| Januar 2013
Vreme je za novu biblioteku!
Redakcija
Poodavno je otklonjena dilema da li je Valjevu i Valjevcima potrebna nova biblioteka.
Svakome iole razboritom znano je i to da je moguća nova i velika Valjevska biblioteka. Moguća je i u ovo ne baš lagodno vreme.
Nedostaje, nažalost, volje u onih koji bi ponajpre trebalo da stanu na čelo tako krupnog poduhvata. Nedostaje im dalekovidosti i ambicioznosti, nedostaje odvažnost. Nema u njih vizije budućeg Valjeva i osećanja da je to i njihova velika lična šansa.
Ima, međutim, i te kako ima potrebe da se razjašnjava kakva da bude buduća velika Valjevska biblioteka za koju su urbanisti već rezervisali doličan prostor na desnoj obali Kolubare.
Ovoga puta svu pažnju poklanjamo programu što ga je u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu priredila sadašnja Valjevska biblioteka
Dostojanstven akademski nivo
Narodna biblioteka Srbije je najstarija ustanova kulture u Srbiji, čitava ova godina je protekla u obeležavanju njenih 180 godina postojanja. Tim povodom Narodna biblioteka i njen upravnik Dejan Ristić ukazali su veliku počast Matičnoj biblioteci „Ljubomir Nenadović“ u Valjevu pozvavši nas da se predstavimo u njihovoj kući.
Preuzeli smo time veliku obavezu. Želela sam da se predstavimo na najbolji način ali objektivno, da pokažemo šta sve radimo, šta možemo, ali i šta nismo uradili i šta je to što nas očekuje u narednom periodu.
Valjevska biblioteka je matična kuća za sve biblioteke Kolubarskog okruga i prvi naš veliki zadatak je da obezbedimo ovoj ustanovi pristojan smeštaj. Činjenica je da Biblioteka nikada nije imala kuću po svojoj meri. Uprkos teškim vremenima, potrebno je da se svi ujedinimo oko ove plemenite ideje. Najveća podrška našoj ustanovi ukazana je baš te večeru, 4. decembra 2012. u našoj nacionalnoj Biblioteci. Mnogo Valjevki i Valjevaca je došlo u prijateljskoj nameri da vidi kako ćemo se predstaviti, zato što su to ljudi koji su svoje detinjstvo, školovanje i period odrastanja i sazrevanja proveli u ovoj ustanovi. Došlo je i mnogo Beograđana, uglednih ličnosti koje prate naš rad, koji znaju čemu stremimo, želeći da nas pozdrave i podrže. Bez svih okupljenih te večeri, naše predstavljanje ne bi bilo tako uspešno i zapaženo.
Dostojanstvu i akademskom nivou čitavog događaja doprinelo je i emotivno kazivanje poeme „Kad dođeš u bilo koji grad“ akademika Matije Bećkovića, nadahnuta beseda akademika Miodraga Lome o svom odnosu prema bibliotekama, koji traje od najranijeg detinjstva do danas, ljupko i šeretski pročitao je svoju pripovetku „Biblioteka u Belom Valjevu“ Radovan Beli Marković, kazivanje uvažene pesnikinje Radmile Lazić o svom odnosu prema poeziji Desanke Maksimović i njenoj ličnosti. Da Valjevo ima odlične pesnike koji su neraskidivo vezani za Biblioteku, potvrdio je i Petar Pajić kazivanjem svojih pesama o Biblioteci. Na kraju, dr Nada Mirkov Bogdanović je akademski, ali i prisno i jednostavno predstavila Celokupna dela Desanke Maksimović, koja su objavljena u celosti u deset tomova u junu ove godine.
CC
Želeli smo da valjevsku Biblioteku predstavimo kroz rad i delovanje naših korisnika, ljudi koji su obeležili svoje vreme, a koji su svoj radoznali duh pokrenuli baš u našoj biblioteci. Za ovu priliku je arhitekta Dušan Arsenić dizajnirao izložbu posvećenu Biblioteci i ljudima koji su bili deo naše ustanove. Izložili smo mnogobrojne rukopise, važna dokumenta, knjige i časopise iz fonda valjevske Biblioteke i Arhiva, a i Narodna biblioteka Srbije nam je ustupila svoj materijal vezan za valjevske stvaraoce.
