| Avgust 2014
Ratovanje (I)Novinska viđenja
Redakcija Revije Kolubara
Zarobljenici u Valjevu
Juče po podne saslušani su četvorica austrijskih vojnika koji su ranjeni i zarobljeni kod Zabrežja. Od njih četvorice dvojica su Mađari, jedan je Nemac, a jedan Poljak. Srpski ne zna nijedan pa su ih morali saslušavati preko tumača.
Oni izjavljuju da su austrijski oficiri u pravom čudu i besni zašto Srbi nikako ne odgovaraju na onu silnu pucnjavu s njihove strane, pa to tumače tako da ili Srbi štede svoje metke ili su se povukli u unutrašnost. Ovu drugu pretpostavku oficiri uporno puštaju kroz vojsku, pa tako nalaze vojnike koji za veliku nagradu prihvataju da kao izvidnica pređu na srpsku stranu. Ali se ni jedna od tih patrola do sada nije vratila.
(Politika, 27. jul 1914)
Prvi zarobljenici
26. ov. m-ca dovedeni su u Valjevo, pod pratnjom žandarmerije, pet austrijskih zarobljenika i to: jedan kaplar i tri redove. Jedan od njih, i to kaplar, ranjen u levu ruku ali ne tako jako. Ovi su vojnici bili poslati u patrolu, prešli su čamcem kod Umke 25. ov. m-ca, ali su tu opaženi od naših i zarobljeni. Sve je to bilo za vreme borbe kod Umke 25. ov. m-ca.
(Velika Srbija, 28. jul 1914)
Sjajna pobeda
Srpska vojska na Ceru i Jadru dobila je veliku bitku. Neprijatelj se povlači na celom frontu. Naše trupe snažno gone neprijatelja. Neprijatelju su naneseni veliki gubici. Plen je znatan. Očekuju se detalji.
(Samouprava, 9. avgust 1914) (Iz Kalendara za 2013, str. 58)
Među ranjenicima
Mladenovac, 8. avgusta
Očevidci i prvi vesnici krvave bitke u Podrinju tu su, u mladenovačkoj stanici. Ima ih od oficira do redova. Svi su u jednom vozu, izmešani među sobom, kao što su bili i u ratu bez odvajanja. Nigde jauka ili stenjanja, sve se trpeljivo snosi mada ih ima teško ranjenih: razbijene glave, prebijenih kostiju u nogama i rukama, ili rebara.
Posmatram, dalje, i neke u seljačkom odelu, ranjene opet u ruke. Od kuda oni tu? – Sigurno su nabasali pri obilaženju svojih imanja u Jadru na neprijateljske kuršume.
- Jok, veli mi jedan bolničar, koji je inače rodom sa sela. Otuda su blizu Valjeva, pa kad smo ih preneli u Valjevo a oni otišli jedan čas do kuća, pa preobukli rubine mesto vojničkog odela.
I za to su imali kad!
- Je li ti teška rana, pitam jednog Ciganina otuda iz Bogdanovice, sela blizu Uba.
- Ne boli me, znaš, samo je velika. Da me bar brzo prođe, te da mogu da sviram i zaradim koju paru.
Pored njega je „njegovo ćemane”, koje je nosio sobom čak i za vreme borbe i koje nije zaboravio ni onda, kada je ranjen u trbuh pao.
Polako, vrlo laganim hodom krenuo se voz u noć iz Mladenovca u Niš. Mašina je leno brektala, puštajući od sebe crn dim u pomrčinu, dok se sa vagona, koji je poslednji izlazio iz stanice, čula neka laka pesmica, koju su pevali ranjenici...
(Politika, 11. avgust 1914)
Valjevo-Zavlaka
Od ranog jutra vreva po ulicama. Šarenilo boja, kostima, govora. Svi akcenti, svi temperamenti!... Dvadeset hiljada duša pobeglo je amo s granice. Ulicama, kafanama, okolinom kipte ranjenici. Oblak krvi provalio se na Ceru i Zavlaci i svoje kadute slao u Valjevo. Sanitet jedva odoleva. Pet hiljada ih je došlo za nepuna četiri dana. Lakše ranjeni i ne ulaze pod krov. Sa jednom ceduljom o vratu odlaze u pozadinu. U koju bilo bolnicu, pod ma kakvo gostoprimljivo sklonište.
