Sašini hologrami premostili i prostor i vreme

Ljiljana Ljiljak

Nakon tri godine, ponovo sa arhitektom Aleksandrom Sašom Zeljićem u njegovom rodnom Valjevu. Svugde stigne, ništa ne propušta, a o svemu detaljno obavešten iako ga od ove sredine iz Čikaga (SAD) deli hiljade kilometetara kopna i mora. Dogovaramo razgovor u kafiću nad Gradskim trgom u sunčan, neočekivano topao dan sredinom novembra. Odgovara mu, kaže, svetlost i ambijent. Možda se tu naslućuje i deo prostora milionskog, za Srbe skoro mitskog, grada u kojem živi. A za te tri godine mnogo toga krunisalo je Zeljićevu, skoro isposničku, posvećenost arhitekturi. Razgovor potkrepljivan i podstican brojnim skicama, projektima i studijama počinje o njegovoj uspešno završenoj magistraturi.

– Magistarski projekat, na kojem sam 2003. godine radio sa grupom kolega, bavio se traganjem za odgovorima o tome kakav uticaj na zajednice ljudi izazivaju jaka infrastruktura, saobraćaj, dalekovodi, i kako poboljšati kvalitet života. Kako utiču i na kvalitet života svi ti elementi i kako postići prihvatljiv vizuelan utisak u formiranju naselja u mreži tih infrastrukturnih sistema. To je u Americi veoma važno čak i kad se zna da se tamo sve, ipak, svodi na novac. – kaže Saša.

Naselje koje ste obrađivali podseća na naše Novo naselje, puno je bašta...

– Njegovi građani su zapravo angažovali Univerzitet Ilinois u Čikagu da celu jednu godinu magistarskih studija posveti analizi kako da se ta infrastrukura (naselje deli autoput sa infrastrukturom), što kvalitetnije integriše sa osnovnim za svako naselje – stanovanjem. Sa svoje strane, stanovnici tog naselja sami su se pre toga organizovali. Na primer, imaju pomoćne zgrade za okupljanja, crkvu, rekreativne staze, veštačka jezera.

Deo tog iskoraka u budućnost, bar za nas, su i travnati – zeleni krovovi?

– Tamo se mnogo gradi, velike gradske površine globalno utiču na klimu, kreiraju negativne efekte na prirodu, a među njima je, kako oni kažu, hit ajland toplota – vrelina, koja se reflektuje kroz asfaltne ili betonske površine. To se oseća i u Valjevu ili Beogradu. To može da se ublaži kada na krovnim površinama zasadite parkove, travnjake. U Americi postoji energetski zakon, koji kao i drugi u gradnji mora da se ispoštuje da bi se dobila dozvola za izgradnju. Tim zakonom su predviđeni zeleni krovovi. Vegetacija na krovu je moguća jer tamo postoje drugačiji sistemi gradnje nego ovde, gde su krovovi kosi, pokriveni crepom. Tamo je takva vrsta krovova izuzetno skupa, pa rade ravne krovove, koji se prekrivaju membranama na kojima se formira vegetacija.

Otkud termin “biomimikrija” u svetu arhitekture?

– Tokom magistarskih studija jedan od predmeta koji sam imao zvao se biomimikrija. To je u to vreme bio pravi eksperimintalni program. Imao je neke dodirne tačke sa bioklimatskom arhitekturom, koju sam specijalizirao na beogradskom Arhitektonskom fakultetu, na redovnim studijama. Suština je u tome da se posmatraju ekološki sistemi i jedinke, koje njima pripadaju.

Time si se bavio kao student u radionicama po Evropi čuvenog Bogdanova. Da li se nešto slično eksperimentalno već radi?
– Postoje kanadske firme koje pokušavaju da primene takve sisteme. Ovo što sam ja radio bio je školski projekat za magistarske studije, konceptualno rešenje kako bi se podstakle ideje, moguće analize, razmišljanja. U to vreme poslao sam svoj rad na konkurs uglednog magazina Metropolis i prošao prvi krug na kojem sam ostao. Pobednik konkursa imao je izvedeno rešenje, ugrađeno u autoput. Osim toga, pokušao sam da izolujem neke proteine, koji kod dlake polarnog medveda imaju ulogu konduktora koji pretvara jednu vrstu energije u drugu. Tražio sam sistem za kreiranje aktivne i pasivne energije, koji bi mogao da postoji u jednoj stambenoj jedinici.To bi mogli biti građevinski elementi koji propuštaju, zadržavaju energiju, pretvaraju je u drugu, a nose ih upravo modeli dlake koje svi imamo. Veliki je problem naći obnovljive izvore energije, pristupačne i jeftine. Sve to se dešavalo u vreme velikog zemljotresa u Iranu, pa sam predložio takvu vrstu aplikacije u materijal, koji bi se dostavio kao prva pomoć za one kojima su kuće urušene. Ali trajne vrednosti, za šatore. Značio mi je taj rad i zbog saznanja sa koliko slobode se pristupa istraživačkom radu, podsticanju na takve projekte.

