Privatizacija lokalnih medija

Valjevski nedeljnik „Napred” prodat je za 35 miliona dinara, najskuplje od svih društvenih preduzeća u tom gradu do sada, a kupce Nediće, Živana i Borivoja, u sedištu Kolubarskog okruga gotovo da niko i ne poznaje. Kojim su se motivima rukovodili, kakve su im namere, šta će se dalje dešavati sa novinama koje imaju tiraž od 9.500 primeraka svakog petka, po svemu sudeći, tek će se videti

Kada je iz Agencije za privatizaciju Srbije u Beogradu, 29. marta, javljeno da je, među deset takmaca, nedeljnik „Napred” za 35 miliona dinara (početna cena bila je 837.000 dinara) kupio Živan Nedić, za koga je licitirao njegov sin Borivoj, u Valjevu je počela „potera” za biznismenima koji su dali toliko novca za, ispostavilo se, najbolji valjevski brend. Svi pokušaji, bar u „prvom naletu”, ostajali su bezuspešni – za Nediće gotovo da niko nije znao ni ko su, ni čime se bave!

U neko doba šokirane „Napredovce”, koji nisu bili u višečlanoj delegaciji tih novina na aukciji u Beogradu, telefonom je nazvao Slobodan Simić, vlasnik privatne firme „Kombi tehna”, i pripitao „traže li novi posao”. Posle odgovora da je takvo pitanje i neumesno i ishitreno jer se sa „gospodom Nedićima” nisu „još ni videli, ni čuli”, usledila je Simićeva poruka: „Neće oni vas odjuriti, sami ćete moliti Boga da nađete novi posao i pobegnete!”

Njih je, neka i to bude zabeleženo, „sve u 16”, tešio Ratibor Đ. Đokić – g. Đole Kifla, natuknicom da „ima bar 100 načina na koje se novi gazda može ‘zajebavati’!”. Na pitanje, koji od tih načina funkcioniše „zajebavanje gazde” slovenačkog „Gorenja” u Valjevu, s obzirom na to da g. Kifla slovi kao čovek koji je Slovence doveo u Valjevo, samozvani opštinski menadžer je odgovorio: „Nije to isto!”. Moguće je da bi u „Napredu” valjalo formirati Aktiv SK, čiji bi prevashodni zadatak bio „zajebavanje novog gazde”. Elem, g. R. Đ. Đ. se, valjda u prvom broju privatizovanog „Napreda”, u „Forumu (čitalaca)” oglasio tekstom podrške zaposlenima, ali i zahvalnosti (!) dobrim ljudima koji su biva tajkune sprečili da kupe jedini valjevski nedeljnik! Bljak...

Ispostavilo se, koliko sutradan, da je Borivoj Nedić, kao diplomirani ekonomista Univerziteta u Kragujevcu, radio u „Kombi tehni”, koju je, čim mu se ukazala prilika, navodno „zavrnuo da su im uši otpale”. Sva kasnija doobaveštavanja o „junacima dana” svodila su se na isto – Nedići (tata, mama i Borivoj) radili su u nekada dobrostojećoj Fabrici vijaka „Gradac”, a potom su se otisnuli u privatni biznis. Podaci o „prvom milionu dolara”, o kojem, po starom dobrom običaju, ne treba ni pitati, van svakog su domašaja lokalne (a i šire) javnosti. Njihova privatna firma „Inoks metal”, kako je izjavio Borivoj, bavi se proizvodnjom opreme (od prohroma) za prehrambenu industriju (neki kažu i pivare), što je unosno i profitabilno. Uz to, Nedići su, izgleda, od „Apatinske pivare”, umesto novca, po sistemu „daj šta daš“, dobili akcije, koje su im, posle uspešne privatizacije, donele pristojan kapital.

TV NADZOR – Oni ređi, koji ih poznaju, kažu da je „mozak sistema” tata Živan, inače penzioner, dok je sin Borivoj „izvršilac”. Firmu imaju, mašina i stalno zaposlenih nemaju, ali svaki ugovoren posao „pošteno plaćaju na vreme i do poslednjeg dinara”. Za svaki posao biraju najbolje „izvođače” – od projektanata i alatničara, do majstora koji umeju da rade sa prohromom.

