• Kupovina/Pretplata
• Kontakt
• Marketing

• Home
• Revija Kolubara
• Knjige IP Kolubara
• Akcije
• O nama

| Januar 2009

Valjevac Ličnost 2008. godine

Redakcija Revije Kolubara

Plaketa Ljubomir P. Nenadović

Jedanaestog januara, a to je dan osnivanja Izdavačkog društva „Kolubara”, Revija „Kolubara” će, petanesti put, izabrati Valjevca ličnost godine. U ime ovih novina to će učiniti žiri koji sačinjavaju naši novinari i saradnici. Pridružiće nam se poneki od dosadašnjih nosilaca ovoga zvanja.

Najavljujući novi izbor Valjevca ličnosti godine donosimo i prve predloge za to priznanje. Podsećamo, u isto vreme, da za Valjevca ličnost godine konkurišu uspešni industrijalci i zemljoradnici, zanatlije i trgovci, đaci i profesori, političari i sveštenici, umetnici i sportisti, naučnici i novinari. Konkurišu, dakle, Valjevci svih zanimanja, bez obzira na pol, starost i prebivalište, baz obzira na politička i druga uverenja.

Nosilac zvanja Valjevac ličnost godine proglašava se na početku svake nove godine za proteklu kalendarsku godinu. Uvek se dodeljuje samo jednoj osobi.

Dobitniku ovog počasnog zvanja pripada, kao trajan spomen, plaketa sa likom Ljubomira P. Nenadovića (rad keramičara Milovana Blažića).
 
Predlozi
 
Srbija, a pogotovu Valjevo, trakelja u mestu. Desilo se to Pomirenje, između demokrata i socijalista, vele u interesu države i građana. Država i građani su postali izgovor da Jedni i Drugi nastave da jašu državu i narod.

Gore, u Republici, je tako kako je. Novo je da je Marković Mićo post’o generalni direktor Železnica Srbije, a da je Džagić Vidosava avanzovala za potpredsednika Privredne komore Srbije. Ima toga još, vele da je, iz iste te Demokratske stranke, Andrić Nebojša član Upravnog odbora Aerodroma Beograd, te da je za taki pos’o prim’o 160 000 dinara, jok demokratskih, narodnih more para. I Dole, u Valjevu ima što šta novo, ovi što su se Pomirili, baš se lepo, i po konkursu jbt, raspoređuju po Opštini i drugim direktorskim mestima. I ispunjavaju sve uslove svojih konkursa, prilažu diplome Svojih fakulteta, koje su overili baš pred, i baš za, konkurs. Takva ova Demokratija, takve ove Promene, takva da je zalud na to trošiti reči.

Na Drugoj, na Pravoj, na Svojoj strani je Milijan Jelić. Čovek o svom trošku, za svoje pare, podiže vinograde u Bujačiću, proizvodi vrhunsko vino, osvaja priznanja u zemlji Srbiji i svetu. Za svoje pare Milijan poklonio gradu i mozaik Svetog vladike Nikolaja, za svoje pare uradio restoran Tre merli na Desankinom trgu, valjda jedini objekat koji je poslednjih godina otvoren, a da priliči Valjevu kakvo bi trebalo da bude. Oni koji su se Pomirili zarad države i građana, e da bi trošili narodne pare, ne uradiše ništa ni sa državnim parama, ti’ para im izgleda dovoljno tek za plate i druge sinekure.

Dragan Todorović, novinar nedeljnika „Vreme”

Branko Antonić (Foto: Ljuba Ranković)

