Ko nas to gleda iza ogledala?

Nekoliko dana nakon paljevine srpskih kuća i crkava i istorijskih spomenika na Kosovu, video sam tokom jedne televizijske emisije snimak sa ulica Prizrena. Reporter je, ispred jednog od zgarišta zaustavio dva prolaznika Albanca i pitao ih šta misle o onome što se dogodilo. Obojica su na srpskom jeziku, sve gledajući da se nekako izvuku iz neprijatnog položaja u koji su zapali, neodređeno odgovorili da ne znaju ništa i da ništa nisu videli. Nisam siguran da se među onima koji su u tom trenutku gledali ovu emisiju mogao naći iko kome adrenalin nije skočio bar za 25 odsto. Mene lično, naime, veoma izbezumljuje bezočnost, ali više od toga – bezočna laž. Mašio sam se za pepeljaru na stolu, koja mi inače služi da iskazujem sopstvena radikalna raspoloženja u vezi onoga što gledam i slušam posredstvom srpske televizije, ali sam se uzdržao. Pre svega, radilo se o mom televizijsko aparatu, a osim toga i ja i aparat smo se nalazili na teritoriji jedne evropejske zemlje gde bi retko ko mogao da razume moj gest. Stoga sam bio prinuđen da mesto jarosti i besa ustupim razumu.

Odmah da se razumemo, nemam nameru da bilo koga pravdam, ali da pokušam da shvatim i mogu i umem. Setio sam se proleća 1999. i NATO bombardovanja Srbije. Tada sam ovoj cenjenoj novini poslao tekst pod naslovom „Pismo srpskom patrioti” čija je osnovna teza bila da je za ovu katastrofu koja nas je pogodila isključivi krivac bio tadašnji srpski režim i sam zasnovan na opšteprihvaćenoj filozofiji nasilja... Uz tekst sam poslao i pisamce uredniku Rankoviću, moleći ga da, ukoliko zaključi da bi objavljivanje istog moglo naškoditi bilo njemu lično, bilo Reviji, postupi onako kako mu razum a ne emocije nalažu. On mi je odgovorio da nema nikakvih problema i da će tekst ići, ali mi se par dana kasnije javio i rekao da je polazeći na posao prošao pored jedne zgrade u Valjevu na kojoj je preko noći bila nakačena tabla sa napisom: „Preki vojni sud”. Niti sud, a ni ono „vojni” nisu posebno pogodili mog druga Zdravkimira. U misli ga je bacila reč „preki”. Radilo se o sudu na kome nema dokazivanja jer sudi ili po nalogu ili po osećanju. A osećanja u ratu i pod bombama obično nisu u vlasti razuma i pravde. Zato smo obojica odlučili da tekst ne uđe u novine.

Nakon ove pričice i podseĆanja na vremena koja gotovo da smo zaboravili, pitanje može da glasi: šta može da misli i kako da reaguje jedan običan Albanac koji živi u društvenim okolnostima u kojima odavno već ne važi niti zakon niti pravda i gde je ljudska glava nasađena na isto tako ljudski vrat krajnje nestabilna prirodna pojava? Šta može da učini jedan mali, jadni pojedinac u okolnostima gde vlada diktat velikih ideja, velikih principa, velikih ambicija, velikih iluzija o Narodu i njegovoj Misiji? Ne zvuči li opis ovih okolnosti donekle poznato? Ne izgleda li lik ovog siromaška, zagledanog u špiceve svojih iskrzanih cipela i zaokupljenog svojim čemernim životom i još čemernijom perspektivom, takođe nekako znano? Da ga nismo sreli u sopstvenoj ulici, u najbližem komšiluku, pre pet godina, juče, jutros?

Video sam posredstvom televizije i mlade Beograđane koji su protestovali protiv nasilja na Kosovu. Protestvovali su iskreno i žestoko. Na pitanje reportera kako oni vide rešenje kosovske krize, malo njih je imalo neko drugo rešenje od onog koje se zasnivalo na „utrčavanju naše vojske i policije”: kao, kada bi naša vojska i policija tamo „utrčali” sve bi bilo dovedeno u red. Šta bi, pitao sam se, bilo ako bi neki mladi Englez, Francuz, ili Mađar, rešenja prilika na Balkanu video kao „utrčavanje” nekakve vojske u Srbiju. Istina, ako se još neko seća, bilo je i toga. Utrčali su nam s proleća 1999. pa smo videli kako to izgleda. Naravno, naša vojska i policija su mnogo humanije od NATO pilota, eno se to i vidi u onim iskopanim masovnim grobnicama oko Batajnice, a i šire. Međutim, albanski leševi nisu isto što i srpski, pa ni ubistvo jednog Srbina nema istu težinu kao i ubistvo jednog Albanca. Naravno, običan Albanac misli sasvim suprotno, i na tom u suštini identičnom stavu prema smrti Drugog zasnovana je celokupna savremena balkanska tragedija.

