| Februar 2010
Petnaest teatarskih decenijaPozorišni letopis Valjeva i Valjevskog kraja za razdoblje 1860-2010.
Zdravko Ranković
1860-1869.
1860, 7/19. februar (nedelja) – Prvu pozorišnu predstavu u Valjevu, rani Sterijin komad „Svetislav i Mileva”, izvelo Valjevsko dobrovoljno društvo za teatarska predstavljanja. Ono je, sudeći po jednoj tadašnjoj novinskoj vesti, osnovano „između zvaničnika” valjevskih. Ta pozorišna družina postojala je petnaestak godina i do jeseni 1872. izvela 14 različitih pozorišnih dela, uglavnom istorijske sadržine. Prva valjevska pozorišna družina ujedno je i najstarija samostalna kulturna institucija u ovoj varoši.
1861, 27. maj/8. jun – Rođen u Valjevu Milorad Gavrilović, glumac i reditelj, izvesno vreme i pozoršni upravnik, jedan od najznačajnijih u istoriji srpskog pozorišta. Sin je Draginje i delovodnog protokoliste u Valjevskom sudu Ljubomira, nastanjenih u Valjevu od oko 1853. godine. Milorad je u Valjevu stekao osnovno obrazovanje a u Beogradu učio „nekoliko razreda gimnazije”. Na scenu je prvi put stupio 1879, na početku izvesno vreme bio glumac u putujućim pozorišnim družinama i novosadskom Srpskom narodnom pozorištu, a od 1882. godine je stalno u beogradskom Narodnom pozorištu. Umro je 26. aprila 1931. godine.
1861 – Valjevski učitelj Miloš Nikolić sakupljao pretplatu na „pozorišnu igru” Petra Zarića „Mara Serbijanka ili Stara vernost ženska”, objavljenu u Novom Sadu. Među tim kupcima najviše je bilo učenika osnovne škole i njihovih učitelja. Valjevcima su na taj način 1864. godine prodavane i drame „Boj pod Krojom Đorđa Kastriota Skender-bega sa Turcima” V. Bogdanovića i „Krstonosci ili vojeni pohod u Palestinu” A. Kocebua. Na dve drame, Zarića i Kocebua, pretplatio se Miloje Gajić iz Mionice koji je 1864. bio učenik II razreda gimnazije u Beogradu.
1869, 24. februar – Odbor beogradskog Narodnog pozorišta obavešten da je Ubska opština poslala toj instituciji dobrovoljni prilog u iznosu od 220 groša.
1869, 25. septembar – Objavljeno u „Srpskim novinama” da je Živan Antonić, načelnik Valjevskog okruga, poslao Odboru pozorišnom 2.760 groša i 25 para čaršijskih, sakupljenih za izgradnju u Beogradu Narodnog pozorišta. Uz tu informaciju štampan je i popis pojedinačnih davalaca. Od sela Valjevskog okruga najviše je sakupljeno u Pepeljevcu (64 groša) i u Slavkovici (41 groš i 10 para).A prilikom „svečanog otvaranja Narodnog pozorišta” Valjevska opština je nacionalnom teatru poklonila pet dukata što je u „Srpskim novinama” obnarodovano 1. novembra 1869. godine.
1870-1879.
1870, 10/22. februar – Učitelj Petar M. Stevanović zahvalio se u listu „Škola” Družini pozorišnoj i njenom članu Janićiju Tomiću na novčanoj pomoći „siromašnim a dobrim učenicima” valjevskih osnovnih škola. Uoči Božića Družina je „iz svoje dosta malene kase” dala đacima 182 a Tomić još 26 groša čaršijskih.
1871, 5/17. januar – Valjevski okružni načelnik Živan Antonić poslao ministru unutrašnjih dela na odobrenje „statute koje je omladinska Pozorišna družina propisala”. Iz ministarstva je 12. maja odgovoreno da je za odobrenje statuta novoosnovanog pozorišnog društva nadležno Načelstvo u Valjevu.
1871, kraj januara – Vladimir Protić, telegrafista, držao besedu o pozorištu. Organizator je bila valjevska pozorišno-pevačka družina. U izveštaju beogradskim novinama „Jedinstvo” ispoljeno je izvesno nezadovoljstvo što u tom predavanju, uz iznošenje aktuelnih teškoća, nije više rečeno o dotadašnjoj „tekovini naše družine”.
1872, 3/15. april – Načelstvo Užičkog okruga uputilo sledeći dopis načelniku Valjevskog okruga: „Pre nego je Načelstvo po dobijenoj depeši Načelstva valjevskog od 25. prošlog meseca imalo narediti da se ovde na pozorišnu družinu pazi kad otuda ovde dođe, oni su došavši ovamo 26. prošlog meseca odma pasoš na ime Fotija Iličića vizirali i preko Mokre Gore u Tursku otišli, te tako Načelstvo ovo nije moglo tu družinu natrag u Valjevo vratiti”. Ovo je najstarije poznato svedočanstvo o boravku u Valjevu neke putujuće pozorišne družine.