Elem, svet je pozornica na kojoj svako igra svoju ulogu. Ovu globalističku konstataciju, koju je svojevremeno izustio veliki Šekspir, spustićemo na prostor Valjeva. Preciznije – u Gradsko pozorište „Abrašević” u kojem se prerušava maestralni Branko Antonić. Samo ćemo podsetiti na njegove uloge u „Seobama”, „Gospođi ministarki” i „Razvojnom putu Bore Šnajdera” za čiju noseću rolu je poneo sve postojeće nagrade, šešire,  štapove i maske... Zbog čega je to bitno za Valjevo i time Antonića kandiduje za laskavo priznanje Revije „Kolubara”? Ponajpre, jer je u njegovim rukama tokom minule 2008. godine, sve vreme, bio malj od stotinu oka sa kojim je žestoko udarao po katancu više od pet decenija zamanedaljenog valjevskog profesionalnog teatra. Toj bukagiji, ne samo što je Branko radio o glavi, već joj je bukvalno odzvonilo. To nije samo moj utisak. Ubeđen sam, gospodine Ninkoviću, izvinite: Antoniću, radi ove Vaše uloge, što bi rekao Matija B. došlo mi je da Vam pred svaki prvi pošaljem neki dinar. Čak i da ukradem jedan dan za Vas. Zidati profesionalni teatar, znam, nije nimalo zgodno. Niti je jeftino. Posebno, kada se to čini u takozvanim pasjim vremenima u kojima su nam, mnogi tvrde, putevi i dalje – duži nego što su širi!

Budo Novović, novinar, dopisnik „Politike” iz Valjeva
 
Milija Jelić (14) iz Radobića kod Mionice, još kao osnovac položio je, po svemu sudeći, jedan od najtežih ispita u životu. Sticajem okolnosti, na njegova pleća pao je teret koji bi i mnogi odrasli teško nosili. Milija, naime, već četiri godine brine o teško bolesnom ocu, mlađoj sestri i kompletnom porodičnom imanju! Svakog dana ustaje u pet ujutro, nahrani stoku, pomuze krave, založi vatru, pripremi jelo, devet kilometara prepešači putujući od kuće do Osnovne škole „Milan Rakić” u Mionici i nazad. Kad se vrati – čekaju ga obaveze u domaćinstvu i na imanju. Iako bez dovoljno vremena za učenje, Milija je vrlo dobar đak. Sam se brine o četiri i po hektara zemlje, od prodaje mleka zaradi oko 3.000 dinara, od čega živi njegova porodica – otac Radomir (59), zemljoradnik, teško bolestan, koji posle komplikovane operacije srca ne sme da se napreže i sestra Milica (10), a da im niko, kaže Milija, od suseda nije pomogao, iako svi znaju u kako teškim uslovima Jelići žive. Milija Jelić nedavno je dobio Zlatnu plaketu za najplemenitiji dečji podvig godine, koju svake godine, u akciji „Najplemenitiji podvig godine” dodeljuju „Večernje novosti”.

Branko Puzović, novinar „Večernjih novosti”
 
Na prvi pogled učinilo mi se da je odlazeća godina po svemu tanka i da će trebati mnogo napora da se smisle imena kandidata za ličnost godine. I,  kako to obično biva, igra ne prvu loptu nije uvek dobra. Ispostavilo se da i najbremenitija vremena imaju svoje junake i baš to ih izdvaja iz prosečnosti. Čeda Nikolić, dobro znani privrednik, ove godine ozbiljno se  dao u podučavanje podgorskih  seljaka poljoprivrednoj ekonomiji i stvaranju plantaža voća.

Valjevac iz dijaspore dr Branko Glišić, dvostruki doktor nauka – građevine i matematike, ove godine je dobio ponudu koja se ne odbija. Od prvih dana nove godine biće profesor na prestižnom   američkom univerzitetu u Prinstonu, koji je svetski lider, pored ostalog i u građevinarstvu. Koliko mi je znano, do sada,  ni jedan Valjevac nije tamo bio profesor.

Vlada Tanasković, vlasnik „ABC testa” i „Zanusa”, uspešan  je privrednik. Njegove firme dobro rade, plate ne kasne, radnici su zadovoljni. Malo li je u današnje vreme? I još nešto. Vlada je učestvovao u oživljavanju valjevskog Foto kino kluba. I njegovo vraćanje staroj ljubavi – umetničkoj fotografiji, bilo je uspešno. Tanasković je ovim hobijem „zarazio” celu porodicu. On nije samo običan član, već i izlagač – takmičar. Njegove fotografije su izlagane diljem sveta. I što je najlepše – dobijao je i dobija  nagrade.

U najužem izboru mi je i večno mladi   dr Radovan Marjanović, profesor  mnogih generacija  valjevskih gimnazijalaca i studenata, koji je 2008. objavio sjajno istraživanje o (pro)kriminalnim vrednostima kod mladih.

