| Decembar 2012
Vreme je za novu biblioteku!
Redakcija
Poodavno je otklonjena dilema da li je Valjevu i Valjevcima potrebna nova biblioteka.
Svakome iole razboritom znano je i to da je moguća nova i velika Valjevska biblioteka. Moguća je i u ovo ne baš lagodno vreme. Pisali smo s tim u vezi pa to opet ponavljamo:
Nedostaje, nažalost, volje u onih koji bi ponajpre trebalo da stanu na čelo tako krupnog poduhvata. Nedostaje im dalekovidosti i ambicioznosti, nedostaje odvažnost. Nema u njih vizije budućeg Valjeva i osećanja da je to i njihova velika lična šansa.
Ima, međutim, i te kako ima potrebe da se razjašnjava kakva da bude buduća velika Valjevska biblioteka za koju su urbanisti već rezervisali doličan prostor na desnoj obali Kolubare. Ovoga puta predstavljamo biblioteke u tri grada iz tri različite države.
BIBLIOTEKE
U Sijetlu...
Većini posetilaca zgrade u Vojvode Mišića 35 verovatno je jasno da je Valjevu potrebna nova gradska biblioteka. Pitanje je samo kakva bi ta biblioteka trebalo da bude. Priključujući se diskusiji o novoj biblioteci na stranicama “Kolubare”, želja mi je da ukažem na jedan primer iz SAD-a koji može biti relevantan i za Valjevo.
Biblioteka u Sijetlu
U Sietlu, gradu u kojem već neko vreme živim, gradska biblioteka je jedna od lokalnih znamenitosti. Razlog tome je prevashodno činjenica da ju je projektovao čuveni holandski arhitekt Rem Kulhas. Dinamična izukrštanost geometrijskih volumena zaodenutih u ljušturu od čelika i stakla, dramatične vizure, isprepletani unutrašnji prostori, efekno poigravanje materijalima, bojama, i svetlošću, i pregršt fascinantnih rešenja poput spiralne rampe koja se blago uzdiže povezujući nekoliko spratova - sve ovo čini Kulhasovu građevinu jednom od paradigmatičnih primera savremenog arhitektonskog jezika. „Modernost” gradske biblioteke u Sietlu se, međutim, ne ogleda samo u njenoj arhitekturi, već prevashodno u načinu na koji ova ustanova redefiniše funkciju javne biblioteke. U vremenu Vikipedije, Jutjuba i kindla, javna biblioteka nije i ne može biti hram knjige, već mesto na kome se objedinjuju različite tehnologije prikupljanja, skladištenja i distribuiranja informacija. Pored tradicionalnih knjiga, časopisa, fotografija, mikrofilmova i arhivske građe, gradska biblioteka u Sietlu poseduje impresivnu kolekciju elektronskih i audio knjiga, kao i muzičkih CD-ova i filmova na DVD-u. Dobar deo ovog materijala je njenim korisnicima dostupan onlajn.
Osim toga, javne biblioteke u SAD-u, pa i ova u Sietlu, nisu isključivo mesta gde se čitaju i pozajmljuju knjige i druge publikacije, već predstavljaju neku vrstu kulturnih i društvenih centara sa najrazličitijim programima i aktivnostima. Od obrazovnih sadržaja npr. u bibliotekama se često nude časovi engleskog jezika za imigrante ili obuka na kompjuteru za starije sugrađane. Srednjoškolci se ovde mogu pripremati za prijemne ispite za fakultete ili volontirati u toku letnjeg raspusta. Biblioteke pružaju pomoć oko traženja posla ili popunjavanja formulara za prijavu poreza, neafirmisanim umetnicima daju prostor da izlože svoje radove, dok beskućnicima npr. omogućavaju pristup internetu. Specijalne aktivnosti se organizuju za nacionalne manjine. Biblioteka u Sietlu ima posebne programe na španskom, japanskom, vijetnamskom, ruskom, somalijskom i amharijskom (jednom od jezika kojim se govori u Etiopiji). O svim ovim aktivnostima korisnici se mogu obavestiti preko besprekorno održavanog veb-sajta (http://www.spl.rg/), koji osim onlajn kataloga i pristupa elektronskim knjigama, podkastima i drugim digitalnim sadržajima pruža informacije o tekućim događajima i programima u okviru biblioteke, ali i šire. Ukratko, misija biblioteke je da poveže ljude, informacije i ideje i da na taj način obogati živote pojedinaca i čitavog grada kao zajednice.
