Lovac na snove

Na svetskom arhitektonskom kongresu, u Istanbulu tokom jula, među izloženim delima naših autora nalazio se i projekat Blagote Pešića porodične kuće Pejovića na Povlenu. Kao kruna godine u kojoj je osvajao nagrade na svim salonima i smotrama arhitekture i nagradu „Večernjih novosti”. Taj detalj saznajemo od vlasnika kuće, Slobodana Pejovića, koga zatičemo u „čudesnoj kući”, sa ženom Zoranom, kćerkom Tašanom, sinom Lazarom i porodicom sa ženine strane, jednog avgustovskog vikenda.
Domaćin nam „pokazuje redom”, ulazimo u uređeni špajz, spremište u kojem već vise šunke, pa tek završenu saunu. Miriše drvo, širi toplinu bojom. Posebno je ponosan na veliki crni šporet, nije mu ravan ni čuveni „aga”. Rerna pravljena da se ispeče celo prase ili jagnje, za mnogo ljudi, za koju je spremna velika trepezarija. Majstorsko delo bravara Bore Savića, Valjevca. Domaćin sa strašću govori o istorijatu svakog detalja.

Slobodan Pejović (Foto: Ljuba Ranković)

Slobodana Pejovića upoznajemo kroz priču o oživljenim zanatskim umećima, stvaralaštvu, baštini. O prijteljstvu, poverenju, o lepom.

– Blagota je sve crtao, a radio je Valjevac, Miroslav Jovanović, diplomirani inženjer, koji se svom stolarskom talentu naknadno posvetio. Sve na licu mesta. Ovo je sve ručni rad. Cela kuća kao skulptura. On ima jasnu viziju i za njega je sve očišćeno. Stolice za trepezariju je zamislio Blagota, a Mile pravio. Imali smo problem sa rogozom. Našli smo čoveka iz Zrenjanina, koji je to znao da nam uradi. Kožne presvlake za fotelje jedino nije radio Valjevac. Ljudi su ponosni na ovo šta su uradili. Majstori, koji su ovde obrađivali kamen, tražili su da kući nose fotografije, pa sam za svakoga kupio po jedan primerak knjige „Vreme arhitekture” – priča u dahu Pejović.

– Šta se zapravo desilo? Blagota je na njih uticao tako da oni ovde nisu radili za nadnicu, verujte, nego su radili zbog toga što su osećali zadovoljstvo. I stalno je bilo – Vidi ovo! Dođi Blagota, vidi, ovo je dobro! On ih je inspirisao da su se utrkivali da i oni daju predloge, inicijative. To su sjajni majstori, svi iz jednog sela kod Kosjerića, iz Likodre. Kamen su obrađivali Novak Mitrović i Milosav Tadić, a celu kuću i sve okolo ozidali Tomislav Mitrović i Milojko Đurđević. Ovde je stvorena atmosfera kreativnosti. Tada sam shvatio ono što svi inače znamo, kad našem čoveku daš šansu on može da ispolji sve svoje najvrednije. I Blagota i ja smo im prilazili kao ljudima, a ne kao nadničarima, zidarima. Tako je bilo i između njih i sa kuvaricom Zagorkom Tomić, koja je kuvala i živela sa svima nama.

Igralište, bazen i koš u samoj kući – sportista u duši i delu?

– Ja sam bivši fudbaler, prvoligaški igrač. Igrao sam za Galeniku, kasnije Zemun. I dao sam sebi zadatak da ću, pošto ima ljudi koji ceo dan slikaju ili pišu, pokušati da se ceo dan bavim sportom. I čitav taj sadržaj, ispašće pomalo egoistički cela moja priča, pokušaj je da moja deca zavole ovo jer mislim da ako u životu imaju pravu komunikaciju s prirodom jedina ih ona neće razočarati. Uvek tu mogu da nađu novu snagu. U formiranju ličnosti ovo će im jako značiti.

Da li su u kontaktu sa decom iz sela? Da li vi imate kontakte sa Mravinjcima?