Vlada Krivošejev je oživeo ustanovu koja je po definiciji „mrtva”. Širom je otvorio dveri prošlosti, ali što je bitnije – doveo posetioce  iz cele Srbije u Valjevski muzej.

Slobodan Raković, novinar  „Privrednog pregleda”
 
Za Valjevca ličnost godine predlažem jednog od najpoznatijih stanovnika Ljiga, Dragoslava Marjanovića Cila. On je gotovo vršnjak varošice Ljig, svedok svih promena koje su se dešavale u ovom mestu gde se dele (ili sastaju) Šumadija i Kolubara. To šta je on zapažao i pamtio, a još i više fotoaparatom ovekovečio,  sabrano je u knjizi kakve nema na daleko: Fotomonografija Ljiga. U reči i slici predstavljena je istorija ovog kraja u poslednjih 130 godina. Kako je Ljig nastajao, ko su mu bili prvi doseljenici, odakle su došli, njihove fotografije i čitavi rodoslovi zanimljiv su predložak za ono što sledi na sledećim stranicama na kojima su prikazane decenije života ljudi ovog mesta. Od prve apoteke, pošte, biblioteke, još ranije zanatskih radnji, do sredine 50-tih godina prošlog veka pred nama defiluje prošli život, zanimljiv kako običnom čitaocu tako i istraživačima raznih profila. Nema ovakvu knjigu o sebi ni samo Valjevo, ni mnoge druge varoši. Ovakvu može da stvori samo veliki zaljubljenik u prošlost, o čemu svedoči gotovo 800 fotografija koje je Cile decenijama sakupljao ne sluteći da će jednog dana sve biti pred očima javnosti. Iako u 87. godini, on ni sada ne miruje: radi letopis Ljiške crkve, planira letopise biblioteke i suda. U januaru će mu izaći drugo prošireno izdanje njegovih autobiografskih ispovesti  „Oprosti im, sine” o robiji na kojoj je proveo 13 godina. Bez krivice da bi tek letos bio rehabilitovan  rešenjem Okružnog suda u Valjevu.

Mira Kojić, dopisnik „Napreda” iz Ljiga 
 
Osvedočeni Valjevac „na privremenom radu u Beogradu”, kardihirurg dr Boško Đukanović zaslužuje da ponese priznanje Revije „Kolubara”. Ne treba posebno govoriti o tome koliko je puta do sada pomogao Valjevcima, spasao im ili produžio život svojim znanjem i umećem kao jedan od najboljih đaka čuvenog američkog kardiohirurga svetskog glasa dr Majkla de Bejkija. Taj angažman i pomoć zemljacima u zdravstvenim nevoljama po mnogo čemu prevazilazi legendarnog „mioničkog hirurga”, pokojnog dr Branislava Pušu Dragićevića.

Boško Đukanović uz to nastoji da na sebi svojstven način, prečicom i baj-pasom, oživi usnuli valjevski sport. Posle VŠK-a, koji je poslednjih godina u vrhu srpskog šaha, sa ambicijama da se nađe i na evropskoj sceni, dr Šuška je dovođenjem iskusnog trenera Vlade Đurovića slično načinio i sa KK Metalac. Valjevo je u septembru 2008. ponovo bilo na košarkaškoj mapi Evrope, kada su na turniru povodom 60 godina košarke i Metalca igrali Panatenaikos iz Atine, beogradski Partizan i Univerzitet iz Surguta u ruskom Sibiru.

Mnogima se, možda, neće svideti način na koji Boško Đukanović nastoji da reanimira valjevski sport i još ponešto u ovom gradu, mnogi će ga možda „sačekati na krivini” i pokušati da oglase krivim za ovo ili ono. Dr Šuški se, međutim, me može zameriti da ne voli Valjevo i da nije punokrvni Valjevac. Da sve što radi, radi iz najčasnijih pobuda i sa najboljim namerama.