Valjevo, naravno, nije Sietl, ali mislim da bi u razmišljanjima o budućoj gradskoj biblioteci trebalo imati u vidu upravo jednu takvu misiju. Da, gradu je potrebna nova zgrada biblioteke, i lokacija na desnoj obali Kolubare se nudi kao logičan prostor za gradnju. Ali rešenje nije isključivo u arhitekturi. Kao mesto okupljanja i razmene u fizičkom, ali isto tako i sajber prostoru, nova biblioteka bi trebalo da nas podstakne na razmišljanje o sebi i svom gradu, o problemima i potrebama naših sugrađana, i o načinima na koje bi ova ustanova mogla doprineti životu grada.
Ivan Drpić
...Minsku...
Narodna biblioteka Belorusije (NLB) osnovana je davne 1922. godine u Minsku, današnjem glavnom gradu te zemlje. Početkom 1941. imala je više od dva miliona knjiga i dokumenata i 15.000 čitalaca.
Biblioteka u Minsku
Za vreme Drugog svetskog rata zgrada je uništena od strane nemačkih okupatora, sačuvano je samo 321.000 eksponata. Ruska vlada je donela uredbu kojom se biblioteka mora obnoviti pa je u oktobru 1944. ona ponovo otvorena. Međutim i danas se oseća praznina zbog izgubljenih knjiga. Da bi se poboljšali uslovi za korisnike 1961. godine izgrađena je dodatna zgrada, a naredne godine preimenovana je u Nacionalnu biblioteku Belorusije. Međutim, broj eksponata i korisnika tražili su veći prostor. Zato je izgrađena nova, čudesna zgrada nalik dijamantu od 22 sprata. Zidala se od 2002. godine do 2005, a otvorena je 16. juna 2006.
Gradnja biblioteke je postala narodni projekat. Na nacionalnoj televiziji se 3. oktobra 2002. godine ceo dan prikazivao program posvećen izgradnji biblioteke. Mnoga preduzeća, organizacije i institucije Belorusije učestvovale su u dobrotvornoj akciji. U volonterskom radu učestvovali su i sudije, i zdravstveni radnici, kao i zaposleni u ostalim ministarstvima.
Novu zgradu dizajnirali su arhitekte Mihail Vinogradov i Viktor Kramerenko. Objekat se može podeliti na dva dela. Gornji čini deo koji liči na dijamanat, a donji deo čine tri sprata za administrativno i tehničko osoblje, studente, doktore nauke i za one koje interesuju katalozi. Sobe u celoj zgradi su međusobno povezane kao krvni sudovi. Najveće se nalaze na drugom i trećem spratu.
Kako zgrada ima i oblik lopte jer ona ima najkraće unutrašnje veze pa se najbrže stiže sa kraja na kraj. U biblioteku se ulazi na glavni ulaz na kojem je stepenište. Posetilac prvo dolazi do prostora gde za pultom na kojem je kompjuter, bira knjigu ili dokument koji želi da čita, a onda bira salu u kojoj će to raditi. U biblioteci odjednom može sedeti oko 2.000 korisnika.
Obim baze eksponata je veoma širok i obuhvata humanističke nauke, društvene nauke, istoriju, umetnost i kulturu Belorusije. Korisnici imaju pristup bazama podataka drugih biblioteka i akademskih institucija, uključujući i inostrane. Korisnika ima više od 90.000 koji godišnje potražuju 3,5 miliona dokumenata.
Biblioteka je grad atrakcija. Nalazi se u parku na obali i ima vidikovac sa koga se vidi Minsk. Prostor ispred se koristi za javne koncerte i predstave.
