Zoran Buzaljko 1945-2005

Sredinom februara, umro je ovaj naš sugrađanin, praunuk Vojvode Mišića, unuk značajnog slikara Milana Milovanovića, sin uvaženog apotekara Edhema Buzaljka. Celog se veka trudio da ne pokazuje ništa od toga, i bude samo ono što je zahvaljujući sebi! U tome je imao previše uspeha, tako da nije primećivan ni onoliko koliko je sam zasluživao. Bar kao dugogodišnji sekretar jedine više škole u Okrugu, i diplomirani pravnik koji nikada nije izgubio spor pred sudom, ili doživeo reviziju nekog rešenja.

Zoran Buzaljko (Foto: Ljuba Rankovic)

Znao je da otmenost obavezuje, i da niko ne bira pretke tako da nema razloga ni da se njima hvali! Zato se ponašao svojstveno kolenovićima i staroj gospodi, i samo što se nije izvinjavao onima koji nemaju takve pretke. Nije hteo da bude ni ono što mu je kao sekretaru sledovalo, rukovodilac nenastavnom osoblju. Morao bi i da naređuje, pa bi neko mogao reći da mu je naređivanje „u krvi”. Stalno je bio tih i diskretan, stalno pomalo „u ilegali”! U socijalizmu zbog porekla, u vreme „nacionalnog okupljanja”, zbog opredeljenja za jugoslovenstvo. Koga se ne bi mogao odreći i da je hteo, jer bi se odrekao vlastitog porekla!

Svojevremeno je čak ponavljao jedan razred u gimnaziji, što je prilično neobično. Ili nije, možda je prepuštanjem potomka stare gospode mladalačkoj neozbiljnosti, trebalo demonstrirati objektivnosti, prikriti naglašenu brigu za decu drugova i pretke sadašnje gospode? Možda je zato i više pažnje obraćao na očevu liniju i daleki Stolac, nego na majčinu i bliski Struganik? A ništa nije falilo ni očevoj, naprotiv! Edo Buzaljko bio je valjevski apotekar kada ih je bilo malo i kad su bili profesija, a ne jedno od trgovačkih zanimanja. U valjevski „krem” se nije gurao ni u njega spadao, njega se niko nije sećao kada su počela „vraćanja korena” i „obnove”, prijatelji su mu bili školski drugovi, komšije, bivši fudbaleri iz vremena kada je i on to bio. Na kraju je izašao iz senke predaka ali se nije vratio precima, već počiva sam na novom delu valjevskog groblja. Daleko od voljenog oca u Stocu, ili u nekoj urni odnosno rasut po cveću, kako je takođe mislio. U strašnim danima galopirajuće bolesti koja je svest ostavila budnom, i po sopstvenim rečima osuđenik na smrt bez prava na pomilovanje.

Ispraćen je lepo i kako dolikuje, bez uobičajenog fraziranja i uz dosta neuobičajene žalosti ne samo srodnika i prijatelja, nego i saradnika. I jednu podebelu „senku”. Niko od brojnih valjevskih „faktora” i sveštenika, vodeće lokalne elite koja samim tim diktira ponašanje ostalima, ne nađe za shodno da u svojstvu sugrađanina odnosno „u civilu”, iz građanskog i čaršijskog reda, dođe na sahranu. Bar iz poštovanja prema Zoranovoj staroj majci a Vojvodinoj unuci, kćerci značajnog srpskog slikara, opštepoštovanoj teta Nađi.

Nije kršten pa mu ne sleduje opelo, mada su ga stavili ispod krsta! Kako i zašto bi sin muslimana i pravoslavke i bio kršten? A cela mu je porodica poštovala opšteljudske, ako neko tako hoće hrišćanske vrednosti, i negovala versku i nacionalnu toleranciju. Zaključno s njim, koji je šakom i kapom pomagao srpske i pravoslavne izbeglice iz Bosne. Ustupivši im i svoju vikendicu, a ne vruće izjave javnosti. I ćuteći o tome, kao nečem što se kod ljudi podrazumeva.