naša akcija

Valjevce vratiti Valjevu

Prim. dr Ilija Tripković Valjevac – ličnost 2004. godine

Branko Vićentijević

Novinarski i žiri saradnika Revije „Kolubara” proglasio je, 11. januara, za „Valjevca-ličnost 2004” prim. dr Iliju Tripkovića, hirurga, direktora Zdravstvenog centra. U biografskim podacima 11. dobitnika ovog našeg priznanja stoji: rođen je 11. avgusta 1959. godine u Valjevu, kao mlađe dete Jovane (rođ. Bajagić) i Zeka (sestra Ljiljana, udato Pujić, profesor je biologije u OŠ „Andra Savčić”). U rodnom gradu završio je gimnazijsko školovanje. Medicinski fakultet u Beogradu okončao je 1985, specijalista je postao 1992, dok je zvanje primarijusa stekao 1999. godine. Osnivač je i predsednik Fondacije za razvoj hirurgije „Dr Jovan Mijušković”, jedan od pokretača „Zavičajnih dana” valjevskih lekara, u SO Valjevo započeo je drugi odbornički mandat, član je Rotari kluba Valjevo. U mladosti, kao kršnom Durmitorcu, sledovala mu je košarka. Igrao ju je u mlađim selekcijama „Metalca”, potom sa svojim društvom u „Omladincu”. Oženjen je Vesnom (rođ. Đogić), građevinskim inženjerom, imaju sinove Luku, gimnazijalca, i Matiju, osnovca.

Naš žiri je ocenio da se prim. dr Tripković afirmisao kao hirurg, a u protekle četiri godine na čelu Zdravstvenog centra ispoljio je izvanredne organizatorske sposobnosti i preduzimljivost, što ga je svrstalo među vodeće menadžere srpskog zdravstva. U prethodne četiri godine značajno je poboljšan nivo usluga Zdravstvenog centra, gradi se novo Grudno odeljenje sa ATD-om, nabavljena je najsavremenija oprema za dijagnostiku i lečenje kakvu nemaju ni naše najuglednije klinike. Vidno je poboljšan i konfor u najvećem delu Zdravstvenog centra.

„Kada su mi ‘uzeli muštuluk’ da sam dobio ‘Kolubarino’ priznanje osetio sam tremu gotovo sličnu onoj prilikom svog prvog ulaska u hiruršku salu”, rekao je dr Tripković kolegama iz valjevskih elektronskih medija, koji su ga intervjuisali te večeri, 11. januara, nakon saopštenja odluke žirija Revije „Kolubara”. I odmah dodao da je to i priznanje zaposlenima u Zdravstvenom centru, pre svega u Opštoj regionalnoj bolnici, od doktora i magistara medicinskih nauka do spremačice.

Sa posebnom pažnjom i ljubavlju dr Tripković priča o pokojnom dr Vlajku Đuroviću, čoveku koji je afirmisao valjevsku hirurgiju, iznova ovde utemeljio ozbiljnu bolnicu, osnovao Medicinsku školu. Pa o svojim valjevskim učiteljima dr Voji Rakiću i dr Slavku Jevđenoviću, o svakom svom kolegi, od dr Joce Tomića i dr Dula Nikolića, preko Kneza (dr Dragan Knežević), Mlađe (dr Mladen Kovačević), Saše (dr Saša Medić) i Joce (dr Jordan Lazarević), do onih najmađih koji „uspešno prohodavaju” u timu novog načelnika dr Miše Ž. Ilića. Iskreno žali za preranim odlaskom dr Brane Rakovića i dr Toše Jovanovića, koji bi, kako reče, sada „svakako nosili valjevsku hirurgiju”. Pamtimo i njegovu tugu u trenucima kada nam je potvrdio da je prerana smrt te noći nažalost pokosila dr Milana Popovića, uglednog ginekologa i velikog borca za lepše Valjevo i bolju Srbiju.

