uvodnik

Dani zaborava

Radoš Glišić

Ispostavilo se da su se dani obeležavanja velikih događaja iz istorije sveta prve polovine XX veka, na prostorima Srbije manifestovali kao „dani zaborava”. I dok su se Jelisejskim poljima i Crvenim trgom smenjivale pobedničke armije, našim prostorima jezdile su zlosutne aveti prošlosti - crne zastave sa mrtvačkim glavama.

Premijer je smogao snage da izusti nekoliko rečenica tim povodom, sve u duhu „pomirenja” (nejasno skim i kako ako je sve to njegovo značilo nove nesporazume sa svetom).

Čudi jedino, kako nije smogao snage da te naše „bojovnike” s kokardama (nisu bitna obeležja pod kojima su se borili, kako reče), pošalje makar na jednu od pomenutih parada u slavu pobede nad fašizmom. Možda bi ih i poslao ali niko ih nije zvao. Jasno je rečeno – kome je mesto na tribini, kome u ešalonima pobednika, a kome bi najbolje bilo da ode u zaborav.

Sumnju da je dremež uhvatio Predsednika Republike pa nije reagovao, razbio je sam Predsednik reagujući na sramnu tribinu na Pravnom fakultetu – tolerantan i smiren, kakvog ga je bog dao, krstio je taj skandal demokratskim pravom da se iznosi drugačije mišljenje, a što se iskrivljuju notorne činjenice potvrđene i od samih učesnika (Srebrenica), to je verovatno deo njegove čuvene kohabitacije sve u „interesu zemlje i naroda”.

Da čovek zanemi.