Do kupovine „Napreda”, Nedići su kapital uglavnom ulagali u nekretnine. Kažu da imaju porodičnu kuću „pamet da ti stane” u gradskom naselju Brđani, istu takvu u selu Leliću odakle potiču, pa još jednu u Petnici (na snajkinom mirazu), u blizini kupališnog kompleksa, stan(ove) u Valjevu... U prestižnoj Knez Miloševoj ulici, u gradskoj BID zoni, kupili su, ne pitajući za cenu, lokal u kojem je nekada bila knjižara „Janko Veselinović”. Kupili, srušili do temelja i napravili poslovno-stambeni objekat (prizemlje i sprat) sa sve liftom! U Brđanima i u Leliću, kuće su im opasane ogradom od kovanog gvožđa i prohroma „vrednom 300.000 evra” sa video nadzorom. Na ovim detaljima, čini se, padaju u vodu sva nagađanja o tome „ko (eventualno) stoji iza njih” iako, sticajem okolnosti, izgleda „druguju sa Miškovićima”.

O njihovoj životnoj i poslovnoj filozofiji svedoči i anegdota kako je jedan ugledni valjevski doktor, za pristojnu mesečnu apanažu, preuzeo brigu o zdravlju porodice Nedić. Elem, jedne večeri „zamuči” se Mama. Zovnu Doktora, čovek znajući da ne može biti ništa alarmantno, istušira se, obrije, obuče, sedne u auto, pa u Brđane. Kod Nedića postrojen odbor za doček, vele: „Izvinite, zakasnili ste, Mama umrla!”. Doktor mal’ ne pade u nesves’, nekako se pribere, okrene „na levo, krug” i vrati kući. Još čestito nije ni seo, kad Nedići opet zovu: „Doktore, šalili smo se, Mama nije umrla, dođite!”. Doktor sad potrči trkom, a odbor za doček štopuje vreme – Tako je Doktore, sada je dobro, za ovo vas plaćamo, ovako da bude svaki put! Ne zna se da li je Doktor i „posle incidenta” nastavio da brine o zdravlju porodice Nedić.

ŽIVLJE, ŽIVLJE – Elem, gg. Živan i Borivoj su se, prvog petka posle kupovine „Napreda”, u redakciji pojavili sa viskijem. Nazdravili i popričali sa zaposlenima, koje su potom pozvali i na zajednički ručak u kafanu (na glasu) „Kod Bore” u prigradskom naselju Rosulje. Koliko je znano, nisu se svi odazvali, a neki navodno već razmišljaju i o uzimanju socijalnog programa i napuštanju novinarstva. Gazde su obećale da neće menjati osnovnu delatnost preduzeća (zakon im to i ne dozvoljava), te da neće uticati na uređivačku politiku novina ali da one moraju „biti življe” sa živahnijim tekstovima. Najavili su moguća kadrovska pojačanja, kao i kupovinu mašine za štampanje „Napreda” u Valjevu da novac ne bi išao u „Politiku”, gde se jedini valjevski nedeljnik godinama otiskuje. Uoči 1. maja, g. Borivoj nije dozvolio uobičajeni dvobroj, a na opasku onih što „razmišljaju o uzimanju otpremnine” kako je to neekonomično, mlađi Nedić je presudio: „Ja sm diplomirani ekonomista!”

Kako „novo sito o klinu visi”, promene su vidljive. Za sada u odnosu zaposlenih prema obavezama, ako se pod tim može podrazumevati podatak da se sada u redakciji „do pola devet” pojavljuju i oni „koji su navraćali tek oko podneva”. Ili, šljepanje dva-tri teksta, što uokvirena, što obična, o istoj stvari, u istom broju, na više strana, iz pera nekoliko autora! Prerano je, dakle, za bilo kakv pouzdaniji zaključak o tome kao će „Napred” izgledati za mesec, dva ili šest.

Ovo tim pre što je Vrhovni sud Srbije preinačio odluku Okružnog suda u Valjevu, iz novembra 2006, i pravo na žig dodelilo Jovanu Bugarskom! Prvi petak u maju pokazaće da li je Valjevo izgubio novinu pod imenom „Napred”. Ili je moguća nagodba gg. Nedića sa Bugarskim, koji smatra da mu sleduje pravično obeštećenje za nanetu štetu što su novine sa „njegovim žigom” izlazile od marta 2006. godine! Desi li se to, šta će biti sa štrajkačima i njihovom devetomesečnom borbom, ali i upornim nastojanjima da „Napred” ne kupe tajkuni!