Samouvereno tvrdi da su valjevski hirurzi odlično edukovani i kompletno obrazovani, kadri da reše i najkomplikovanije situacije, spremni da, kada bi to bilo izvodljivo, u „duelima jedan na jedan” odmere znanje sa svojim beogradskim kolegama. „Siguran sam da se ne obrukali jer za naše hirurge nema straha ni od intervencija na najvećim krvnim sudovima, ako se za tim tokom operacije ukaže potreba, što je pre svega zasluga dr Nikolića, koji je u Valjevu 15-tak godina krčio puteve vaskularnoj hirurgiji”, izričit je dr Tripković.

Posebno je zadovoljan što sada u Valjevo, iz Beograda, gotovo „trče” lekari najuglednijih klinika kako bi u našoj bolnici imali priliku da se obučavaju na najsavremenijim aparatima, poput kompjuterizovanih rendgena ili skenera najnovije generacije. Trče isto onako kako su svojevremeno mlađi valjevski lekari, među kojima je i sam bio, vikendom hitali u Beograd da bi tamo „otimali znanje i krali zanat”. Jer, takvih uređaja „nema odavde do Osijeka”. A lekari u Valjevskoj bolnici sada su pomalo ljubomorni na „dođoše”, koji im ponekad zasmetaju u nastojanjima da uz stručne konsultante sa beogradskih klinika što pre ovladaju novim tehnologijama.

„Činjenica je da smo najviše uložili u takozvanu sekundarnu zdravstvbenu zaštitu ali je tako moralo jer je naša bolnica ipak ta gde se najozbiljnije stvari prelamaju, gde se vodi svakodnevna borba za život naših pacijenata”, ume da kaže dr Tripković, pobijajući pritom tezu da bi bolnice u unutrašnjosti Srbije, pa i valjevska, trebalo da se uspešno bave rutinskim stvarima, poput operacija slepog crve ili preponske kile, a da se komplikovaniji zahvati rešavaju u većim centrima poput Beograda, Novog Sada, Niša ili Kragujevca.

„Naši pacijenti često ne shvataju da smo u Valjevu kadri da im pružimo brzu i dobru dijagnostiku, a da im Beograd nećemo uskratiti ako za tim zaista postoji opravdana potreba. Ne shvataju da se tamo čeka, da je veliki pritisak iz cele Srbije, ali i iz Crne Gore i Republike Srpske. Tvrdim da se ni u evropskim ili svetskim centrima ne može tako brzo dobiti besplatna zdravstvena zaštita kao kod nas”, kaže dr Tripković i navodi primere iz inostranstva, gde se na besplatnu operaciju kuka, na primer, čeka i po godinu dana!

Naše zdravstvo je, smatra sagovornik Revije „Kolubara”, na ozbiljnim iskušenjima i pred velikim izazovima. Jer, reforme su neophodne, pritisak konsultanata Svetske banke na Ministarstvo zdravlja je ogroman, a bukvalna primena tuđih iskustava, uz sve novine, ne garantuje poboljšanje sadašnjeg stanja. Slično je, veli, i sa školovanjem novih lekara i njihovim usavršavanjem. Jer, ima i onih koji misle da bi studije medicine u Srbiji trebalo bezmalo ukinuti, ili ih svesti na minimum, u nekoliko narednih godina. Pritom se ne uzima u obzir realno stanje stvari u našim zdravstvenim ustanovama ili u pojedinim njihovim delovima. Šta će biti ako se reformskim potezima dođe u situaciju da se pojedine službe ne pripreme za ono što ih čeka za godinu, dve ili pet, kada će, recimo, pojedini lekari specijalisti po sili zakona morati u penziju. Naglas razmišljajući, dr Tripković se potom pita, ko to ima pravo da mladim lekarima, recimo u Valjevu, ne da posao posle toliko odricanja i truda da završe ni malo lake studije. Ili da im ne dozvoli specijalizacije. A šta tek biva sa privatnim radom lekara, odnosima državnog i privatnog sektora, reformom sistema zdravstvenog osiguranja…
Svi ti potezi su bolni. Uostalom, ni promene koje je dr Tripković počeo u Zdravstvenom centru i Valjevskoj bolnici nisu bile „u anesteziji”. Mnogo toga, posle godina teškog života, hiperinflacije, ratova na prostorima nekadašnje SFRJ i NATO udara na SRJ trebalo je postaviti na noge. Radni dan direktora Tripkovića trajao je od ranog jutra do večeri, ne retko započinjao u bolničkoj kuhinji, kotlarnici ili vešeraju. Trebalo je uočiti, ali i naučiti, šta se sve može popraviti, gde se sve može fušeriti. Morale su se u red dovesti finansije, normativna regulativa, bolnička apoteka, tehnička služba... Moralo se ići i na sud zbog tužbi zaposlenih koji su smatrali da su im uskraćena prava (plaćeni prevoz do radnog mesta), ali i zbog otkaza onima koji su se ogrešili o etiku i pravila ponašanja. Pojedine sekretarice su plakale zbog toga što nisu mogle da odu kući posle uobičajenog radnog vremena.