Branko Vićentijević, Revija „Kolubara”
 
Milijan Jelić je autentični Valjevac, on svakim svojim gestom sa ponosom pronosi ime ovoga grada što malo kome nije vidljivo. Sva vina za koja je Vinarija Jelić dobila mnoge medalje na prestižnim sajmovima od Francuske do Japana, napravljena su od plemenitog zrna što je  rodilo  u okolini Valjeva. Tako se Valjevo, zahvaljujući Milijanu Jeliću, u najboljem svetlu našlo i na vinskim putevima mnogih zemalja Evrope i sveta. Skromnost i uporan rad vrline su koje odavno malo ko ceni. Veru u to vraća Valjevac Miljan Jelić.

Kao što Mađari umeju vrlo često da budu na pobedničkim postoljima najvećih svtskih vaterpolo takmičenja a osim Dunava nemaju drugu veliku vodu, tako je i naša Anđelka Petrović kao kakav Jovan Bez Zemlje, plivačica koja u svom gradu, osim kao i letnji izletnici u Petnici,  nema gde da pliva. Zahvaljujući njenoj upornosti i istinskim sportskim duhom, u Valjevo nam sa raznih takmičenja stižu samo dobre vesti. Anđelki bi, doduše, mnogo veća nagrada bili odgovarajući uslovi za trening i postizanje vrhunskih rezultata. Pošto na to ne mogu da utičem, a rado bih, od mene bar glas sa Valjevku godine.

U godini za nama gradački ekolozi, nizom akcija pokazali su kako je to biti pravi Valjevac i štiti ono što je bogom dato. Svako ko je učestvovao u poslu vraćanja Ekološkom društvu Gradac stare slave, zaslužuje da ponese titulu Valjevca godine. Moj izbor pada na – dr Nenada Dimitrijevića.

Predrag Lučić, Televizija Valjevo

Olivera Nikolić (Foto: Ljuba Ranković)

Kao direktor fakulteta Singidunum – odeljenje u Valjevu Olivera Nikolić je potvrdila sve vrline umešnog organizatora koje je ranije ispoljavala i kao prvi čovek Više škole „Prota Mateja Nenadović. U vremenima poplave pomodnih  privatnih škola, dobro je procenila koja  će  preživeti  ali i šta bi valjalo programski  novo ponuditi  studentima. Imati preko 170 studenata samo na prvoj godini (čime se ne mogu pohvaliti ni neki ugledni fakulteti u Beogradu) govori o tome da je dobra vest  o kvalitetu nastave u Valjevu daleko stigla i to upravo do mladih koji nakon srednje škole nastavljaju obrazovanje. Olivera Nikolić je, uz to, uspela i da tužnu priču o ovdašnjem najvećem prostornom i graditeljskom promašaju, građevinu  kod stare železničke stanice, po svemu sudeći dovede do kakvog-takvog srećnog razrešenja: uverila je rukovodstvo Univerziteta Singidunum da se u započetom objektu može dobiti sve što je potrebno  za  nastavu.

Ljiljana Ljiljak
 
Kada neko ima samo 16 godina i na desetine zlatnih, srebrnih i bronzanih medalja, kada mu se ime spominje uz ime Milorada Čavića, onda Anđelka Petrović svakako zaslužuje i mnogo više od toga da je predlažemo za Valjevku ličnost godine. Ona je već postignutim rezultatima, životnom filozofijom, odnosom prema ljudima, takođe i prema svojim drugarima, prema okolini, dosegla visine. Postala je neko čije se ime, bar među nama Valjevcima, izgovara sa dužnim postovanjem.

Darija Ranković, novinar Radio Patka
 
Za Valjevca ličnost ove, 2008. godine, predlažem Branka Antonića. On je kao glumac osvojio ove godine sve što se dalo osvojiti na amaterskoj pozorišnoj sceni na prostorima nekadašnje SFRJ. Kao sekretar „Abraševića” nanovo je ustrojio tu instituciju, od pozorišta, preko folklora do hora, kao brenda Valjeva. U to postignuće nema nimalo sumnje nego samo „kapa dole, svaka čast”. A kao programski direktor Radio Patka, prvi među jednakima, doprineo je da najslušaniji valjevski radio postane regionalni. Što bi rekao genijalni Antić, „sve je to ponekad sasvim malo, sve je to videćeš sasvim dosta”.

Predrag Vujanac, novinar Radio Patka