– Ovo je sve otvoreno. Meštani tu dolaze redovno. Kad god ja nisam tu, ali i kad jesam, oni dođu i igraju fudbal ili košarku. Ovo nije čokolada da bi se pojela. Pripremam se da zvanično otvorim igralište. Biće to prava utakmica sa ekipama mojih drugara. Pre desetak godina, kada je Moma Kapor bio u Hilanadaru, jedan momak mu je rekao da je samo njegovo ono što je dao drugima. Toga se pridržavam i ja. Kad sam dovodio struju rekao sam onima iz Valjeva da to napravimo da svi imaju koristi. Dali su rešenje i sad Mravinjci imaju trofaznu struju. Jedino nema telefona, ali ko hoće da me nađe – može da me nađe!

A zašto baš Mravinjci? Jeste li odavde rodom?

– Moji su iz Crne Gore. Otac je iz Lješanske nahija, na pola puta između Podgorice i Cetinja. Majka je sa Skadarskog jezera. Rođen sam u Bujanovcu, 1952. godine, a od druge godine života do danas sam u Beogradu. Kada sam 1970-te godine igrao fudbal, tada samo bili u Drugoj ligi, igrali smo protiv Budućnosti u Valjevu i vraćajući se autobusom za Zemun upoznao sam starijeg čoveka, ljubitelja planina. Kada sam ga pitao gde je toga dana bio, on kaže: „Ima jedan prelep planinarski dom, a selo se zove Mravinjci. To je, fantastično!” Tada sam za ovo mesto prvi put čuo, ali nisam, nažalost, upamtio ime tog čoveka. Pre tri godine baš ovde ukapirao sam da je moja kuća iznad tog doma. Raspitao sam se kod meštana, koji su mi rekli da je taj planinarski dom razrušen. Kažu, da se tu ranije masovno dolazilo i da su se sa ovog brda spuštali skijama. To mi je pričao Cane, koji je uvodio struju. Odavde se, eto, vide Suvobor, Cer, Šabac, kad je čist dan. Predivno mesto.

– Da budem iskren, imam jedno sjajno zanimanje na koje sam ponosan. Ja sam lovac na snove! To je moje najbolje zanimanje i po neki put ulovim neki od tih snova. Ovaj sam san sanjao od 1970-te na ovamo. I, ostvario se! Sad imam novi san. Teško je ostati bez snova, ma koliko god ih je teško sačuvati u ovom vremenu. Znate, u ovoj vukojebini ljudi se pitaju zašto sam skucao ovoliko para?

Shvatili su, čini se, jer je teško ostati ravnodušan na lepotu?

– Shvatili su. Ljudi, koji ovde dođu, kao da prepoznaju nešto iz svojih detinjstava, korena. Gledam to, ne potcenjujući ljude i njihove reakcije. Bagerista, koji nam je pravio put, doveo je svoga druga da vidi kuću! Meni se ovde dešava da ljudi dolaze da vide jer su za nju čuli! Eto za 1. maj je ovde bilo 50 ljudi. Dolaze ponovo sa prijateljima da im pokažu ono što su videli. Ovde su negde nešto prepoznali, možda i tu klupu, i taj neki (po Blagoti) modifikovani vajat, pa ovo guvno, gde ćemo paliti velike vatre kad se okupimo...

– To jeste fenomen, ali to je pre svega Blagota. To je taj nekakav njegov spoj korena i ovog vremena. Uspeo je da pokaže da je nešto što mi imamo vredno i da može da se spoji sa nekakvim duhom 21. veka. To spajanje ljudi prepoznaju. Tu neku toplinu i tu neku našu grubost, taj naš mentalitet. Vidim da se ljudi, od najobrazovanijih do posve jednostavnih, poistovećuju sa tim. To je kao prepoznavanje korena. I ja sam to osetio.

Poznajete ove predele od ranije?

Sa suprugom Zoranom (Foto: Ljuba Ranković)

– Sve sam ovo prešao detaljno, celo ovo područje Valjevskih planina. Postojao je Institut za mineralogiju, nažalost ne postoji više. Istaraživali smo ovo područje kad sam bio na Višoj geološkoj školi. Bile su neke stene od dijabaza. Eksploatacija bakra u Boru, recimo, bila je tada 0,7-0,6 odsto u iskopanoj rudi, a ovde smo ga nalazili 2,5-3 odsto. I tada je to trebalo dalje da se ispituje ali se odustalo. Dijabaz je stena iz koje su Rusi vadili bakar, pa smo se mi bavili istraživanjem nalazišta na ovom području. To je bila i tema mog diplomskog rada na Višoj geološkoj školi. A posle sam počeo ozbiljnije da igram fudbal, otišao na Rudarsko-geološki fakultet na kojem nisam mogao da pratim vežbe iz hemije, pa odem na ekonomiju i završim spoljnu trgovinu. Bio sam 11 godina direktor FK Zemun, a sada sam u marketinškoj agenciji „Plavi, plavi” Fudbalskog saveza Jugoslavije (FS SCG).