Dr Ilija Tripković će verovatno ostati zapamćen i po tome što u Valjevskoj bolnici novi načelnici pojedinih odeljenja i službi, posle 2000. godine, nisu više postavljani „po stareštvu”. Posle načelnika koji su odlazili u penziju, a većina ih je bila te starosne dobi, na njihova mesta više nisu dolazili najstariji po godinama i stažu. Verovatno zbog neophodnosti brzih rezova, umesto konkursa o kojima je razmišljao, odlučio je da formira svoj tim, a načelnike je postavljao posle razgovora sa kolektivima svih službi. Danas, posle četiri godine, kaže da nije pogrešio. Dodaje da se pojedine kolege možda nisu najbolje snašle na načelničkim mestima, da su ponegde zbog specifičnosti situacije načinjeni i kompromisi kojima inače nije sklon, žali što su se neki zbog prevelikih obaveza, na poslu i u porodici, povukli pre no što je to bilo dogovoreno.

Kada je faza elementarnog utezanja tako velikog sistema sa preko hiljadu zaposlenih okončana, vikendi su najčešće korišćeni za kontakte sa beogradskim profesorima. Za njihove dolaske u Valjevsku bolnicu i rad na edukovanju kolega. Kao dobar domaćin, dr Tripković je svakom od njih bivao pri ruci. Uz to, trebalo je pripremati projekte za konkurse kod stranih donatora, odlučivati kako na najbolji način iskoristiti zdravstveni dinar iz sredstava gradskog, opštinskog i okružnog samodoprinosa. A „građevinski nadzor” pekao je tokom preuređenja potkrovlja stare „oficirske zgrade”, u Karađorđevoj 101, u dvorištu iza apoteke „Dr Miša Pantić”. Ti (fizički) napori, uz kreditna zaduženja i ostale finansijske transakcije, narušili su mu imunitet, pa se lečio i na VMA u Beogradu, gde je, moguće je, inovirao svoja znanja i o Nj. V. Pacijentu, redu i radu, ustrojstvu u ozbiljnoj medicinskoj ustanovi.

Naš je utisak da je prvi čovek valjevskog Zdravstvenog centra posebno zadovoljan rezultatima i napretkom Očnog odeljenja, kao i činjenicom da je ORL služba „vaskrsla iz mrtvih”. Operacija katarakte očnog sočiva najmodernijim ultrazvučnim metodama radi se rutinski, sa načelnicom dr Slađanom Jokić sada u sali ravnopravno operišu i dvoje mladih specijalista. A prva oprema i implantati (zamena) očnih sočiva stigli su iz Francuske, uz nesebičnu pomoć Slobodana Jevtića Pulike, od njegovog prijatelja prof. dr Lumbrozoa, koji je, neka ne ostane „sakriveno”, Rotarijanac kao i dr Tripković.

