E, sad ću da vas tužim!

Samo neke tužbe protiv „Kikindskih”

Željko Bodrožić

Kada sam pre mesec dana u emisiji Radio Kikinde pitao Velimira Lipovana, pravnog zastupnika Informativnog centra, firme koja izdaje „Kikindske”, koliko trenutno imamo tužbi „na vratu”, advokat je rekao da ne zna tačano, ali da je u pitanju dvocifren broj. Nije prošlo ni nedelju dana, a nova tužba protiv „Kikindskih” i prva protiv dole potpisanog je stigla. Bila je to tužba našeg starog znanca, kikindskog advokata Slavka Kolarskog zbog teksta objavljenog u „Kikindskim” jula prošle godine. Sporni tekst zbog kog je „tužilac trpeo i trpi velike duševne bolove”, objavljen je u rubrici „Kantar” koja se u kratkoj formi bavi lokalnom društvenom zbiljom na šaljivi način. Glasi ovako: „PIK i v.d. direktora Radivoja Živojinova posetio je, pre neki dan, advokat Slavko Kolarski, pravni zastupnik firme. Kolarskom su tom prilikom žestoko zviždali radnici koji štrajkuju. A nije plavuša.” Nakon prvog ročišta, sudski postupak je u toku. Dobrodošli u čudesan svet „Kikindskih”.

TUŽBA TUŽBU STIŽE, REJTING NAM SE DIŽE – Odgovoriti na pitanje koje postavlja tema Local press-a „Ko nas i zašto tuži”, u slučaju „Kikindskih”, lokalnog nedeljnika koji se već pet godina izdaje u Kikindi, težak je „fizički rad”. Treba prevrnuti i prelistati svih 283 broja i pronaći sve silne tužbe, presude, procese, ročišta, žalbe... I najrevnosniji hroničari sa mukom mogu da se prisete i nabroje sve tužbe protiv „Kikindskih” i prvenstveno, protiv glavnog i odgovornog urednika Željka Bodrožića. Da li se sećate tužbi Rajka Popovića, nekadašnjeg šefa „Komune”, novina koje su izlazile pod okriljem lokalnog SPS? Da li se sećate prvih, unapred izgubljenih suđenja „nestašnim” novinama po Šešeljevom zakonu o informisanju tokom 1999. i 2000. godine? Popović je za tim zakonom posezao kao pušač za cigaretom ili gladan za kiflom. Gotovo uvek, sud je stajao na Popovićevoj strani i „Kikindske” su kažnjavane. Ali, uvek kada nas je tužio, nama je tiraž rastao i uvek su se drugi, nezavisni mediji brinuli nad našom hudom sudbom i nudili nam pomoć. Svi u redakciji se rado sećaju kada nas je Popović tužio zbog naslovne strane na kojoj je bila fotografija razjarenog psa na lancu sa potpisom „Laj kero senthubertska”. Senthubet je nemačko ime za Banatsko Veliko Selo, mesto gde se nalazi dom Rajka Popovića. Sećamo se i kada nas je glodur „Komune” tužio (i sud dobio) zbog fotomontaže na kojoj je Popović vozio cirkuski velosiped balansirajući na jednom točku. Tada nam je (mart 2000) pomoć nudilo i svetsko udruženje karikaturista.

Nemojte misliti da smo zezali i jedili samo Raju Popovića. Nismo ostajali dužni ni „našima”, osnivaču i finansijeru novina – lokalnoj skupštini. Pisali smo o svemu. Bez cenzure. Bilo je „reči”, ali nas niko nije zavrtao za platu, niti nam je direktno pretio. Kamoli tužio. A znalo se i zašto. Sledili su septembarski izbori 2000. godine. Onda je došao 5. oktobar, ugasila se „Komuna”, a nas su preselili tamo gde je stolovao Popović.

