Trideset godina pruge Beograd – Bar Đorđe Pilčević

Pre tri decenije, 30. maja 1976. godine, iz Beograda je krenuo prvi voz ka Baru i time zvanično uspostavljen železnički saobraćaj između Srbije i Crne Gore. Dva dana ranije, 28. maja, barskom prugom je prošao „plavi voz”, u kome je prvi putnik bio predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito sa suprugom Jovankom i njegova brojna svita iz svih bratskih republika i Federacije.

O barskoj pruzi u svojim „Sećanjima” akademik Dejan Medaković je 28. maja 1976. godine zapisao:
„Danas je prošao prvi voz za Bar. Veliko slavlje. Tito govori da je pruga delo svih naroda i republika Jugoslavije. Da je tako, bio bih radosniji, spokojniji. Drugi su bili protivni pruzi, novac nisu dali i sve su učinili da je spreče. Čak i u famoznoj deobi fondova, Srbija se odrekla preostale savezne obaveze i sama je finansirala prugu. Podaci o narodnom zajmu biće još porazniji za druge. A sad, kad je sve gotovo, zajedno samo je gradili. Opet se to čini radi viših ciljeva...”

Trideset godina barske pruge – značajan jubilej srpske železnice ove godine nije obeležen. Rukovodstvo ŽTP Beograd se oglušilo o ovaj jubilej, sledeći potez srpskog premijera dr Vojislava Koštunice, koji nije imao hrabrosti, a ni državničke mudrosti, da rukovodstvu Crne Gore čestita nezavisnu i suverenu državu, koja je proglašena 3. juna, u večernjim časovima. A te noći, iz Beograda je ka Baru, u 22 časa i 10 minuta, po ustaljenom redu vožnje, krenuo brzi voz sa beogradske železničke stanice. Za razliku od prethodnih dana, i decenija, bio je to prvi međunarodni voz, na međunarodnoj pruzi Beograd–Bar.

Još osamdesetih godina 19. veka u Srbiji se počelo govoriti o jadranskoj železnici i o želji Srbije „da izađe na more”. Bilo je mnogo natezanja, problema, osporavanja... I ratovi su učinili svoje: dva balkanska i Prvi svetski rat, pa zatim i Drugi svetski rat, uoči koga su počeli izvesni radovi između Valjeva i Kosjerića, na Bukovima. Posle Drugog svetskog rata, 20. jula 1951. godine, Privredni savet Vlade FNRJ odobrio je sadašnji pravac pruge Beograd – Bar, pa su naredne godine počeli radovi na deonicama Resnik – Valjevo i Titograd – Bar, a 1955. godine i na deonici Priboj – Prijepolje. Krajem 1958. ti radovi su obustavljeni.

Prilikom svoje posete Crnoj Gori i zapadnoj Srbiji, predsednik Tito je na svečanom ručku u Pljevljima i na narodnom zboru u Prijepolju govorio „o neophodnosti izgradnje pruge Beograd – Bar”. I u svom referatu na Petom kongresu SSRN, govoreći, između ostalog, i o investicijama u saobraćaju, rekao da se predviđa „izgradnja velikih tunela na pruzi Beograd – Bar, s tim da se u poslednjoj godini Petogodišnjeg plana na širokom frontu pređe na izgradnju ove pruge, tj. kada se privedu kraju radovi na saobraćajnim objektima koji su sada u toku”. I u Društvenom planu za period 1961-1965. godine bilo je predviđeno da se pruga „u periodu posle 1965. godine završi u najkraćem roku”.

I pored svega rečenog, radovi su sporo odmicali, jer su u to svoje prste umešala i republička rukovodstva Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine. Sve ovo izazivalo je određena reagovanja u opštinama Priboj, Prijepolje, Požega, ali i u drugim opštinama zapadne Srbije. Predsednik opštine Požega Radomir Dabić, uz blagoslov sekretara Sreskog komiteta Partije Užice Rajka Ječmenice, organizovao je jedan protestni skup na Bukovima. Na skupu su se čule i neke nezgodne parole, pa čak i neke na račun predsednika Tita. Za ovaj protest i parole čulo se i u Beogradu.

Odlučujuću prekretnicu u nastavku radova na pruzi Beograd–Bar imalo je savetovanje o problemima izgradnje pruge Beograd–Bar. U dogovoru sa Rajkom Ječmenicom, sekretarom Sreskog komiteta SKS, savetovanje je organizovao Sreten Cvijović, predsednik Skupštine sreza Titovo Užice.

