uvodnik Da odmah bude bolje Radoš Glišić

Prošlo je sedam godina, prešli smo sedam gora i sedam mora, i šta smo dobili – opet Koštunicu, po treći put.

Prvi put smo to želeli, drugi put je on to želeo, a evo i treći put – on bi hteo. Narod, koji „najbolje zna”, bio je jasan – dosta je bilo Vojo.

Oni što ga vole tvrde da je pametan, da je državnik, da je mudar, da je promišljen, da nije brzoplet.
Kad bi nas ubedili, sve koji smo glasali 21. januara, ama baš sve do jednog, da su njihove tvrdnje tačne, kako bismo im verovali ako Voja ne odustane od premijerskog mesta.

Nikako. Uvek kod nas ima onih koji se ne daju ubediti, kojima nije dovoljno što to tvrdi profesor Janković, što je i ponavljaču Mihajlovu to jasno.

Ne vredi, oni nikom ne veruju.

Siguran sam da bi poverovali, kad bi sam Voja dao tome određeni doprinos.

Svestan da su žrtve tranzicije i najveći gubitnici, upravo oni najsiromašniji, najnedužniji – on će tu pronaći sebe, siguran sam.

Kad je on uvek imao razumevanja za Jočića, Stojkovića, Velju, Palmu, pokažimo i mi, makar na tren, malo razumevanja za njega.

Podržimo ga u nameri da odustane. Biće bolje za njega.

A tek za nas!