1872, 27. septembar – Živko Tadić, blagajnik Valjevske čitaonice, tražio pismom od Narodnog pozorišta u Beogradu dramska dela za valjevsku pozorišnu družinu koja je u to vreme bila u zajedništvu sa Čitaonicom.
1872, 30. septembar (nedelja) – U Valjevskom pozorištu igran komad „Niz bisera”. Nekoliko dana ranije bila je premijera „Janičara” Filipa Glogića. Beogradski list „Jedinstvo” je izvestio: „Sveta je bilo oba puta toliko da već nije imalo gde stati”.
1872, 14/26. oktobar (subota) – Valjevsko pozorište prvi put izvelo predstavu „Mejrima i hajduci”.
1873, 20. februar – „Srpske novine” zabeležile dva nova valjevska dara Narodnom pozorištu u Beogradu. Pravozastupnik B. Stojadinović dao „jedne narukvice od kadife bogato izvezene”, a „Milica Stevana Popovića, kći paroha osečanskog okruga valjevskog, dala je jednu krasnu seljačku kecelju”.
1873, septembar – Ubsko dobrovoljno pozorišno društvo izvelo „u gazda Trajkovoj kafani” pozorišni komad Petra Zarića „Srbijanka Mara” (objavljen 1861. u Novom Sadu), prvu pozorišnu predstavu u tom mestu. Njeni izvođači okupili su se na poziv Miloša Marinkovića Beogradlije, opštinskog pisara i prvog predsednika tog ubskog teatra. – Jednu od uloga (žensku) tumačio je devetnaestogodišnji Mihailo Miša Dimitrijević, rođenjem Šapčanin, tada nastanjen kod srodnika na Ubu. Ova priredba je i njemu donela početne teatarske doživljaje. Dimitrijević je docnije bio među vodećim dramskim umetnicima Novog Sada i Zagreba. Umro je 1909. godine.
1874, 11. mart – U listu „Istok” objavljeno da je „ovd. dobrovoljnoj pozorišnoj družini” darovao „jedan ćurak” Jevrem Gavrilović, nekadašnji okružni načelnik i državni savetnik. Uprava Družine mu je oglasom u novinama izrazila „javnu blagodarnost”.
1875, 10. februar – U izveštaju o stanju Valjevske čitaonice, koji je valjevski okružni načelnik, uputio ministru prosvete, rečeno da je 1874. godine od izvođenja pozorišnih predstava stečen prihod u iznosu od 2.231 groš čaršijski. Pozorište je u to vreme bilo u zajednici sa Čitaonicom.
1875, 21. februar – Sudu okruga valjevskog podneta tužba radi naplate duga od 773 groša i 30 para čaršijskih koji je učinjen za Ubsko pozorišno društvo kod tamošnjih trgovaca Milisava Vukosavljevića i Vase Ilijća. U vreme tog zaduživanja Ubskim pozorišnim društvom je upravljao Mihailo H. Popović, a kad je podnošena tužba on je bio pisar Sreza jošaničkog Okruga kruševačkog. Tada su članovi Društva još bili: telegrafista Pavle Matić, opštinski pisar Miloš Marinković, trgovci Mijajlo Trivunović, Jovan H. Ogulić, Milan Z. Janković i Antonije Popović, kafedžija Gavra Dorić, puškar Dragutin Milošević, sreski praktikanti Luka Gavrilović i Jovan Nedić i poštar druge klase Mladen Žujović. Tužba je podignuta protiv svih njih uz traženje da solidarno isplate dug.
1876, 11/23. januar – Rođena u Valjevu Draginja Draga Spasić (devojačko Stefanović), glumica i operska pevačica, „jedna od najosobenijih i najobdarenijih ličnosti u srpskom muzičkom pozorištu prošlosti”. Njeni roditelji, siromašni zemljoradnici Mitar i Gospava, poreklom su iz Bosne. Lepota Draginog glasa uočena je još u prvom razredu Valjevske gimnazije, na đačkoj proslavi o Sv. Savi. Školovala se potom za učiteljicu u Beogradu, u Beču je pohađala kurs pevanja da bi za članicu beogradskog Narodnog pozorišta bila angažovana 1896. godine. Proslavila se kao Koštana. Umrla je 1938.
1879, 21. januar – Direktor Valjevske gimnazije Milenko Obradović žalio se ministru prosvete i crkvenih dela da ustaljeni ritam rada u njegovoj školi remeti Risantijevićevo pozorište koje „od početka ove zime” daje predstave u gimnazijskom zdanju.
