Knjiga o Radovanu Belom Markoviću

Radovan Beli Marković (drugi sleva) i Vitomir Vuletić (drugi zdesna) na promociji u Grand-hotelu (Foto: Ljuba Ranković)

Dvadesetog juna popodne izašla je iz štampe knjiga Vitomira Vuletića „Radovan beli Marković – stilske i jezičke igre”. Prva knjiga o tom piscu i prva u desetoj godini od osnivanja Izdavačkog preduzeća „Kolubara” koje je tu knjigu objavilo. Knjiga je javnosti tog dana i predstavljena u Grand-hotelu. Govorili su: književni kritičar Gojko Tešić, novinar Dragan Todorović, književnik Radovan Beli Marković i prof. dr. Vitomir Vuletić.

Gojko Tešić:

Uzorno napisana knjiga

Kad sam čitao ovu knjigu, prvi utisak koji sam stekao jeste da je ovo, verovatno, najlepša knjiga koja je do sada napisana o jednom piscu koga ubrajaju u postmodernističke tokove. Sigurno knjiga, koja nam kazuje da se književno-kritički tekst može ispisati dušom, a da u tom tekstu nema previše te naporne aparature, književno-teorijske, dakle nema onog zamarajućeg materijala. Kada se dva velika stvaraoca susretnu u jezičkom tkanju, onda je sasvim sigurno da se u tom susretu rađa značajno delo.

Knjiga profesora Vuletića je uzorna u svakom pogledu. Uzorna je i u onoj vrsti kritičkog rukopisa, koji, naravno, ne zanemaruje ono što je književno teorijsko polazište. Retke su književno kritičke i esejističke knjige u kojima vi možete pročitati, pre svega, dušu onoga koji to piše, možete saznati nešto što je njegovo intelektualno i stvaralačko bogatstvo, a sa druge strane možete, bar što se ove knjige tiče, pročitati jednu vrstu ushićenja i zanosa i jednu vrstu onog kritičkog rukopisa koji desetak godina prati pisca, da tako kažem, u stopu, i čita njegove knjige sa jednom vrstom oduševljenja kakvo je u srpskoj kritici i u srpskoj književnoj nauci retkost nad retkostima.

Ovo je sigurno knjiga koja će svim budućim tumačima postmodernizma biti u svakom poledu veoma uzorna. 

Ako se dva stvaraoca sretnu na jednome poslu, onda zasigurno pred sobom imamo izuzetno značajno ostvarenje. Malo je knjiga u srpskoj književnoj istoriografiji, koje imaju jednu vrstu ovakvog stvaralačkog susreta. Kad pisac doživi da mu neko sa izuzetnom strašću, izuzetnim razumevanjem i sa jednom vrstom, rekao bih, kritičkih i blagih kritičkih napomena vrednuje književni tekst, onda zasigurno pisac zna da je srpskoj književnosti u nasleđe ostavio izuzetno značajno ostvarenje. I pisca, i njegovog tumača, ne treba da zanima činjenica da u vremenima kakva su današnja, gde je ključna vrednosna odrednica mržnja, dakle, gde stvaraoci „mrze stvaraoce” zato što su uradili i u srpskoj književnosti, ili srpskoj kulturi, učinili značajan pomak, onda niti stvralac, niti onaj ko piše o tom stvaraocu, ne bi trebalo da obraća pažnju na tu vrstu, rekao bih, neknjiževnog pristupa kakva je danas neka vrsta kulturne paradigme.

Profesor Vitomir Vuletić je na slučaju Radovana Belog Markovića pokazao da je on jedno od najznačajnijih imena savremene srpske književnosti, zapravo onih tihih poslenika koji sede negde u nekom Lajkovcu, negde uz lajkovačku prugu i pokazuje da se i u tom mikrokosmosu može čitati i na pravi način tumačiti Evropa.

Duboko sam zahvalan profesoru Vitomiru Vuletiću što mi je priredio jednu vrstu čitalačke gozbe, uživanje koje je potrebno u čitanju svakog teksta. Ovo je knjiga koja me podseća na roman Gorana Pretrovića „Sitničarnica kod srećne ruke” baš po toj strasti da se u čitanju mogu pronaći ili različiti svetovi ili dragi stvaraoci, drage ličnosti velike vrednosti. Ovo je knjiga koja u onome što se zove tekst ima mnogo više i onoga što se zove i kritika i teorija i književna istorija. Ona ima nešto što se zove pesnički rukopis o proznom projektu Radovan Beli Marković.

R. B. Marković:

Zlatan grumen u prosjačkoj torbi

Imao sam čast i sreću da se narativom moje malenkosti pozabavi jedan od najvećih živih slavista sa ovih prostora, doajen Katedre za srpsku i uporednu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, profesor Vitomir Vuletić, privrženik boljih običaja i starovremskog reda pod čijom mi se egidom bejaše kud i kamo lakše razabrati u pletivu, kako to laza Kostić dobom pevaše.

Van hitnje i huka književnog vašara, profesor Vitomir Vuletić se, evo deceniju, odaziva mom pripovednom glasu, većma u znamenitom Letopisu Matice srpske, pa je tako nastajala i knjiga, o kojoj je večeras beseda, izdanje ovdašnje „Kolubare”, u divotnoj opremi Miše Martinovića i lepoj pečatnji Štamparije i knjižarnice „Topalović”.

Pomenuta je knjiga zlatan grumen u prosjačkoj torbi pisca čijim je imenom naslovljena, najpače i povod da se upale davno utuljeni lukijaneri u njegovoj duševnoj dvorani za „črezvičajna toržestva”, kako je uistinu, evo, i učinjeno, pred vama, u Belom Valjevu, što rečeni pisac sa ganutom zahvalnošću prima, premda u trepetnom nedoumevanju: je li to zasluženo i može li se, za veka, sva ova dobrota ikako vratiti?

Vitomir Vuletić:

Knjiga o srpskom Gogolju

I pored toga što sam na drugim tradicijama vaspitavan, tradicijama integralizma, ovi ljudi koji su ovaj svet drugačije videli od svih drugih zaslužili su pažnju. Gogolju sam se odužio knjigom prošle godine, a ove 2005. i srpskom Gogolju, Radovanu Belom Markoviću. Njih dvojica, ta dva velika stvaraoca se razlikuju međusobno malo, ne mnogo. Razlikuju se od svih ostalih.

Negde jedan od kritičara je ispričao ovu priču, da je Gogoljeva, a to je i Radovanova sudbina na neki način vezana za Andersenovu bajku „Snežna princeza”. Kada se demon odmetnuo od Gospoda imao je svoje sluge. Oni su uzeli ogledalo, krenuli su prema prestolju božestva da se narugaju Gospodu i anđelima. Pri tome, ispustili su ogledalo, ono se razbilo u beskrajan niz sitnih delova. I Gogolju i Radovanu je upao jedan od tih detalja u oko. I oni su, i jedan i drugi, videli svet bitno dugčije od onoga kako ga vide mnogi. Vide ga sa one druge strane.

Srpska književnost je upravo snažna i velika zato što ima beskrajno mnogo struja i tokova, od krajnje epopeične, epske literature do ovog skršenog sveta prenetog iz objektivnog sveta u intimni, lični život stvaraoca.