Velikane našeg kraja predstavili su glumci Gradskog pozorišta „Abrašević“, a program su nam ulepšali Trio Amoroso i studentkinja solo pevanja Milena Marković. Veliku zahvalnost dugujemo i Branku Lukiću i Miroslavu Ćiši Trifunoviću za nesebičnu pomoć u realizaciji programa.
Upravnik Narodne biblioteke Srbije, gospodin Dejan Ristić, kao dobar domaćin pozdravio je skup i izrazio svoje zadovoljstvo što je kroz rad naše Biblioteke upoznao mnoge ugledne ličnosti grada Valjeva i što je mogao da nas ugosti. Potvrdu da je ovo velika počast za našu kuću, čiji je osnivač grad Valjevo, dao je i gradonačelnik, gospodin Stanko Terzić, koji je istakao značaj naše ustanove za funkcionisanje društvenog i kulturnog života Valjeva.
Izražavam veliko zadovoljstvo što sam imala priliku i čast da predstavim svoju ustanovu i grad.
Zorica Milinković, direktorka Matične biblioteke „Ljubomir P. Nenadović“
Biblioteke, u snu i na javi
U mom slučaju, fascinacija knjigama i bibliotekama počela je u Vojvode Mišića 24, u roditeljskoj kući, velikoj i punoj knjiga, koje su se čitale. U toj kućnoj biblioteci, koja je baštinila zaostavštinu predratne Žilovića knjižare ali se i neprestano popunjavala, ima jedna knjiga sa posvetom Desanke Maksimović mališanu koji je, mnogo pre nego što će poći u školu, napamet znao njene pesme. Čuvši za to preko zajedničkih poznanika i rođaka, poslala mu ju je na dar. Nekih četvrt veka docnije jednu drugu knjigu njenih pesama za decu, takođe sa njenom svojeručnom posvetom, dobiće, sličnim kanalima, moja ćerka. Nikad nisam imao sreću da uživo sretnem Desanku Maksimović, ali je ona na neki način uvek bila prisutna u našem domu, bliska i prisna, domaća. Doživeo sam međutim, neke duhovne susrete sa njom, i to u poznije vreme, kada sam već bio zaplovio u naučne vode. Iz toponima i predanja Valjevskog kraja počela mi se razotkrivati neka dubinska slovenska starina, neobično bliska pesničkoj osećajnosti Desanke Maksimović, i naslutio sam izvore njenih slutnji i čežnji u tom zavičajnom tlu, u predelima Kolubare i Tamnave i među tamošnjim ljudima. Danas mi se čini da se može povući luk svojevrsne „slovenske muze“ od Prote Mateje, koji u svojim Memoarima opisuje kako se, u smutna vremena, zaputio u daleku ali duhovno blisku Rusiju o kojoj je dotad znao samo iz narodnih pesama, preko Milovana Glišića i njegovih gogoljevskih inspiracija, do Desanke, čija je poezija, nimalo slučajno, imala posebno snažne odjeke upravo u slovenskom svetu.
Završavam sa ovim pomalo mistifikujućim književnim impresijama i prelazim na svoja sećanja vezana za Valjevsku biblioteku, u kojima za mene takođe ima pomalo mistike. Sa polaskom u školu, kućna biblioteka već nije zadovoljavala moju glad za čitanjem, i dečje odeljenje biblioteke na uglu Karadžićeve i Pantićeve postalo mi je neka vrsta gozbene dvorane. Ispočetka su to bili Karl Maj, Zen Grej, Aleksandar Dima i drugi pisci omiljeni među dečacima tih godina, da bi se sa polaskom u gimnaziju taj adolescentni interes za pustolovno istorijski žanr produbio u smeru njegovog izvora — tradicionalne epske književnosti. Naše junačke pesme znao sam odranije, ali me je čitanje homerskih spevova kao lektire za prvi razred gimnazije odlučno nadahnulo da se dve godine docnije opredelim za studije klasične filologije. Ono mi je otvorilo apetit za upoznavanje sa drugim velikim epovima svetske književnosti, osobito sa Mahabharatom. Od nje je u prevodu na naš jezik postojala samo „Pesma o Nalu i Damajanti“. Avaj, te knjige nije bilo u Valjevskoj biblioteci, onoj za odrasle, na uglu moje ulice i Karađorđeve — prekoputa sadašnje — u koju sam tada već redovno zalazio. Jedne noći usnim da sam otišao onamo i na bibliotekarskom pultu našao Mahabharatu. Sutradan kod kuće, tražeći neki sasvim drugi naslov, popnem se na stolicu da dohvatim gornji red knjiga u ormanu i zapazim, što dotad nisam znao, da pozadi ima još jedan red. Među tim novootkrivenim knjigama nađem Maretićev prepev „Pesme o Nalu i Damajanti“. Mala sivoplava knjiga iz kola Srpske književne zadruge nije uopšte ličila na onu iz sna, što me je samo učvrstilo u ubeđenju da nisam „otkrio“ nešto ranije viđeno pa posle zaboravljeno, već da je san bio „proročanski“. Šta god mislili o takozvanim vančulnim iskustvima, tek meni se sviđa da verujem u „prst sudbine“ koji me je dodatno usmerio od strasnog čitaoca ka posvećenom proučavaocu drevnih epova i povukao jednu nit koja se tokom decenija od rodnog Valjeva protegla, eto, sve do daleke Kalkute, gde mi je nedavno izašao jedan rad posvećen poređenju Mahabharate sa našim epskim pesmama.