NOVINAR, A GIMNAZIJALAC – Prve, nove tužbe stigle su na proleće 2001. godine od bivših radnika počivše „Komune”. Ukupno 14. Nisu tužili novine, već Informativni centar, kao naslednika „Komune”, zbog nasleđenih neisplaćenih plata i otpuštanja sa posla.

I taman, kada smo pomislili da tužbi protiv novina više neće biti, a ono... stiglo je i proleće 2002. godine. Dmitar Šegrt, generalni direktor fabrike crepa „Toza Marković”, neko vreme predsednik Opštinskog odbora SPS-a, poslanik u Saveznoj skupštini i šef poslaničke grupe socijalista u republičkoj, tužio je „Kikindske” i Željka Bodrožića zbog teksta o Šegrtovom rastanku sa socijalistima: „... Nakon što je Tozine milione spiskao na kampanju SPS-a i JUL-a i na druge partijske igrarije, nakon što mu je Sloba, pre nego što su ga skembali u haški zatvor, tepao „moj drug Dmitar”, nakon što je sa Šešeljem organizovao proteste zbog ćorkiranja druga Slobe, nakon zvezdanih partijskih trenutaka koje je doživeo u prvoj polovini prošle godine, uvidevši da nema trte-mrte, odlučio je da pokaže srednji prst i svojoj patiji i postane veliki pobornik reformi koje sprovodi Vlada druga, ops, gospodina kancelara Đinđića...” Tokom proleća, trajala su burna ročišta na koja su, „spontano” dolazili radnici „Toze” i davali podršku omiljenom direktoru. Sporili su se zastupnik tužioca, advokat Slavko Kolarski i odbrana da li novinar sme u jednom „ozbiljnom” tekstu da upotrebljava izraze: ćorkirati, skembati, trte-mrte i ostale. Uzalud je Bodrožić objašnjavao da se u novinarstvu ne moraju uvek koristiti konvencionalni izrazi i da zato upravo i postoje sinonimi koji su kolokvijalni, ali svima razumljivi. A onda je na poslednjem ročištu, advokat tužioca otkrio „strašnu istinu” koja razoružava sudije – Bordožić uopšte nije novinar, on je završio samo gimanziju! Dodao je, uzgred, da je cela redakcija takva, da nema nikoga, prema njegovim shvatanjima, učenijeg i pismenijeg. Treba li napomenuti kakva je presuda bila? „Ako je tekst koji je okrivljeni napisao trebao da bude ozbiljna kritika, isti u njemu nije mogao koristiti reči koje predstavljaju žargon, već književni govor koji bi bio primeren takvoj jednoj kritici” – kaže se u presudi. Kriv je! Uzalud su advokati Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava (JUKOM) protestvovali i pozivali se na slobodu govora.

IMA LI JOŠ? AKO NEMA – BIĆE – Da li je ovde kraj? Nije. Prošle godine, nakon akcije „Sablja”, tužio nas je Željko Ugren, zvani Aka, zbog teksta „Uhapšen Žabac”. U tužbi, Aka je naveo da je oklevetan, jer je objavljena neistina koja šteti njegovom ugledu i časti. Bodrožić je, naime, u tekstu o kriminalu u Kikindi, objavio deo integralnog izdanja Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije o kriminalnim grupama, koji se odnosi na grupu koju je predvodio uhapšeni Borislav Plavšić Žabac. U spornom delu teksta, tužilac se navodi kao jedan od članova organizovane grupe koja se bavila krijumčarenjem automobila, droge, oružja i koja je bila povezana sa kriminalcima iz Mađarske. Aka kaže da se nikada nije bavio kriminalnim radnjama i da protiv njega nikada nije pokretan krivični postupak. Proces je još uvek u toku.

Ko nas još tuži? Sada Željka Bodrožića tuži advokat Slavko Kolarski, Jovan Pejin, istoričar, jer smo ga prozivali da je fašista nakon njegovog nastupa na televiziji Novi Sad, direktor „Angrodrvara” je dobio presudu... Ima li još? Da i tužba sa početka teksta. Stigla je sloboda!