Na ORL odeljenju, konsultant je dr Miloš Kovačević, naš Valjevac u Nemačkoj, koji je takođe stalno pri ruci već stasaloj ekipi mlađih kolega. I ovde se krajnici sada operišu u opštoj anesteziji, a rade se i sve komplikovaniji zahvati i iz oblasti maksilofacijalne hirurgije, koja je bila „ukinuta” posle svojevremenog odlaska u Beograd dr Milutina Milićevića. Modernizovan je hirurški blok, posle višegodišnjih problema rade klima uređaji, stvoreni su uslovi da bude unapređena i Služba anestezije i reanimacije, Hitna pomoć opremljena donacijom Norveške vlade sve više liči na onu koja je neophodna svakoj varoši poput Valjeva. Stoga nije čudno što, sve češće, iz Ministarstva zdravlja Srbije u naš grad šalju predstavnike drugih medicinskih ustanova „da vide kako se to radi”. Među onima koji su nedavno dolazili su Zrenjaninci i Kruševljani.

„Valjevac – ličnost 2004” opredelio se za život u Valjevu. Sa oduševljenjem priča o tome koliko mu je drago kada na ovoj našoj kaldrmi sretne akademika Acu Lomu (njegov mlađi brat Miško se „podrazumeva”), ili Mekezu (Dragan Lazić), profesora automatike sa Mašinskog fakulteta, pa Marka Đurđevića sa Pravnog, bivšeg rukometaša Vasketa (Dragan Vasiljević, sada je prodekan za nasatvu na svom FON-u), glumce Nešu Jezdića ili Voju Brajovića, muzičare Milana Đurđevića i Željka Joksimovića… „Da sam predsednik Opštine, svi oni bi na raspolaganju imali dva službena (opštinska) automobila kako bi u svoj grad mogli da dođu kad god požele. Zbog čega? Zbog toga da ih vide naša deca, da klinci imaju mogućnost pozitivne identifikacije, da shvate da se i iz Valjeva može napraviti karijera!”, kaže dr Tripković.

Zbog toga se zalaže da se valjevski mladi lekari, dakako i oni sa najvišim prosekom na studijama, umesto što u Beogradu volontiraju, vrate u Valjevo i tu počnu radni vek. „Lako će odavde otići kada se afirmišu, kada ‘bar malo’ postanu neko i nešto. Uostalom, ni dr Boško Šuška Đukanović verovatno ne bi sada bio to što jeste, vrhunski kardiohirurg, da deo svog zanata nije naučio u Valjevskoj bolnici”, objašnjava dr Tripković.

Zalaže se i za to da Valjevo ne prekida kontakte sa svojim sugrađanima bez obzira na to gde su oni sada i koliko su godina van svog grada ili svoje zemlje. „Profesor Fuzi (dr Miša Živanović) nikada nije prežalio što u Valjevskoj bolnici nije mogao da češće operiše posle odlaska u Beograd, da pomogne mlađima, a ‘drugi su mogli’. Ili, ko se još seća dr Miće Trulje Jevtića, Pulikinog brata? Ko mu je ikada ponudio da dođe iz Amerike, da gostuje ovde? Ko u Valjevu zna da se ni jedan novi instrument u urologiji ne može primeniti dok ga ne odobri posebna komisija čiji je član i dr Jevtić?”, sebi i drugima ta „neugodna pitanja” postavlja dr Tripković.

Junak ove priče po mnogo čemu je „atipičan novodemokrata”. Ako ni po čemu drugom, ono po svakodnevnim šetnjama tokom velikog Građanskog protesta 1996/97, protivc režima Slobodana Miloševića, iako je njegova partija tada participirala u vlasti. Ilija Tripković je, međutim, i „tipičan novodemokrata” po radinosti, preduzimljivosti, spremnosti da prihvati odgovornost za preuzete obaveze, da podrži i zaštiti saradnika. Da se 14. februara uveče, po mraku i snežnoj vejavici, nađe u Nepričavi kod Lajkovca. Na mestu nesreće u kojoj su, nažalost, dva života ugašena – dr Katarine Gojković i njene majke Milice Jeremić.