Bilo je u mom životu dosta uzbuđenja te vrste i na javi, kada bih, u Valjevskoj, a potom i u drugim bibliotekama ili knjižarama pronalazio dugo željene i otkrivao nove zanimljive knjige. Sada ih ima sve manje, a i sve ređe pohodim ta za mene nekada „sveta mesta“. Zapravo jedva da više i čitam knjige. U boljem slučaju listam ih na stolu ispred kompjutera i ispisujem iz njih podatke; u gorem, mrzi me da ustanem iz stolice i uzmem knjigu sa police, ako već mogu naći željeni podatak na Internetu. Ako se za popodnevni odmor u ležećem položaju povremeno i latim knjige, to je obično nešto stručno ili naučno, vezano za radove koje trenutno pišem ili za predavanja koja držim studentima. Tek u retkim prilikama izvan Beograda, u kući na planini ili negde na moru, iščitam od korica do korica neko delo lepe književnosti i osetim ono iskonsko uživanje u pisanoj reči koje me je ispunjavalo u mladosti. Bojim se da ga dobar deo mlađeg naraštaja neće nikad ni osetiti.
Eto, to je moja priča o bibliotekama i posebno o Valjevskoj biblioteci, lično obojena, ali svakako slična pričama mnogih nas Valjevaca, moga brata i drugih ovde prisutnih i odsutnih. Uprkos svemu, ponekad još uvek sanjam biblioteke svoje mladosti. Pri tom, doduše, nisam imao neko drugo ezoterično iskustvo, no ako je neko poverovao u moje vidovnjačke sposobnosti, ili bar deli sa mnom uverenje da se prave vrednosti povremeno mogu naći pod maticom pomodnih tokova, ali nikad do kraja ne potonu i uvek ponovo isplivaju na površinu, pridružiće mi se u predviđanju budućeg lepog i dugog života kako Valjevskoj biblioteci, tako i dragocenom izdanju sabranih dela Desanke Maksimović.
Aleksandar Loma
Čovek u biblioteci
Zima u biblioteci
Kad su se smrzavale knjige u gradskoj biblioteci,
sneg je vejao na stihove,
između stranica,
u crnim slovima,
pronašli smo zatrpanog našeg starog učitelja.
Šekspir je kod nas umro od prehlade,
Dostojevski je kod nas izdahnuo od
zapaljenja pluća,
nisu ništa bolje prošli ni stari Grci,
iako su bili stari Balkanci
i dobro su znali kakve su kod nas zime.
Vilijam Batler Jejts kod mene na slavi
Beše uoči Svetog Jovana,
majka je spremala slavsko žito,
tog bogojavljenskog zimskog dana
celo popodne Jejtsa sam čitao.
U iskrenosti svojoj lirskoj
poveravao mi je jade ljubavne.
Draga mu stari. O zemlji Irskoj
raspredao mitove davne.
Ko prijatelju koji ga sluša
šaptao je pesnik slavan
Kelt beše – u njemu slovenska duša.
Protestant je – a pravoslavan.
Sutra, na našeg Svetog Jovana,
zauvek draga slika mi osta:
za slavskom trpezom, toga dana
i iz Irske smo imali gosta.
Petar Pajić