U Americi postoji mnoštvo novih materijala, koji se koriste na svakom koraku, koji se integrišu u klasičnu arhitekturu. Fasciniran sam time i što se više angažujem u arhitekturi – detaljima! Kad imam globalni projekat, vraćam se u to kako to funkcioniše u detalju, cilj mi je da što više naučim.

Takve eksperimente teško da bi mogao ovde da ostvariš?

– Koncepti gradnje su potpuno drugačiji nego kod nas. Dobrim delom su i kavlitetniji jer mi i danas gradimo sa teškim materijalima, koji usporavaju proces. Na primer, mogli bismo brže da gradimo stanove, mada kažemo da su naši projekti mnogo kvalitetniji u kontekstu stanovanja u odnosu na američke. Imamo puno prostora da unapredimo taj proces, da budemo bolji.

Visok stanard Amerikanaca – kuća u predgrađu, posao u gradu – nije ponudio život pod istim krovom više genereacija?

– Počeo je jedan proces u većim gradovima Amerike: vraćanje u gradove iz predgrađa. U prošlom veku, 70-tih godina, pod uticajem prostornog planiranja, koje je bilo više vođeno preduzimačkim instiktom gde i šta treba graditi, dobili ste takva naselja. Koncept 2005. godine je povratak u grad. Moja firma se, na primer, ne bavi toliko rezidencijalnom gradnjom, ili gradnjom visokih zgrada gde su samo stanovi. Mi nemamo takvu vrstu projekata. Ali, samo u Čikagu ove godine izgradiće se 10.000 stanova. Znači toliko ljudi će doći da živi u samom centru. Iz godine u godinu imam sve više takvih projekata. To je svojevrsna renesansa koncepta „živeti u gradu” u odnosu na onaj „živeti u predgrađu” – kolima dolazite u grad na posao, uveče se vraćate. Sada su sadržaji u gradovima takvi da možete da se zadržite u njima i posle radnog vremena. Kako bismo mi rekli, da se „prošetate korzoom”, da vidite šta ima novo, neka nova knjiga, restoran, bioskop, muzeji funkcionišu izuzetno dobro. Kod nas ovde, primećujem, ide se na neki komercijalni ambijent prilikom izgradnje većih objekata. Iznenadio sam se da u Beogradu, koji pokušava da bude metropala evropskog karaktera, ne postoje prodavnice koje rade nedeljom. Mislim da je i sa muzejima slična situacija, a u Americi je to nezamislivo! Inače, u većini muzeja Čikaga posete su besplatne, doduše za gostujuće postavke se nešto i plaća. Upravi grada je veoma važno da pruži građanima te sadržaje. Milenijum park čuvenog Gerija, u kojem svira Čikaški simfonijski orkestar na otvorenom, rezultat je te politike.

Nemamo tu urbano utemeljenu politiku potreba koje se kultivišu?

– Ljudi i ovde moraju da shvate koliko malo treba da se ono što ne valja, koriguje. Ma koliko da je delikatno da ja iz konteksta Amerike govorim Valjevcima šta oni treba ovde da rade, ali kad se odmaknete iz sredine u kojoj ste živeli, vidite jasno šta valja a šta ne valja. Koliko god da su Valjevci nezadovoljni ljudima koji vode grad, moraju iskoristiti mehanizme da to nezadovoljstvo izraze. Mora da postoji i odgovornost tih struktura da to nezadovoljstvo pokušaju da reše. Promocija knjige profesora Milomira Romanovića u Valjevskoj gimnaziji, koja je okupila mnogo ljudi, uverava me da inteligencija mora imati aktivniju i artikulisaniju ulogu u gradu. Ljudi ne treba da se izoluju i žive u čauri. U Americi možda i ne postoji demokratija, globalna, ali vi tamo možete mnogo da uradite kao jedinka. Garantovana su vam prava kao pojedincu, imate sistem koji funkcioniše...

U tom kontekstu, primećuješ li, za te tri i po godine boravka tamo, ipak, neke promene u Valjevu?

– Vidi se dosta novih objekata, zgrada. Ovi preduzimački projekti, koji nastaju u gradu, rezultat su kreiranja poslova i dobro je što arhitekte, koje rade za njih, pokušavaju da to artikulišu. Ta rekonstrukcija kvartova morala bi da se kritički analizira, posebno koncept zaštite pojedinih objekata. Ako je ova kuća zaštićena, kako može i da se rekonstruiše. Mora se analizirati šta je dobro, a šta nije, u tim zakonima. Zgrade u Karađorđevoj ili Pantićevoj nastale su pre 80 ili 100 godina i tada su zadovoljavale svrhu. Sada je novo vreme i nove su potrebe. Ugao „Kod kasapa”, na primer, bio je veliki potencijal da se otvori prema Domu kulture, a znajući Valjevce to će veoma brzo postati prostor za grafite. O tim stvarima treba razmisliti... A „Kasapi” imaju koncept reke i našeg starog problema da sve što ne valja gurnemo prema reci. A Letnja škola arhitekture u Petnici, 1996. godine, radila je analize kako to može da se popravi. Moraju ljudi da budu hrabriji.