I joŠ jedno pitanje: ima li danas među kosovskim Albancima nekoga ko osuđuje nasilje nad Srbima. Odgovor je samo jedan: ima, ali malo. Da se televizijska ekipa malo potrudila, da je tražila, pitala i interesovala se, sigurno bi ih pronašla. Otkuda ja to znam i ko mi je to rekao? Niko. Samo se prisećam: da je kogod tokom one strašne 1993. godine zašao po Srbiji da traži nekog od ovdašnjih građana koji bi osudio bombardovanje Sarajeva, sigurno bi ga našao, ali teško. I to ne samo jednog. Možda bi ih u celoj Srbiji bilo sto, ili čak - sto tri. I ne zaboravimo, samo su narodni izdajnici i neprijatelji srpskog naroda tada osuđivali bombardovanje Sarajeva. Svi ovi silni članovi opozicionih partija, demokratske drmadžije i galamdžije bili su u dubokoj ilegali. Čuvali su se za neka druga vremena u kojima reč neće biti tako opasna. I dočekali ih, naravno. Ko se čuva i Bog ga čuva, kaže naš narod. Tako je i danas na Kosovu, samo neprijatelj albanskog naroda, izdajnik i poslednji bednik može i sme da osudi nasilje nad Srbima. Zato je tih osuda tako malo. Albanci su poznati kao ponosan narod. Isto kao i Srbi, uostalom.

Veoma smo skloni da neopravdano i krajnje lakomisleno zaboravljamo na sve one naše, ovdašnje potuljene i zatupaste „predstavnike običnog” naroda, zagledane u špiceve svojih malih sudbina, nesposobne da čak i u narednom satu isplaniraju sopstvenu budućnost, opušteni i prepušteni talasu „kako mi Bog da” filozofije i sasvim izmireni sa jasnim naznakama bliske i neminovne propasti, kako svoje lične tako i naroda kome pripadaju. Mogu li se takvi suprotstaviti matici ili će, kao i uvek do sada, leći na rudu i opredeliti se, ako se uopšte i opredele, za ono što je lakše, bezopasnije i na prvi pogled bezbolnije? Ako takav Srbin i takav Albanac budu odlučivali o sudbini Srbije i Kosova, i Srbiji i Kosovu se loše piše i sada i ubuduće.

Ne vidim zato nijedan razlog zbog koga bih više verovao Tomi Nikoliću nego Hašimu Tačiju. Ne vidim zašto bi naši nasilnici bili drugačiji od njihovih nasilnika. Ne vidim niti razliku između naših mladih, usijanih glava opsednutih nekim srednjovekovnim vizijama budućnosti sopstvenog naroda, od njihovih mladih usijanih glava sa istim takvim vizijama. Ne verujem ni srpskom vladici koji javno govori kako „muslimani smrde” isto kao što ne verujem albanskom i međunarodnom novinarskom hohštapleraju koji nikako da shvati ko je u poslednjem talasu nasilja na Kosovu nasilnik, a ko žrtva. Sve su to cvećke iz iste bašte, sve je to opaki korov što preti da jednoumljem zatre svaki izdanak prava da se bude drugačiji i svoj.

Kosovske prilike zato treba gledati kao sopstveni odraz u ogledalu. Nedemokratska, jadna, zaćorena i zabajaćena Srbija, po prirodi svojoj, neće moći da razreši kosovski čvor. Toj i takvoj Srbiji odgovara ovo i ovakvo Kosovo. Ono je upravo po njenoj meri i obrazu. I obrnuto, ako Srbija bude uspela da se izbori za sebe samu, izboriće se i za Kosovo. Sve ostale priče o policijama, vojskama i jurišima srpskih četnika, samo su pusti snovi jedne polupijane i otupele pameti. Takva pamet nije zalog naše budućnosti. Odnosno, zalog je, ali budućnosti krajnje neizvesne i u svakom pogledu tragične. Kako srpske tako i albanske.