Meštani vas ovde ne povezuju sa sportom?

– To je strašna priča, imam sve te članke. Pa „Mihajlovićeva (Dušanova) kuća”, pa padaju avioni, helikopteri, pa donose lovu ovde, pa hotel, pa naslov „Nije Dušan, nego Sloba...”. Bilo je čak i zanimljivo. Posebno priča o hotelu, pripremama. Kad dovedeš ljude da vide i pokažeš da postoje samo četiri sobe, ostaju zbunjeni. Bio je i inspektor iz Valjeva da proveri da li se gradi hotel sa 22 sobe, kako se pričalo. Jer, ja sam to prijavio kao porodičnu kuću, pa kad je inspektor došao pita gde su sobe, ne veruje, a onda pita zašto je tako veliki šank...

Da li ste svesni da je vaša (i Blagotina) kuća najveća promocija Valjevskih planina? I zbog nagrada, naravno.

– Mislim da svi žiriji treba da vide svaki objekat. Slika ne govori dovoljno. Dolazio je jedan profesionalni fotograf, ali Blagota traži mnogo. Evo sada tražimo kako da uredimo unutrašnjost u ovoj kući. Sada treba malo tekstila, da se ušuška, da dobije toplinu. Dovodio sam profesoricu sa primenjenih umetnosti, Ćirićku. Ona nešto predloži, ali on veli – Ne! Vidi to drugačije. Ja njima kažem, znate šta Blagota, jer njegova je poslednja, nemojte to pogrešno shvatiti. On je napravio maketu kuće i ni za santimetar ništa nije menjano. Kako je na maketi, tako je urađeno. Za razliku od drugih arhitekata, koji naprave kuću pa onda smišljaju enterijer – Blagota je celu arhitekturu potpuno rešio, sa sve enerijerom. Odjednom.

Sami ste našli ovo mesto?

– Moj jako dobar prijatelj je „Ferum”, Momir Lučić. Posle 70-tih redovno sam dolazio kod njega u njegovu kolibu. Kaže on jednom: „Moram da proširim ovu moju kolibu. Može da stane samo 15-tak ljudi, a uvek ih bude 20”. Gledam čoveka i mislim, da li je moguće – pa to je to, kuća u prirodi za prijatelje. Otišao sam do Kosmaja, pre toga sam bio na Avali, pa na Bukulji, pa na Rajcu, Ravnoj gori... To je bio taj potez, nekih 130 km, za koji mi se činilo da mogu da dođem za vikend i kad dođem kući da nisam umoran od vožnje. Inače, ima sjajnih mesta, Golija ili Durmitor, ali kad sam seo u džip sa „Ferumom” gledali smo ovo brdo odozdo, popeli se gore, meni se oznojile ruke i kažem, ne idem nigde drugde! Onda dođe „teška igranka” sa seljacima. Jer, 20 godina ovde niko niti je šta kupio niti je ko šta prodao. I eto došao ovaj Beograđanin da ga stavimo na roštilj, da bude pečenje. I onda je bila borba. Uzeo sam odmah dva hektara iz prostog razloga da mi se slučajno neko „ne prikači”. Bilo je pet vlasnika, a ljubav po principu „ko pobedi”.

Potom je došla priča sa Blagotom Pešićem?

– Na izložbi sam vidio Blagotin projekat za Uvac i znao sam da je on arhitekta za moju kuću. I kad je on prvi put došao ovde i on se oduševio. Ovde je bila neka koliba, na sredini ovog igrališta i meni se činilo da tu treba da bude kuća. I Blagota, onda, onako pustinjački, čučne, ćuti, i posle pola sata kaže: „Ovde je istok, ovde ne duva vetar, ovde će biti kuća!”