biti valjevac Leksikon VA mitologije Redakcija Revije Kolubara

Radoš Glišić se u prošlom broju Revije „Kolubara”, podstaknut Leksikonom JU mitologije, iz kojeg smo i mi već preštampali poneke jedinice, založio za pravljenje sličnog pregleda valjevskih fenomena iz druge polovine 20. veka. Glišić je istovremeno ponudio i početni pojmovnik na osnovu koga bi, s jedne strane,
trebalo identifikovati jedinice takvog budućeg Leksikona, a sa druge – raditi na oživotvorenju (pisanju) tog zbornika.

Mi ovoga puta činimo u tom smislu prve konkretne korake uzdajući se da će ova zamisao biti bliska mnogima. Bliska ne samo ljudima koji žive (ili su živeli) u Valjevu već i Lajkovčanima, Ljižanima, Mioničanima, Osečancima i Ubljanima. Uzdamo se da će tokom narednih nekoliko meseci u Reviji „Kolubara” nastajati zanimljiv i u mnogo čemu neočekivan pogled na ljude, predele i pojave od pre nekoliko decenija.

VA – Latinična skraćenica od „Valjevo”. Prvi put je upotrebljena na registarskim tablicama automobila koje su u tom obliku ustanovljene 1960. godine (ili nešto docnije) umesto dotadašnjih oznaka za republičku pripadnost vlasnika motornih vozila. Beogradu je tada pripala skraćenica BG, Titovom Užicu – TU, Šapcu – ŠA, a Valjevu – VA. – Na makadamskom putu za Divce jednog onovremenog kišnog jutra samoinicijativno se zaustavio i do Valjeva me odvezao novi „Fića” sa registarskim brojem VA – 10-09. Imao ga je, među prvima u Valjevu, Raša Maksić, tadašnji „Napredov” urednik i direktor. (Zdravko Ranković)

KORZO – Deo valjevske Karađorđeve ulice, od Pošte do Okružnog suda (od „Centrala” do samousluge kod „Merkura”) koji je uveče pretvaran u šetalište mnogobrojnih Valjevaca, poglavito mladih. Ustanovljen je neznano kad, najverovatnije u vremenu između svetskih ratova, a svoj vrhunac dosegnuo u sedmoj i osmoj deceniji. Šetnja kolovozom i trotoarima – udvoje ili utroje, ređ učetvoro – počinjala je posle popodnevnih časova u srednjim školama i trajala do oko 22 sata. Mnogima je, pogotovo onima zašlim u poodmakle godine, milije bilo stajanje na trotoaru. Znalo se, šta više, i gde ko svake večeri biva. Na tom pozorištu sklopljena su mnoga poznanstva, rađale su se ljubavi, ali i zapodevale zađevice. Bilo je pokatkad i šamara (devojačkih nevernim mladićima ili suparnicama) pa bogme i tuča. (Milorad Radojčić)

NASTAS PEKAR –Pekare 60-tih i ranije, nosile su imena po svojim vlasnicima, dok se takozvane državne nisu nikako ni zvale. Bile su poznate pekare kod Luke, kod Šiše, kod Leke, kod Nastasa... Svi su oni imali uglavnom sličan ili istovetan asortiman, ali Nastas se negde baš šezdesetih izdvojio. Sasvim slučajno, u to sam siguran, njegove lepinje s pretopom pa i kajmakom postaće dugo glavno obeležje njegove pekare. (Ona se nalazila u Karađorđevoj ulici, ako bih mogao da budem toliko precizan - u parku ispred „Limenke”, dakle do ulice, naspram kuće Jove Kovačevića, tadašnjeg direktora Gimnazije, najtačnije preko puta broja 103.) Ne verujem da neko zna kako je i kada sve počelo, ali sam sigurno bio jedan od prvih kupaca tih čuvenih lepinja. U čemu je poenta, pitaće se neko? Pa poenta je što su se te lepinje prodavale uveče, a ne ujutru kao što je bilo uobičajeno za to vreme. Po „zatvaranju” korzoa i još sat-dva nekog gluvarenja, na povratku kući (u početku samo Zlokućanaca) iz Nastasove pekare mamio je miris vrućih lepinja i hleba koji su se spremali za ranoranioce. Pekara kao radnja, naravno, bila je zatvorena, ali kao i svaka pekara toga doba imala je veliki da kažem izlog poput doksata koji je izlazio na pola trotoara, sačinjen od malih zastakljenih okana od kojih su se neka kao šuber otvarala, a moglo se spolja videti kako majstori pekari prave burek, lepinje i hleb. Na molbu tih prvih noćnih ptica, pekari su počeli da prodaju po koju lepinju, a kako se uvek uz furunu nalazio i veliki pleh sa pretopom od pečenja, majstori bi besplatno suve lepinje „obogatili” pretopom. Lepinje s pretopom uveče kod Nastasa vrlo brzo su postale takva „moda”, koja se jedino može porediti u današnje vreme sa pojavom prvog Mac Donalds restorana. Ta privilegija mladih noćobdija, poznata kao „Nastasova lepinja s pretopom”, kratko je trajala, jer stvar se pročula i Nastas je ubrzo već sa prvim mrakom počeo da „izbacuje” prve furune vrućih, vazdušastih, ukusnih lepinja. Lepinje su postale omiljena i jeftina večera gotovo celog Valjeva. Nastasove lepinje s pretopom ostaće zauvek valjevski specijalitet prvoga reda, a nama koji smo ih na neki način „promovisali”, kako bi se danas reklo, nema te lepinje na zemaljskoj kugli koja bi se s Nastasovom mogla porediti. (Radoš Glišić)

