Divlji zapad u Vrujcima i Petnici Slobodan Raković

podnaslovi } Divlji zapad u Vrujcima i Petnici Petnica Divčibare „Voda voda” „Sinalko” Premijer banja Vrujci Rajković

Rajković

– I da vodena čorba bude gušća postarao se Rajkovačanin, stari meštar Velibor Tomašević, biznismen sa respektabilnom biografijom (bio, pored ostalog, i generalni direktor BIM „Slavija” u Beogradu) u svom Rajkoviću, nadomak porodične kuće, pored izvora Raj 1 i Raj 2, koji imaju overeni kapacitet od oko 200 miliona litara vode, poduže već privodi kraju izgradnju punionice površine preko 3.000 kvadratnih metara. Ukupna vrednost investicije je između tri i četiri miliona evra. Sredstva su obezbeđena zahvaljujući kreditu Fonda za razvoj Republike Srbije i uz saradnju sa više poslovnih banaka, naročito sa „Intezom”. Mada je Tomašević tvrdio da je realno da na novogodišnjoj ili božićnoj trpezi bude „Raj voda”, izvesno je da toga neće biti.

– To što neki u Valjevskom kraju tvrde da voda nije profitabilan proizvod, ja to, kao čovek koji je ceo život posvetio proizvodnji i trgovini, apsolutno negiram i ne mogu da shvatim. Fabrika vode, odnosno voda je izuzetno profitabilna, samo se mora imati dobar menadžment i znati rukovoditi takvim sistemom od proizvodnje do plasmana – kaže Velibor Tomašević.

Ovaj biznismen ističe da mu nije cilj samo flaširanje vode, već da su neki njegovi poslovni partneri (čitaj sistem „Delta”), sa kojima vodi ozbiljne pregovore, zainteresovni i za proizvodnju sokova. U planu je, osim toga, izgradnja nekoliko otvorenih i zatvorenih bazena, kao i odgovarajućih smeštajnih kapaciteta, što bi značajno doprinelo razvoju turizma. Najveći deo profita od vode iz fabrike, koja, po Tomaševiću, ima strateški značaj, biće investiran upravo u Valjevski kraj, Rajković i okolinu.

U Srbiji je, za sada, 20 proizvođača mineralne vode i gotovo svaka fabrika ima kapacitet da zadovolji godišnju potražnju, koja je oko 120 miliona litara. Sigurno je da većini i pored obilja vode, ili baš zbog toga, ne cvetaju ruže. Dobro rade samo oni koji su pronašli stranog strateškog partnera, jer, pojedinačno se teško izlazi na svetsko tržište, što je uslov da se opstane. I dok punionice niču na sve strane, država kao da ne želi da ozbiljno reguliše prodaju nacionalnog blaga, ali i pozabavi se budućnošću vodovodnih sistema i njihovom eventualnom privatizacijom.

Razloga za punu ozbiljnost ima na pretek jer je trgovina vodom danas ogroman posao, težak oko 500 milijardi američkih dolara, a predviđa se da će u nekoliko narednih godina dosegnuti i tri bilijarde.