Užičko savetovanje održano je 17. januara 1965. godine. Na njega su bili pozvani predstavnici svih opština i srezova užeg gravitacionog područja pruge Beograd–Bar, republički i saveznici poslanici sa ovog područja, predstavnici Savezne i republičkih skupština Srbije i Crne Gore i predstavnici izvršnih veća Srbije i Crne Gore. Na poziv predsednika Sretena Cvijovića „Savetovanju o problemima izgradnje pruge Beograd–Bar”, kako je zvanično bio naslovljen ovaj užički skup, prisustvovalo je oko 70 učesnika. Među njima su, između ostalih, bili: Marin Cetinić, savezni sekretar za saobraćaj, Voja Leković, predsednik Odbora za saobraćaj Savezne skupštine, Rade Borisavljević, predsednik Odbora za industriju Skupštine Srbije, Božo Tomić, predsednik Odbora za saobraćaj Skupštine Srbije, general-pukovnik Nikola Ljubičić, Velibor Ljujić, predsednik Organizaciono-političkog veća Skupštine Srbije, Mirko Popović, sekretar Organizaciono-političkog sekretarijata Centralnog komiteta SK Srbije, Gavro Martić, direktor Biroa za studije, projekte i građenje ŽTP Beograd, Ante Raštegorac, direktor Sektora za investicije Zajednice ŽTP Beograd...

Iz Valjevskog kraja savetovanju su prisustvovali Marko Radulović, predsednik Skupštine sreza Valjevo, Ljubiša Milošević, predsednik Skupštine opštine Valjevo i sekretar Opštinskog komiteta SKS Valjevo (u zapisniku nije navedeno njegovo ime – primedba Đ. P.). Od Valjevaca na savetovanju je jedino govorio predsednik opštine Ljubiša Milošević.

Malo ko veruje u izgradnju pruge – Evo šta je tada na savetovanju rekao Ljubiša Milošević, predsednik Skupštine opštine Valjevo:

„Ja se javljam više zbog toga da bih sa nekoliko reči samo preneo utiske i mišljenja koja žive u našoj opštini i kod naših građana. Priznajem da nisam dovoljno siguran da li će i ovaj naš skup doprineti da jedna želja, koja živi dugo godina kod ljudi svih krajeva koje predstavljaju na izvestan način prisutni, dođe do realizacije. Kod nas u Valjevu ima, ja bih nešto rekao što možda neće biti dovoljno ozbiljno, jedan vic. Pošto je uoči poslednjeg rata ova pruga počela nešto efikasnije da se radi, onda su ljudi rekli „biće rata”, onda je ponovo obustavljeno. Ja sam ovo ispričao radi toga da na izvestan način prenesem atmosferu kod nas, i da kod nas malo ko veruje u izgradnju pruge. I to nam smeta.

Mi smo imali pre par meseci diskusiju o koncepcijama po nacrtu sedmogodišnjeg plana opštine u Valjevu. I naravno u tom materijalu nismo ništa mogli reći o pruzi iako svugde piše, ona je svuda obeležena kao zadatak u gradnji, a da ne pominjem izjave koje su davali naši najodgovorniji rukovodioci. Jedan građanin me upitao: zašto u koncepcijama sedmogodišnjeg plana opštine Valjevo, kada se govori o razvoju i perspektivi i u objektima koji će predstavljati razvoj za to područje, zašto se ne nalazi ni jedna reč o pruzi Beograd-Bar. Ništa mu nisam rekao, a sutra kada budemo izašli da diskutujemo o sedmogodišnjem planu ništa se takođe ne može reći. Naći ćemo se u položaju da se pruga i dalje sa izvesnim ovakvim rečenicama provlači kroz savezne dokumente, ali mi ne možemo ništa reći pošto se njena izgradnja oteže. Možda je mnogo bolje da se kod nas zauzmu stavovi da se pruga ili skine sa dnevnog reda, ako Jugoslavija ne misli da je radi ili da se kroz neki zakon ona citira da bismo mogli lakše da se politički na neki način postavimo u razmišljanjima koja se tiču jednog od najkrupnijih problema za privredni razvoj i područje Valjeva i njegove okoline.