Činjenica da se tu prevrnuo autobus pun beogradskih osnovaca, koji su se vraćali sa zimovanja na Tari, bio je dovoljan razlog da se dr Tripković, vođen svojom ljudskošću i hirurškim nervom, nađe na licu mesta. Da, ukoliko zatreba, uz kolege iz Hitne pomoći, načini trijažu povređenih i ukaže prvu pomoć, da spreči eventualnu paniku koja u tim situacijama najčešće biva pogubna. Da se, ne daj Bože, ne ponovi situacija sa Ibarske magistrale kod Lazarevca, od pre dva-tri meseca, kada je medicinska sestra iz ekipe Hitne pomoći Doma zdravlja u Lajkovcu, njemu i dr Miši Iliću, odbila nalog da se pacijent, kome su njih dvojica improvizovanim pomagalima ukazala neodložnu pomoć, odmah vozi u Beograd jer su za takvu njihovu odluku postojale nesporne medicinske indikacije. „Ne smem, ne dozvoljava nam direktor!”, pravdala se revnosna sestra, koja svog direktora i ne poznaje. „Ja sam direktor, dajte taj nalog da potpišem, i pravac – Beograd!”, uzvratio je „već narogušeni” dr Tripković.

„Zahvalnost te dece i njihovih roditelja posle svega što su preživela, njihovo saznanje da su brzo smešteni u bolnicu, gde su bili primljeni kao od svojih najbližih i gde su odmah dobili topao čaj, saznanje da su u dežurne ekipe od prvog trenutka imali neograničeno poverenje, daje snagu da se dalje radi, da se organizacija i sistem dalje unapređuju”, sumira utiske iz te noći, a moguće i definiše suštinu poziva svakog medicinskog radnika, dr Ilija Tripković.

A kad je o njegovom političkom angažmanu eventualno reč, treba napomenuti da je zapamćeno kako se kao član DOS-ove „opštinske vlade” u prošlom mandatu (2000-2004) zalagao i za to da se povede računa i o onih 85 odsto sugrađana koje ne greje drugi (JKP „Valjevo”) i koji pritom nikome ne duguju za grejanje. Zalagao se i za to da se budžetskim parama finansira samo pionirski sport, da se guraju bazični sportovi (atletika, gimnastika, plivanje), a ko hoće da ima profesionalne klubove neka sam nađe sponzore i novac za njih. Zalagao se i za to da se Dom za stare, umesto na Majdanu u Gradcu, podigne na prostoru sadašnjeg ATD-a i Nervnog B odeljenja, koji će biti preseljeni u donji bolnički krug, da se osnuje Viša medicinska škola sa internatom u samačkom hotelu „Jablanice”, da se Zdravstvenom centru vrati gotovo tri hektara zemlje koju je SPS-ova vlast „bez pokrića” prenela ZSK-u za igralište i Dom sa svlačionicama i kafanom…

Za kraj, umesto uobičajene poruke, poluglasno presabiranje dr Ilije Tripkovića: „Sve teže kontrolišem svoje slobodno vreme, zapravo gotovo da ga više i nemam. Donedavno sam uspevao da obaveze na poslu ‘spakujem’ u radnom vremenu od 6.30 do 17-18 sati, sada mi to sve češće ne polazi za rukom”. Ipak, kao pravog Valjevca, pa još i „Ličnost 2004”, gotovo po pravilu srešćete ga na svim manifestacijama u gradu – u Valjevskoj gimnaziji, Domu kulture, Hali sportova… Naravno, i na staroj zelenoj pijaci, nedeljom ujutru. Tu je „još uvek pripravnik” – supruga Vesna „šefuje”, on „tegli”. Ima ga…