Leksikon VA mitologije (IV)

Podstaknuti Leksikonom JU mitologije, iz kojeg smo u januarskoj svesci Revije preštampali poneke jedinice, počelo je u ovim novinama pravljenje unekoliko sličnog pregleda valjevskih fenomena iz druge polovine 20. veka. Verujemo da će ova zamisao mnogima biti bliska i podsticajna. Bliska ne samo ljudima koji žive (ili su živeli) u Valjevu, već i Lajkovčanima, Ljižanima, Mioničanima, Osečancima i Ubljanima. Uzdamo se da će ovde narednih meseci nastajati zanimljiv i u mnogo čemu neočekivan pogled na ljude, predele i pojave od pre nekoliko decenija.

AUTOBUSKA STANICA, STARA – Prostor na levoj obali Kolubare, u hladu stoletnih lipa, sa spravama za dečju zanimaciju, nekolikim kafićima i kojekakvim zanatskim i trgovinskim radnjicama. Stotinu puta je primamljiviji, osobitiji i valjaniji od beogradskog Gradića Pejtona na Čuburi o kome su napisane čitave knjige. Moja petogodišnja unuka Sofija i njeni vršnjaci će taj prostor ubeležiti u svoje buduće uspomene oznakom – Kod Šmekera. Za nas, mnogo starije, to je stara autobuska stanica. (Za poneke opet: Stara zelena pijaca.) Do pre dve decenije to je bio najružniji, najprljaviji i najsmrdljiviji predeo u ovoj varoši, a i mnogo dalje. Sa prvog tamošnjeg perona polazili su autobusi za Beograd ali i za Beč i Veneciju što je, razume se, bilo označeno i odgovarajućom tablom. Nekolicini učenih Moskovljana, pristiglih kod srodnika u Valjevo, bilo je neverovatno da se u to vreme moglo iz Valjeva otputovati u te svetske metropole. Tu neverovatnost je uvećavao užas ambijenta sa kojeg smo se otiskivali na putovanja do Plavanja, Ive i Poćute ali i u svetske varoši. – Jedanput, pred ulazak u autobus za Beograd, gde sam studirao 60-ih godina, pažnju mi je privukao posmrtni plakat koji je oglasio smrt Alekse Pavladoljskog. Oca Valjevke koju je svojim mnogobrojnim stihovima učinio slavnom pesnik Bećković.(Z. R.)

JEREMIČAK – Bife „Jeremičak” je za sve ljude dobre volje otvoren pred kraj 60-tih prošlog veka (tačan datum otvaranja i kako je prošla svečanost tim povodom organizovana nisu mi poznati). Taj planinski cvet iznikao je tu, preko puta terase Doma kulture, i lepo se sa nje vidi. Na putu ka (ženskom) Zelenom pijacu mamio je sve, i one što kupuju i one što prodaju beli mrs i ostali provijant. O njemu se starala Vazdušna banja „Divčibare”, nalazeći prigodan personal na sreću i radost gostiju.

Koliki je bio Zikijev transfer, za prelazak iz Kluba „Abrašević” (u bife „Jeremičak”), zauvek će ostati tajna. Znano je samo da je „Zidar” bio jedini konobar u svetu takvoga nadimka verovatno zbog toga što je znao da majstorski nazida ceh, a da to nikoga ne košta. Uhvaćen na delu, znao je da slegne ramenima i kaže: „Jebiga, kuća se zida, treba za ćeramidu!” Svraćali su tu boemi, pravi i lažni, oženjeni i razvedeni, svirači i pevači, vatrogasci, šoferi i kondukteri, srednjoškolci, mlekadžije, šibicari… Delili svoju dobit i častili kafanu. Na stolu uvek kuvana jaja, a „singl stolova” šest komada, al’ mogli su se sastavljati napolju. Ogroman frižider, kao tezga sa pićem, i nešto pržene ribe u porcijama (dok se ne proda) krasilo je vitrine. Iza frižidera, personal. I sve to – čim uđeš, sa desne strane od vrata.

U proleće, s prvim lepim danima, sedelo se napolju. Najinteresantnije bilo je subotom pre podne kad se u „Jeremičak” stizalo pojedinačno, ili u grupama. Lica poznata, uglavnom pridošlice iz Beograda i mi domaći. Nije se znalo ko koga časti, svima je stizalo i svi su bili zadovoljni. Kako ko dođe, posedi malo, vikne turu, i ode na pijac: Mića „Baron” (Terzić), Maks (Miloš Paramentić), Radoš Glišić, „Crni” Milosavljević, Mikica Filipović, braća Đorđevići, Felini i Ćane, Moma Stanišić, Voja Brajović, Bane „Živago” (Živković), uz domaću klijentelu – Boka „Mraz” (Lukić), Debeli (Slobodan Savić), Ljuba Kuki (Delić), Dragan Dimitrijević Gudonja, Dragan Mićić Ćela, Bane „Mečka” (Spasojević)… Najomiljeniji gost bio je gospodin Jevtić, Slobodan „Pulika”, svetski čovek iz Klermonferana (Francuska) sa omiljenim mezetlukom (slanina „sapunjara”, tvrdi sir i, u sezoni, hladan paradajz. Slanina je bila domaća, njegovog ujaka Diše kasapina, dobro suva i čuvana dok paradajz ne stigne.)