Područje oko Valjeva ima idealne uslove za razvoj, ja ne bih hteo da se detaljnije zadržavam i iznosim čitave te podatke, jer su oni obrađeni prilično u ovom materijalu koji odlično ukazuje značaj ove pruge. Moram samo da kažem i to da bi čitav ovaj basen oko Valjeva naglo se razvijao i pre svega one grane privrede koje imaju odlične uslove za razvoj kada bi dobile mogućnosti da se sa tržištem povezuju. Poznato je da je naš kraj oko Valjeva voćarski reon i da posebno kultura šljive i maline uglavnom ide za izvoz. Kod nas u Valjevu, da bi se recimo izvezlo hiljadu vagona sirove šljive, potrebno je da pretrpi dva pretovara i da se vozi kamionima i drugim prevoznim sredstvima od 60 do 100 kilometara da bi tek onda mogla da bude pretovarena u prevozna sredstva koja treba da je odvezu u zemlje gde je namenjena ta proizvodnja. Kako to utiče na cenu, na kvalitet i uopšte na bezbednost proizvodnje, mislim da tu ne treba komentara. Recimo, ako se tiče maline koja se u Valjevu i okolini proizvodi negde oko 60 odsto od jugoslovenskih količina, koja apsolutno ne trpi nikakav transport i da ne nabrajam druge pogodnosti, a pogotovu i posebno koristi koje bi davala industrija i korišćenje sirovinskog bogatstva, koje u našem području postoji. Procenjuje se da privreda oko Valjeva i u samom Valjevu godišnje trpi štete od nekih 500-800 miliona dinara, samo onim što je oštećena pretovarima, kvalitetom i drugim štetama.

Zbog toga mislim da bi ovaj naš skup na neki način trebalo da preduzme mere da se preko naših predstavnika da odgovarajući predlog našim organima i skupštini, pre svega Saveznoj, kako bi se u vidu neke posebne odluke, koja bi bila posebno razmatrana, zaključili nešto što bi moglo da bude za ova područja uverenje da će se to pitanje ozbiljnije uzeti u razmatranje u ovom sedmogodišnjem periodu.”
Neki diskutanti zahtevali su da se formira jedna delegacija koja bi otišla kod Tita i informisala ga o svim ovim problemima vezanim za dalju gradnju pruge Beograd–Bar. To drugima nije odgovaralo pa je rečeno da će „drug Tito na odgovarajući način biti obavešten od predsednika Saveznog izvršnog veća”. Protiv formiranja delegacije bio je i Momčilo Cemović, savezni poslanik i tada predsednik Skupštine opštine Ivangrad, ističući da to „nije put za naše uključenje u rešavanje ovog problema.” Na kraju savetovanja prihvaćeno je da se kompletno snimljeni materijal umnoži i dostavi nadležnim organima.

Iako su savetovanju prisustvovali i dopisnici republičkih medija, o ovom skupu u Titovom Užicu nisu ni reč objavili „Politika” i „Borba”. A savetovanju su prisustvovali Danilo Purić, direktor „Politike” i savezni poslanik i Sveta Tadić, urednik „Borbe”. Međutim, bez obzira na ovo prećutkivanje, užičko savetovanje o problemima izgradnje pruge Beograd–Bar, po oceni mnogih njegovih učesnika, bilo je presudno za dalju gradnju barske pruge.

Dva dana kasnije, 19. januara 1965. godine, na sednici Odbora za saobraćaj Saveznog veća, kojim je predsedavao Voja Leković, prema pisanju „Politike” od 20. januara, pod naslovom „Poslanici traže definitivan odgovor o sudbini dalje izgradnje pruge Beograd–Bar”. U izveštaju se navodi da su se svi učesnici u debati „osvrnuli na posledice smanjenja investicionih ulaganja u neke objekte saobraćaja, a pre svega u prugu Beograd–Bar i da je stav Odbora da je ova pruga ekonomski prioritetna”. SIV-u je preporučeno da još jednom preispita mogućnost finansiranja nastavka radova na pruzi Beograd–Bar, da se pronađu potrebna sredstva ili da se izjasni o obustavljanju radova.

I na Saboru Skupštine Srbije, koji je održan 9. i 10. februara 1965. godine, bilo je reči o nastavljanju radova na pruzi Beograd–Bar.

Zbog sve češćih prigovora, u toku 1966. godine Savezno i Privredno veće Savezne skupštine usvojili su Zakon o učešću Federacije za dovršenje izgradnje pruge Beograd–Bar. Međutim, i pored Zakona, Federacija nije ispunjavala svoje preuzete obaveze, sa gradnjom pruge se i dalje kuburilo, politiziralo, ometalo. U takvoj situaciji Republika Srbija je od 1971. godine u celini preuzela finansiranje dovršetka izgradnje pruge kroz Srbiju, raspisan je i narodni zajam, pa je krajem maja 1976. godine konačno barska pruga puštena u redovan saobraćaj.