| Avgust 2009
„Ponovo rođeni, ponovo dostojni”O knjizi rehabilitovanih u Valjevskom kraju
Bora M. Karapandžić
Upravo je stigla u Ameriku knjiga s gornjim naslovom. Ovo je prva knjiga ove vrste, objavljena u Srbiji, gde je rehabilitovano 47 lica iz Valjeva i okoline. Iako je to kap u moru hiljada i hiljada nevino pobijenih od strane Brozovih komunističkih egzekutora, značajna je što je po prvi put istina progovorila o nevino pobijenom narodu po dolasku komunista na vlast 1944/1945. godine.
Uvode u knjizi su napisali, u ime izdavača, Vlado Dodović i Nenad Obućina; u ime Okružnog suda u Valjevu: Dragan Obradović (predsednik suda) i Milan Aleksić (predsednik veća); Ješa Erčić, inicijator knjige; dr Ljubica Stepanović, ćerka rehabilitovanog inž. Dragomira Samokresovića – Džeme i Aleksandar Markovski, potomak jednog od rehabilitovanih. Posle njihove reči objavljen je Zakon o rehabilitaciji u devet tačaka i zatim dolazi priča o... 47 rehabilitovanih iz Valjeva i okoline.
Rehabilitovani su oni čija je rodbina podnela zahteve Sudu za rehabilitaciju njihovih milih i dragih ili lično bivši osuđenici koji su još u životu, na primer, Momčilo M. Karapandžić iz Klivlanda u Americi. A hiljade i hiljade drugih čekaju iako se mnogim pobijenim ni grob ne zna. Ko će za njih pokrenuti sudski postupak kad više nikoga od svoga nemaju? Pročitao sam da je negde, čini mi se u Češkoj, doneta kolektivna rehabilitacija svih osuđenih pod komunističkom vlašću. Da li je to moguće sprovesti i u Srbiji?
Mnoge rehabilitovane sam lično poznavao, pa i prijatelj s njima bio. Čitajući presude o streljanju ili robijanju izaziva u meni bolna i prebolna sećanja, koja su utoliko veća što su nevino i na pravdi Boga stradali. Takvi su na primer sudija Dragoljub Dragojlović, dr Vladimir Popović, Milovan B. Malešević, inž. Dragomir Samokresović – Džema, Božidar Antić i Milka Antić kojih se s velikim pijetetom sećam.
Sudije su u svim slučajevima naveli i prvobitne presude sudova koji su nevine slali na streljanje i robiju, pa onda na kraju sudske odluke o rehabilitaciji. Iz presuda prekih vojnih sudova, pa posle i komunističkih redovnih, vidi se da su to bili monstrum procesi slični onim staljinističkim u svoje vreme. Komunisti su sudili i slali u smrt svakog na koga se prstom ukazalo da im je ideološki protivnik. To je bilo neviđeno klanje i poklanje!
Neosporno da je ova knjiga i te kako značajan događaj u sadašnjem sudstvu Srbije koje, nažalost, u svemu zaostaje za državama u kojima je pao komunizam i gde je povraćena konfiskovana imovina opljačkanom narodu. Srbija sa svojim partijama i vlašću i dan danas živi od otete imovine Crkvi, industrijalcima, veleposednicima, pa čak i znamenitim darodavcima koji su imovinu zaveštali narodu. Vlasnici opljačkane imovine već 60 godina čekaju na povratak iste! I to je pitanje koje sudovi Srbije, kad već rehabilituju nevine, treba da reše.
Međutim, moram da kažem, da su uređivači i izdavači knjige načinili jednu kardinalnu grešku.
Lepo je i Bogu drago što su rehabilitovali nevino osuđene, ali nisu nipošto smeli da dozvole da dok jedne rehabilituju, druge prikivaju na stub srama! Ono što su naveli u početku slučaja Dragomira Samokresovića – Džeme, jeste sramota i za uređivače i za izdavače knjige!
