uvodnik Kosovski boj Radoš Glišić

Poznato je kako smo u bojevima prolazili. Ni jedan važan nismo dobili. Po neku bitku smo još i dobijali, ali boj – teško.

Obaveštavaju nas da opet vodimo „Kosovski boj”.

Jeste na Kosovu, jeste da nije sabljama i mačevima, jeste da nije s Turcima – sada su se na nas namerili Amerikanci, ali mi smo se prvi oglasili i prepoznali da je reč o boju.

Amerikanci ni da čuju, izvlače se onako kurvinski, kao – za boj je potrebno dvoje, mi nismo ni prvi ni drugi, u igri je samo jedna strana a to nismo mi.

Tako kažu Amerikanci, ali mi se ne damo obmanuti, mi boj vodimo i vodićemo dok se ne oglase zvona u Parizu u čast naše pobede. Hoće li se ta zvona čuti i do Njujorka i Brisela, videćemo.

Ko će se u svemu tome razabrati. Taman se učini, dozvali smo se pameti, vodimo bogatu diplomatsku aktivnost, tražimo nove pregovore, međunarodno pravo je na našoj strani, naš mladi ministar Jeremić prešao „na ti” sa Lavrovom, a onda bup – Kosovski boj u vrelo leto 2007. baš na Vidovdan.

Dobrica potegao da objavi novi tom – Vreme politike, kao nastavak višetomnog Vremena smrti, i sve tako redom...

Aman bre – dosta!

Nama koji smo pretekli najviše bi odgovarao, makar i jednotomni nastavak pod naslovom – Vreme života.