Lepo je što se novo gradi, to je uvek lepo, ima i zanimljivih objekata, nisam ulazio unutra da vidim njihovu funkcionalnost... Zapazio sam u Karađorđevoj novu belu zgradu, sa zastorima... Voleo bih da se više u Valjevu ne grade objekti u stilu postmodernizma. To je prevaziđen pravac u arhitekturi.

Čemu si sada posvećen?

– U kompaniji GENSLER radim na trenutno najvećem projektu u Čikagu. To je čitav 37. gradski blok. Četiri sprata su pod zemljom, četiri nad zemljom i to je komercijlni prostor. Zatim, tu je hotel, stambeni deo u tornju od 50 spratova. Već se kopaju temelji. U zgradi je TV stanica „ABS” sa kancelarijama, studijom. Pod zemljom je veza za metro i železnička linija, koja vam omugućuje da do dva čikaška aerodroma stignete za dvadeset minuta. Projekat je počeo da se radi u maju, u studiju sa 280 ljudi, 40 imaju licence arhitekte. I ja sam sad u proceduri da dobijem tu licencu, a to je veliki uspeh. Jedan ispit sam položio, za rukovođenje sistemom energije i primenjeni dizajn. To je specijalnost važna za moju firmu. U ovom kompleksu primenjujemo sistem zelenih krovova.

Ko sve potpisuje taj veliki projekat, u kom si ti timu?

– Čuli ste za Džemsa Karpentera (Jamsa Carpentera), arhitektu iz Njujorka, koji je autor celog koncepta. Bavi se dizajnom, posebno efektima koji dobija staklenim površinama. Jedan od zahteva grada bio je da naš projekat obezbedi i prostore, tri celine za konceptualnu umetnost. Na primer, na fasadi, na ulaznom delu, predviđeni su pokretni paneli od nerđajućeg čelika, koji simuliraju pokretanje vode, jezera. Džems Karpenter je dobio zadatak da kao umetnik kreira simulaciju jezera u centralnom atrijumu digitalnom tehnologijom u kombinaciji sa statičnim elementima. Koristiće se gasovi, nove tehnologije, staklo i svetlo. Digitalna prostorna umetnost. Voleo bih da i u Valjevu ima malo više hrabrosti, da u žirije dovedu ljude konkursom, da se na malim prostorima, trgovima, donese nešto novo, lepo, drugačije. A to bi moglo da bude i turistička atrakcija, što bi pomoglo gradu da ekonomski bolje stoji. Zamislite kako bi bilo kada bi se na nekom trgu postavilo nešto dinamično kao što sad radim u Čikagu. Podseća me to na holograme, koje sam kao student pravio 90-tih godina prošlog veka u Pančevu, i u Beogradu. Zato sam, između ostalog, napustio Srbiji jer sam želeo da naučim nove tehnologije, koje sam želeo da primenjujem. To može da se uradi u Japanu, u Americi, a čini mi se da može da se uradi i u Srbiji, samo da se ljudi malo oslobode, da veruju...

Gledao sam projekte grupe re:AKT. Oni lepo rade i ako su se opredelili da ostanu ovde treba da pomognu Valjevu, naravno i Beogradu. To su mladi ljudi, koji imaju energiju i treba im pomoći da realizuju svoje ideje.

Da li je neki od projekata sa kojima si učestvovo na izložbama u zemlji, realizovan?

– Škola u Lejk Cirihu je izgrađena. Tu sam primenio ono što sam radio na jednom međunarodnom konkursu iz oblasti arhitektonike dok sam bio kod profesora Aleksandra Kekovića. Dobio sam za taj projekat posebno priznanje. Analiza tog rada pomogla mi je da to primenim na teatar u školi u koji staje 750 ljudi. Za taj projekat škole, dizajn potpisuju Voja Narandžić, Greg Spicer i Aleksandar Zeljić.

Ne odustaješ od konkursa?

– Dok sam bio na magistarskim studijama i radio puno radno vreme u „Legatu”, možda tri nedelje pred magistriranje, pojavio se konkurs za TV studio ABS u Čikagu. U Americi je sada trend izgradnja TV studija u parteru kako bi mogli biti u kontaktu sa ulicom, ljudima. Da budu fizički povezni sa spoljašnošću. Tako TV studiji postaju i atraktivno mesto za posete zaintresovanih. Voja Narandžić, koji je i dalje dizajn direktor „Legata”, pozvao me da sa njim radim za taj konkurs, učestvovali smo sa radom koji nudi pokretni studio na kružnom postolju. Pobedili smo na njemu 2004. godine u jakoj kurenciji sedam pozvanih uglednih autora. Pobedili smo čak i Helmuta Jana i druge uglednike. Radeći na tom projektu fascinirao sam se staklom, vrhunskom tehnologijom. A možda je zanimljivo, zbog one opaske o zaštiti nasleđa, da kažem i to da sam taj projekat radio sam na originalnim crtežima reprezentativnog starog zdanja iz 1912. godine u čijem prizemlju će biti taj savremeni TV studio.