Na str. 70-oj se navodi kako je Samokresović kao rezervni kapetan bio oteran u nemačko zarobljeništvo, odakle je kao bolestan u leto 1943. godine pušten kući u Valjevo, pa doslovno piše:
„Po povratku u Valjevo pod stalnim je lekarskim nadzorom. Ništa ne radi. U septembru iste godine kod njega je došao šef propagande Ljotićevih dobrovoljaca sa zahtevom da on, kao jedan od najviđenijih Valjevaca, pročita jedan unapred pripremljen politički govor i pozove omladinu da stupi u dobrovoljačke odrede u borbu protiv partizana. Dragomir Samokresović je to odbio, što je za posledicu imalo upad Gestapoa u stan, njegovo hapšenje i odvođenje u logor na Banjicu, gde je proveo dva i po meseca, da bi nakon otpusta iz logora bio primoran da održi jedan politički govor, a ne tri kako je navedeno i u osuđujućoj presudi”
Ovaj navod se ne spominje ni u presudi komunističkog suda 1945. godine a ni u obrazloženju Okružnog suda o rehabilitaciji 16. aprila 2007. godine, već je ovo uzeto iz novinarskog intervjua Samokresovićeve ćerke dr Ljubice Stepanović s valjevskim novinarom Sl. Ćirićem, koji je dala 1. maja 2007. godine i koji je objavljen u valjevskom listu „Napred” a posle donete sudske odluke o rehabilitaciji njenog oca. Ja sam u svome odgovoru 25. maja 2007. godine osporio gornje navode ali je novinar Sl. Ćirić to ignorisao. Dakle, gornje je uneto iz novinarskog intervjua a ne iz sudskih spisa i zato uređivači i izdavači to nisu smeli unositi u knjigu.
To što je napisala dr Ljubica Stepanović, ćerka Samokresovića – Džeme, jeste totalna neistina! Ona je 1943. godine bila gimnazijalka i brinula je „tinejdžerske” brige a ne šta se dešavalo pod okupacijom.
Nije kod Džeme Samokresovića došao „šef propagande Ljotićevih dobrovoljaca.” Dobrovoljci nisu imali šefove propagande. Oni su imali prosvetare i vaspitače. Prosvetar Prvog puka Srpskog dobrovoljačkog korpusa u Valjevu bio je školski nadzornik Dragomir Slavković a šef vaspitno-verske službe sveštenik Ljubisav Đurić. Da je dobrovoljcima trebao inž. Dragomir Samokresović, poslali bi mu nekog od ove dvojice. Nedićeva Okružna načelstva imali su šefove propagandi, pa je Okružni načelnik Dragomir Lukić poslao Džemi Samokresoviću svoga šefa propagande, koji u to vreme uopšte nije bio dobrovoljac, i šef propagande Okružnog načelstva doneo je pozdrave Samokresoviću i molbu – kada ozdravi da održi predavanje o životu naših vojnika i oficira u zarobljeničkim logorima u Nemačkoj. I nije mu doneo nikakav „unapred pripremljen politički govor” a još manje „da pozove omladinu da stupi i dobrovoljačke odrede za borbu protiv partizana”. Za ovo zadnje uopšte nije bila potreba jer je već stotinu i više valjevskih gimnazijalaca, „belih orlova” bilo u dobrovoljačkim redovima a ceo Prvi puk je bio sastavljen od seljačkih sinova iz Valjevskog, Kolubarskog, Podgorskog i Tamnavskog sreza, tako da je komandant puka major Ilija Mićašević izveo u slobodan svet (Englesku, Kanadu, Ameriku i Australiju) preko hiljadu dobrovoljaca iz Valjevskog okruga.
I na kraju da naglasim, da srpski dobrovoljci nisu pred ničija vrata dovodili Gestapo niti bilo koga slali na Banjicu, pa ni Džemu Samokresovića, koji nije odbio molbu Okružnog načelnika Lukića, već je održao odlično predavanje u „Grand hotelu” o životu u zarobljeničkim logorima, koje je sam i napisao i pročitao na puno zadovoljstvo Valjevaca a na čemu mu hvala i ovoga i onoga sveta!
Želja nam je da priređivači i izdavači druge knjige, gde će biti rehabilitovani 2008. i 2009. godine, ne unose intervjue kojekakvih novinarčića i neistinitih svedočenja.
Kliveland, 17. jula 2009.