Pričalo se o svemu, baš o svemu i svačemu, komentarisalo, obaveštavalo, radovalo, tugovalo… „Jeremičak” je bio i ostao zborno mesto valjevskih glumaca pred polazak na svaku turneju (uz grdnju i psovanje onih što kasne). Kretalo se ka Zadru, Kopru, Skoplju, Osečini, Koceljevi, Moskvi, Pričeviću. Čujem da je dobio novi izgleda, ali da je zadržao stari imidž. Duh onih što su jezdili tih 60-tih, 70-tih prošlog veka oslikava se na zidu sa fotografija iz „Abraševićeve” pozorišne predstave „Propast carstva srpskog”. (Aćim Aleksić).

JUSTIN I NIKOLAJ – Monasi, teološki mislioci, među najznačajnijim u Srba. Sankovčanin (rođen 1944, školovan u Valjevskoj gimnaziji) prvi put je za njih čuo pod Triglavom, u leto 1964. godine. Govorio mu je o njima Bora Rajković iz Bele Palanke, onda apsolvent svetske književnosti. Pretpostavljao je tada mladi Sankovčanin da je Justin svakako onaj monah osrednjeg ljudskog stasa i priličnih godina koga je pokatkad viđao u Valjevu i na gimnazijskim izletima u Ćelije. U studentskom oporavilištu u podnožju Triglava, Sankovčanin je naredne zime gledao pismo sa Justinovim potpisom. Primalac je bio Boža Drinjaković, Valjevac, koji je kao srednjoškolac osuđivan iz političkih razloga, zbog toga zadocnio sa studijama i ozbiljno se razboleo. (Z. R.)

„KRALJEVIĆ MARKO” – Kafana, u 15. septembra ulici (nije joj, valjda, ulici, promenjeno ime), preko puta porte. Jedna od nekoliko poznatijih u Valjevu. Tokom pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka mesto za porodični izlazak, zgodnom prigodom – završetak školske godine, rođendan (još i: „Obnica”, stotinak metara dalje, prema „Grandu”). Čaršavi karirani, na krupne kocke, „olajisan” pod. Meni: roštilj (ćevapčići, ražnjići), crni luk obavezno, sitno seckan. Pivo točeno, špricer; za decu: sok od maline sa sodom. Porudžbine se iz kuhinje daju u salu kroz „šuber” uz glasno najavu: „Ćevapi, trideset!”. Obavezni deo kafanskog rituala je kupovina srećki Državne lutrije (četvrtina, polovina, cela). (Miroslav Paunović)

MUZIČKA ŠKOLA – Osnovana negde 1954. U dvorišnoj zgradi u Dr Pantića ulici. Direktorka i profesor klavira bila je Olivera Savić Divljanović, solfeđo je predavao Raša Vujić. Škola je imala puno đaka u malom prostoru. Neki su učenici postali ozbiljni muzičari, drugi su ostali na nivou amatera. U prvoj generaciji školu su učili, između ostalih, braća Rasulići, Snežana Lukić, Kaća Pajić, Ivona Ulčar, za braću Maljokoviće nisam siguran (u svakom slučaju, ima puno odličnih, i poznatih, muzičara iz Valjeva koji u ovu školu nisu išli – Miki Jevremović i drugi). Javni muzički časovi su održavani u Domu kulture. Jedan od početnika je za klavirom obavezno svirao „Malog Kineza”. (Miroslav Paunović)