1879, 23. april – Ulogom računovođe na brodu, ostvarenom u predstavi „Grof Monte Hristo” putujućeg pozorišta Toše Jovanovića, debitovao na sceni Milorad Gavrilović, Valjevac, budući veliki glumac. On je uskoro u tom pozorištu imao još dve manje uloge, a od novembra 1879. do početka 1880. bio je u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu.
1880-1889.
1881, 13. januar – U beogradskom Narodnom pozorištu premijerno izvedena šala za decu u jednom činu „Stara i nova škola” koju je Milovan Đ. Glišić napisao u zajedništvu sa Miloradom Petrovićem Šapčaninom. Komad je u narednih sedam sezona igran još pet puta, uvek u sklopu svetosavskih svečanosti. Tekst nije sačuvan.
1882, 3. april – „Kod familije u Valjevu” umro glumac Vladimir Tešić. Čituljom u beogradskom „Videlu” od 16. aprila 1882. godine javnost su o tome obavestili Andrija Desimirović i Nikola K. Stojšić saopštavajući da je njihov „vrli drug” bio „član narodnog novosadskog pozorišta”. Tešić je umro u 21. godini.
1883, mart-maj – Putujuće pozorište Fotija Iličića izvodilo predstave u Valjevu. Njemu se tih dana priključio Sima Lukin Lazić (1863-1904) o čemu svedoče i tri njegova onovremena pisma iz Valjeva. Prvo je poslano 30. aprila 1883. godine i kazuje da je poseta Valjevaca pozorištu „obično hrđava”, da „gledaoci pokazuju više nemara prema drami, a više naklonosti prema šali” i da je družina imala „sukoba sa opštinom valjevskom zbog neke patentarine” (takse). U drugom pismu (od 10. maja) obaveštava svoje prijatelje u Beogradu da u Valjevu sreće pesnika Ljubu Nenadovića („svaki dan ga viđam u kafani, on je najpopularnija ličnost ovde”). Nabrojao je i uloge što ih je do tada igrao: Cara Uroša u „Vukašinu”; Đenerala Rožera u „Pariskom kočijašu”; Jovana u „Opkladi”; Arapina i Prvog seljaka u „Preodnici”; Jovana u „Junaku modernog doba”; Pukovnika u „Kartašu”; grofa Bosana u „Jezuiti i njegovom pitomcu”; Jevtu pandura u „Ciganinu” itd. Dvadesetog maja Sima šalje iz Valjeva sledeći izveštaj: „Opština nam je zabranila predstave bez ikakvog uzroka, onako po ‘ćiftinskom ćefu’. Cela je varoš uz nas, samo su se dva kmeta ‘opolčila’ (usprotivila). Imamo duga na 40 dukata; gladujemo, ali se hranimo na veresiju kad i gde dobijemo; nijedan nema ni prebijene pare, a stan, pranje i ostalo ništa nije plaćeno. A za putni trošak i podvoz – do 20 dukata – i ne pitaj! Idemo kao ludi, niko ne zna šta da se radi. Naš položaj biva svakim trenutkom sve opasniji i užasniji, a izgledi za izlaz sve slabiji. Svakim korakom stupamo u sve veći glib i nesreću”. Glumačke nevolje su, ipak, nekako savladane i S. L. Lazić potom proputovao, najpre sa F. Ž. Iličićem pa sa Đurom Protićem, kroz Šabac, Sremsku Mitrovicu, Šamac, Slavonski Brod, Banja Luku, Senj, Cetinje, Kotor, Mostar, Bjelovar...
1883 – U beogradskom Narodnom pozorištu igrane praizvedbe dva pozorišna dela Milovana Đ. Glišića, „Podvale” 23. aprila i „Dva cvancika” 12. novembra. Obe u režiji Miloša Cvetića. Posle prve reprize, izvedene 24. aprila, „Podvala” je zabranjena da bi se, prerađena, pred publikom ponovo pojavila u decembru te godine. Glišićeve komedije su doživele trajan i znatan scenski uspeh.
1885, Cveti – Večernju predstavu u valjevskoj „Kasini” priredio „putujući veštak” N. Karabašević predstavljajući se „deklamacijama”. Vest o tome objavljena je u „Glasonoši”.
1887, 30. septembar – U „Valjevskim novinama” javljeno da je u varoš prispeo Prvi srpski orfeum pa je s tim u vezi građanima predočavano: „Pevaće, deklamovaće, davaće predstave tragične, dramske i šaljive, sa raznim veštačkim dekoracijama”. Četvorodnevno bavljenje tog orfeuma u „Kasini” počeolo je tragedijom u dva čina s pevanjem „Rob crnac”, a sutrada je prikazivana „Smrt cara ruskog Aleksandra II”. Reditelj – J. Desimitrović.
(Nastaviće se)
Komentari
Petnaest teatarskih decenija | 5.10.2012 u 01:19