ŠAPČANI I VALJEVCI – O tome bi i knjiga mogla da se napiše. Za ovu priliku nudimo poneke epizode, uočene sa valjevskog stanovišta. Gledište prvo: Šabac je doista zanimljiv i lep. Šteta samo što je daleko od grada. Gledište drugo: Klavir se među Srbima doista najpre pojavio u Šapcu; dotle je stigao lađom pa je onda nekakvim kolima odvezen u Valjevo jer Kolubara ni u ono doba nije bila plovna. Gledište treće: Posle jednog koncerta horske muzike na Susretima „Abrašević” u Valjevu, pesnik Petar Pajić je tvrdio da bi umesto naziva šabačkog hora „66 devojaka” podesnije i svima jasnije bilo ukoliko bi se kazivalo – Ženska grupa pevača iz okoline Valjeva. Gledište četvrto: Kad je sredinom 60-ih godina u Valjevu građeno visoko sresko zdanje (sadašnja zgrada SO Valjevo), Valjevci su tvrdili da to Šapčani, tada glavni sreski dužnosnici, hoće odatle da gledaju svoj Šabac. Itd. (Zdravko Ranković)

Prvi rokeri i prodavačice ljubavi
Glas iz daleka

Evo i ja se odazivam, a sećanje me, Bogu hvala, baš služi, valjda ovde, u daljini, pa sam malo van uticaja okruženja, što nosi sadašnje vreme u Valjevu. Stoga moj zatvoreni, čaroban svet, zvani, naravno, Valjevo ima podebeli fajl. Daću sebi slobodu da kažem kako sam jedan od dobrih poznavalaca zbivanja onog vremena o kome govorite u VA mitologiji. Vi ste, školujući se u Beogradu, dosta toga mogli da propustite al’ mi, koji nismo imali tu privilegiju (osim služenja narodu na Topčideru, 1973), da budemo i beogradski Valjevci pomoći ćemo koliko možemo.

Ja bih na prvo mesto VA mitologije 60-tih stavio, ne po značaju već zbog toga što se neki red se mora znati, prve valjevske rokere. Prvi rokenrol bend „Kotrljajuće suze” činili su: solo gitarista Vojkan Đinđić, ritam gitarista Branko Pirgić Pirga, bas gitarista Zlatko Aleksić Ciganin i bubnjar Aleksej Miško Radovanović. Kasnije će im se pridružiti i Duško Stanić kao vokalni solista. Osvojili su treće mesto na Beogradskoj gitarijadi, u hali na Sajmištu, 1966. godine.

Divčibarske lepotice (Foto: Ljuba Ranković)

Iza njih ide Đoka Doksas, po meni u to vreme prvi ozbiljniji i najbolji rok gitarista sa svojom grupom „Džentlmeni”. Pa basista Dule Rakić, bubnjar Lale Lazarević i druga gitara Zlatko Aleksić. O „ABV 6” neću da pišem jer su bez konkurencije iako su se mešali, odlazili i dolazili. O takmičenju za „Prvi glas Valjeva” takođe bih mogao da napišem puno toga jer je to zaista bila vrlo interesantna priredba. Učestvovao sam u pripremnim fazama, čuvao sam vrata sale u kojoj se vežbalo, puštao pevače i svirače, bio neka vrsta obezbeđenja, ali nisam propevao! Tu je bilo svega i svačega, od fudbalera do mladih radnika i srednjoškolaca. Mogao bih da napišem, ako to koga interesuje, o tome šta se pevalo, šta se sviralo, šta se oblačilo, ko je pobedio i ko je koga pratio i posle probe!

Svoje mesto u VA mitologiji zaslužuju i Viseći most na Kolubari, na putu ka Petnici u visini Nove železničke stanice, pa Stadion „15. septembar”, „taf momci” sa korzoa Dragan Grujičić Dragac (kasnije će biti blizak Ljubi „Zemuncu”), Milorad Pištinjat - Mića Keler (specijalka - makazice skok i dobar udarac nogom i pre pojave karatea), Rade Jovanović Koltaš - Lepi Rade, hrabar, srčan, brz, jedan od najjačih Valjevaca van ringa, pa Đura Solomun Bosanac, jak, srčan, šarmantan, tih momak, zatim Brane Načić Crnogorac, koji je ima jak i tačan udarac, znao nenadano da udari, ili miran, tih, nepušač Ljubinko Bina Đokić, Zlokućanac.

O bioskopu „Radnički” već su jako dobro pisali Darko Marjanović Kukica i Pirga, a valjalo bi zabeležiti i prodavačice ljubavi, Nada „Petokinta”, Vera „Mutava”, „Duta”, Cica „Vinčesterka”, Nada „Guzoća”, Danica „Spirka”, Keka Ciganka, Mica „Šibica”, Vera „Leskovčanka”, Goca „Prca” iz Gradca... Kao i predratni kralj lopova, Zlokućanac Dule „Apalo”.

Trebalo bi opisati i Klub mladih istraživača „Vladimir Mandić Manda”, novi Dom omladine (u Domu kulture) i igranke u njemu, pa Staru autobusku stanicu...