(Politika, 17. avgust 2012)
... I Venesliju
U drugoj polovini, tačnije krajem prošlog veka, Pariz je bio, ne samo, po uobičajenoj floskuli, „prestonica sveta”, već i vrhunsko sabiralište najviših dometa evropske arhitekture. „Velika kapija” na Defansu, rekonstrukcija Luvra, Tiljerija, izgradnja Opere na Trgu Bastilje, muzeja D`Orsej ili rekonstrukcija Bersija su remek-dela značajnih francuskih i stranih arhitekata, ali se može slobodno reći i da je u pitanju veliki istorijski poduhvat jednog čoveka. Ta čast će trajno pripadati Fransoa Miteranu.
Napredak tehnike i graditeljske tehnologije postepeno menjaju ustaljena uverenja da su u arhitektonskoj praksi određeni dometi pa i u bibliotekarstvu konačni. U novije vreme pokazuje se u svim oblastima stvaralaštva da uvek ima nekih manjih ili većih prostora za razna preispitivanja i pronicanja u nove vrednosti. I evo jednog paradigmatičnog primera.
Teško je da ima čitalaca ove kolumne koji je čuo za norveški grad Venesla, tamo je nedavno izrađena biblioteka neočekivano neobična, novih funkcionalnih, građevinskih i likovnih presedana u istoriji ovakvih javnih i obrazovnih objekata. U pitanju je hrabar poduhvat arhitektonske asocijacije „Helen i Hard” koja novom koncepcijom i idejom na potpuno nov način spaja čitaoca sa knjigom. Umesto klasičnih čitaonica, najčešćše reprezentativnih enterijera, koje su uvek bile spiritus funkcionalnog korišćenja knjige, u ovom slučaju takva čitaonica ne postoji. Knjige se koriste na nov način, sem toga što je odbačen šaputavi kolektivizam, nov koncept čitaonice čvrsto vezuje za osnovnu strukturu građevine. Tako je novi funkcionalizam otisnut u arhitektonsku matricu sa kojom idealno sarađuje.
Šta je to novo i koje su nove vrednosti veneslavske biblioteke? Čitalac nema nikakav kontakt sa drugim čitaocima, ni ispred, ni iza sebe. On može kao u đačkoj klupi imati samo jednog parnjaka s kojim sedi u jednoj zajedničkoj prostornoj niši. Ali i u toj niši (sa prirodnim svetlom) svako od njih ima svoju sopstvenu priručnu bibliotečku jedinicu. Glavni prostor čitališta je izgrađen u ramovskoj konstrukciji gde se između svaka dva rama nalaze pomenuta čitalačka mesta. Ramovi se konstruktivno pri podu raskriljuju u knjiške police, tako da je svaki čitalac brižno okružen knjigama sa temama koje sam bira i njima manipuliše. Na ovaj način, čitalac ima zagarantovan potpuni intimitet i priliku za ugodan rad u prijatnom dizajniranom i akustičnom ambijentu.
Sve nabrojane reference su praćene prelepim enterijerima u kojima estetska energija proizilazi iz činjenice da je zgrada biblioteke izgrađena u celosti od drveta. Glavna ramovska konstrukcija je sagrađena od lameliranih drvenih elemenata. Od drveta su i tavanica, i podovi, i svi ostali detalji enterijera, uključujući u celovitosti građevine i kompletnu eksterijernu arhitekturu. Očevidna je vrhunska posvećenost nacionalnoj arhitekturi u kojoj je upotreba drveta naglašeno velika. Drvo je bogatstvo Norveške koje se koristi u spregu sa ekonomskim rezonom, što ukazuje kako najbogatija zemlja Evrope svoje bogatstvo uvećava skromnošću kao sinonimom domaćinskog gazdovanja i uživanja u tim nastojanjima.
To što su pariska biblioteka i biblioteka u Veneslu po veličini i kvadratima neupotredive, nikako nije u koliziji sa kontekstualnim odrednicama nove bibliotekarske filozofije, pogotovu ako ona u sebi nosi klice novog pristupa knjizi, koja se u digitalnoj eri nalazi pred nepredvidivim iskušenjem.
Mihailo Mitrović (Politika, 27. oktobar 2012)