Lepo Valjevo obezvijalo od užasa. Begunci sa Save jadaju se na svoje domove. Porodice se pogubile: imanja napuštena. Stekli se Šapčani, Obrenovčani, Lozničani, begunci sa Krupnja i Beograda. Odasvud stižu vesti, odasvud niču pitanja i uzdasi. Da nije bilo begunaca ispred bombardovanja, ranjenicima bi bilo više pomoženo. Svi su domovi prepunjeni i uzbuđeni. Užas se naklopio nad varoš; misao verovatno na begstvo i iz samog Valjeva učinila je, da inicijativa devojaka oko ranjenika bude zanemarena. Vlasti nisu umele da je okrepe. Moglo se možda i više no što je učinjeno.
Idući Zavlaci srećete grupice zarobljenika. Ima ih Čeha, Mađara, Nemaca, pa i Slovaka, ima ih i Hrvata, čak i Ličana – ima i Srba! Svi su se borili protivu nas. Tu krpež, taj lažni bečki mozaik smrvio je srpski udarac. I nikad bednije nije izgledalo razgolićeni austrijski aparat nego sada. Svi trikovi, sav potajni niz mahinacija da zatruju i omraze, da utuku nacinalnost i stvore lojalnost prema Habsburzima, taj preskupi režim obnaženo i nemoćno. Jadni momci, sinovi krajeva, gde se nacionalnost smatrala kao veleizdaja, koračaju zapanjeni našim putevima. Odgajeni bez Otadžbine, njihov patriotizam nije osećanje za samostalnošću, već politika prema Beču i Pešti. Narodni duh je utučen, da bi se napravilo mrtvo i poslušno oruđe. Dugo vaspitavanje u strahu i intrizi, duga zajednica sa nasilnicima bez umora, ubrizgano uverenje u svemoć austrijske ćudi učinili su, da su naša braća, uramljena u okvir Nemaca i Mađara, krenula na Srbiju. Podla politika! „... Pobedimo li, mislio je Beč, zavadićemo ih na svagda. Pobede li, neka se bar kolju međusobno...”
Putem smo sustizali naše begunce, koji su se vraćali kućama. Rastočena kola puna golušave dečice. Obrazi bledi, fizionomije zamorene. Bosonoge devojke, vesele i hitre, trče oko kola. Starci gone volove i stoku. Teoci sustali i podbijeni. Vraćaju se siroti, posle pretrpljene strave na, kratkom austrijskom najezdom, opustošena ognjišta.
Došli smo do Zavlake. Dotle je bila zgazila njihova prljava noga. Tu na granici dokle je dopro njihov kaljavi talas, odmah kraj puta, pod opustelim voćnjakom stoji svež grob. Na grobu cveće i jedan beo, brižljivo odaljen krst. Na krstu prosto ime, jedna jedina, nenagrađena reč:
„Komita”
Ovog dana i poslednji razbijeni delići austrijskih pljačkaša bežali su s našeg zemljišta. Tog dana u podne bilo je pomračenje sunca sa zapadne strane. Crno austrijsko predskazanje tek ide da bude iskupljeno.
(Politika, 23. avgust 1914)
Aeroplan nad Valjevom
Valjevo, 23. avgusta
Danas oko 9 časova pre podne leteo je nad Valjevom jedan neprijateljski aeroplan.
Iz toga aeroplana bačene su na varoš dve granate; jedna od njih bačena je na bolnicu, na kojoj je bio vidno istaknut znak crvenog krsta.
Ove granate, koje su zastarelog sistema, nisu učinile nikakve štete, niti su je u opšte mogle učiniti.
(Politika, 25. avgust 1914)