Nedići su, sa (sadašnjim) v. d. direktorom i urednikom Draganom Brankovićem, svojevremeno sekretarom Sreskog komiteta SPS-a, sa čije je kvote i postavljen posle devetomesečnog štrajka i smene nesrećnog Jovana Bugarskog, bili na prijemu kod dr Jovana S. Tomića, predsednika Valjevske opštine. Tu je gradonačelnik izrazio svoju zahvalnost što su novine, o čijoj su sudbini toliko brinuli (najbolji „dokaz” za to je upravo devetomesečni štrajk svih zaposlenih posle imenovannja Bugarskog), kupili čestiti i pošteni ljudi sa iskrenim namerama. Može, ipak, biti da su Nedići uvaženom dr Tomiću pipali puls koliko će im to novca trebati za zakup sadašnjeg poslovnog prostora u zgradi nekadašnje Valjevske štedionice na Desankinom vencu u centru grada s obzirom na to da su zaposleni, u vreme štrajka, svog (nekadašnjeg) osnivača zamolili da zgradu vrati u opštinski posed e da ih zbog nje (zgrade) na aukciji ne bi kupili tajkuni!

Vanredna (prva) sednica Skupštine deoničara zakazana je za 3. maj, u maloj sali SO Valjevo, u 17 sati.

TAKMACI – Potencijalni kupci „Napreda” su, podsećamo, pored Nedića, bili konzorcijum zaposlenih (najverovatnije) pojačan dvojicom lokalnih biznismena, Izdavačko preduzeće „Kolubara”, kao i Valjevski biznis klub, asocijacija 27 privrednika, vlasnika nekoliko privatnih firmi različitih delatnosti, koji su u trku ušli kao konzorcijum fizičkih lica za koje je licitirao Miloš Filipović, bivši direktor „Vodovoda” i „15. septembra”. Zainteresovani su bili i već pominjani Jovan Bugarski, valjda jedini među zaposlenima i penzionerima „Napreda” koji nije upisao deonice „u zakonom ostavljenom roku” iako vodi sudski spor zbog otkaza koji je posle štrajka dobio, te Dragan Popović, producent RTS-ovog TV dopisništva u Valjevu, odnosno Mijo Stojkanović, direktor i glavni i odgovorni urednik JIP Radio Valjevo (novcem ženinih rođaka).

Nejasno je u čije ime je licitirala beogradska brokerska kuća „Delta broker”, čiji je predstavnik odsustao posle 34 miliona dinara. Nadmetao se „kao fizičko lice” i Dragan Jeremić Poćuta, izvršni direktor „Megatrenda” u Valjevu, kao i vlasnik valjevske firme poznate po uvozu računara i elektronske opreme, ali i kućnih potrepština sa Dalekog Istoka (on je bio trećeplasirani, zastupao ga je g. Nikolić iz Loznice, a sa njim su izgleda ortačili i pojedini valjevski advokati i biznismeni koji važe za „mirođije u svakoj čorbi”).
Početna cena „Napreda” bila je 837.000 dinara, prodat je za 35 miliona dinara, od 15 zaposlenih deset su novinari, kažu da se svakog petka štampa u tiražu od 9.500 primeraka sa malom remitendom. Više od polovine novina popunjavaju čitulje i oglasi, posluje sa dobiti a mesečne zarade novinara su preko 30.000 dinara. Značaj „brenda koji su napravili”, kako to zaposleni u „Napredu” vole da kažu ovih dana, ogleda se i u tome što je jedini valjevski nedeljnik prodat skuplje od Valjevske pivare, GP „Jablanica” ili Mlinsko-pekarskog preduzeća sa silosima i mlinovima za pšenicu.

„Napred” su kao novine, u Srbiji i nekadašnjoj SFRJ, poodavno utemeljili novinar i književnik Zoran Joksimović, kao glavni urednik, a Voja Soldtović i nedavno preminuli Raša Maksić, kao direktori (u vreme procvata „Krušika”, AIK-a „Valjevo” i sličnih „velikih sistema” tiraž je bivao i 21.000 primeraka). Sve potom, bilo je manje-više koračanje utabanim stazama, čuvanje ugleda i dobrih plata, patentiranje „uslužnog novinarstva”, koje je poslednjih godina preimenovano u „uravnotežen pristup svakodnevici”.
Okreni, obrni – gg. Nedići su kupili društveni ugled, koji do sada nisu imali, ili su procenili da im je ugled nedovoljan za njihove eventualne poslovne ambicije.