ODRED IZVIDNIKA „ILIJA BIRČANIN” – Osnovan u drugoj polovini pedesetih godina. Profesori „zaduženi” za osnivanje i rad Odreda (Milan Petranović, Nada Đukanović, Raša Despotović, Aca Milosavljević) okupili su dosta učenika i uz mnogo truda, u skromnim uslovima, organizovali vrlo kvalitetan rad. Starešina Odreda u početku je bio profesor fiskulture Milan Petranović. Bane Savić je bio najviši „po činu” za dečake. Svrstani u vodove okolinom Valjeva su šetali i sprovodili izvidnički program („skinuto” sa fotografija), između ostalih: Jovica Stupar, Slobodan Santrač, braća Paunovići, Radoš Glišić, Mićko Deleon, Mile Radišić, Dragan Kovačević, Milan Živković, Branka Dokić, Ljilja Milosavljević. Na letovanjima i zimovanjima na Divčibarama (leti pod šatorima, zimi u Krušikovom odmaralištu, u „depadansu” hotela „Maljen” i u Šumskoj upravi na Paljbi) učile su se izvidničke veštine – orijentacija, signalizacija. Polagala su se tzv. „veštarstva”: kuvara, pekara (posle „staža” kod Miška Fazana u improvizovanoj pekari u Šumskoj upravi), „partizanskog kurira” (uslovi: provesti ceo dan sam na nekom divčibarskom proplanku, bez hrane, uveče, pred drugovima, uz logorsku vatru, ponoviti poruku koja je „kandidatu” saopštena ujutro, na početku ispita). Na zimskim boravcima na Divčibarama valjevski izvidnici su postali dobri smučari, u vreme kada se u Srbiji malo ko ovim sportom bavio. U letnjim noćima išlo se na Kraljev sto (navodno se odatle video odsjaj svetla Beograda). U društvu je uvek neko imao instrument – ako ne gitaru, ono bar usnu harmoniku, pa su izvidnici redovno pevali i igrali u svakoj prilici.Ozbiljniji poduhvat Odreda bio je marš na Divčibare (od Stava, preko Mravinjaca, Radanovaca, Ražane, Kaone), kao i marš od Valjeva do Kadinjače (sa više grupa iz cele Srbije; Valjevci su marševali sa Vojvođanima, sastali su se negde kod Varde). (Miroslav Paunović)

SANKANJE, NA BRĐANIMA – Pedesetih godina dvadesetog veka zime su bile prave, sa puno snega. Na strmim ulicama Brađana, posle škole, uveče, vrvilo je od dece sa sankama. Tek poneke su bile kupovne, drvene, ostale – domaće izrade, od metala (za dvoje-troje) i sasvim male, sa čeličnim trakama na saonicima (tzv. „guzare”). Jedno-dva spuštanja sa pola puta do Boričevca, dosta za dan. Svi su se na sankama drali: „Čuvaj, udaram kalpiš!” (valjda reč izvedena od „skalp”, iz kaubojskih filmova). Dva su boba bila glavni konkurenti na „pisti”: drveni, napravljen u „Stevanu Filipoviću” („Crvena veštica”, valjda što je bio ofarban u crveno) i metalni („Inter”). Posada je brojala po šest-sedam mladića, najvažnije su bile pozicije prvog – vozača i poslednjeg – balansera. Bobovi su jurili, posada odskakala od sedišta, od udara okovanih saonika o uglačanu kaldrmu, koja je ponegde provirivala iz snega, bukvalno su sevale varnice na sve strane. Iz prve strme ulice u Brđanima bobovi su stizali sve do Jadra. Uzbrdo su ih, vukući za konopce sa strane, vraćali uzbuđeni klinici, dok je posada važno išla sa strane. Potpisnik ovih redova dobio je vruću šamarčinu od jednog momka iz posade „Intera” kome je predao ponjavicu koja je ispala u vožnji pri jednom od skokova, uz pitanje: „Jeste li vi bob ,Šinter’?” (Ni danas mi nije jasno da li mi je to pitanje sugerisao stariji drugar koji mi je naredio da ponjavicu predam posadi koja se penjala uzbrdo, ili sam ja napravio fatalni lapsus, pošto sam tada, u drugom ili trećem razredu osnovne škole, verovatno prvi put čuo za nekakav „Inter”). (Miroslav Paunović)

ŠABAČKI CICVARIĆI – Muzička družina čija je slava dopirala i do nas Valjevaca. Dakako – na razne načine. Do mene prvi put u zimu 1966/67. godine zahvaljujući jednom Peri, studentu medicine iz Šapca čijeg se prezimena odavno ne mogu setiti. Ali pamtim melodije petnaestak pesama koje do tada nikad i negde ne čuh („Sindžirići zveče”, „Pošetali šabački trgovci” i druge). Medicinar Pera ih je snimio u nekoj šabačkoj kafani pa svoj glomazni magnetofon sa tim snimcima doneo u beogradski studentski dom „Mika Mitrović”. Slušali smo ih onda ko zna koliko puta. A uz te pesme i Perina kazivanja o, valjda, poslednjim Cicvarićima. Sve te pesme sam docnije mnogo kad ponovo čuo, poneke su postale i prilično popularne, ali se onakav zvuk nikad više ne pojavi. Niti sam, po odlasku iz doma „Mika Mitrović”, ikad više sreo Peru medicinara iz Šapca (ili je on bio iz nekog mesta u šabačkoj Mačvi), od mene nešto starijeg. (Z. R.)