• Kupovina/Pretplata
• Kontakt
• Marketing

• Home
• Revija Kolubara
• Knjige IP Kolubara
• Akcije
• O nama

| Jul 2012

Poslovi za novu valjevsku vlast

Šta bi nova valjevska gradska vlast morala da uradi u svom predstojećem mandatu? Šta bi trebalo (uz to – i moglo) da se promeni na bolje? Šta bi bilo lepo i korisno, šta čovečno i otmeno da se učini? Koji su, prema Vašem viđenju, najpreči njeni poslovi?

Ovakvim pitanjima obratili smo se dosadašnjim imaocima zvanja Valjevac ličnost godine koje Revija „Kolubara“ dodeljuje od svog pokretanja. 

Započeli smo takvu debatu da bismo, i ovako združeni, doprineli uobličavanju ciljeva koje bi u Valjevu i Valjevskom kraju vredelo oživotvoriti.

Objavljujemo viđenja koja su pristigla do zaključenja ovog broja Revije, činimo to onim redosledom kojim su nam pristizala.

Svi pričaju

Opet je došlo vreme kada se mora za­ću­tati. Reči nemaju vrednost.

Veliki ljudi sa sitnim dušama jašu u praznim odelima. Malo ko želi da ču­je, uglavnom svi pričaju.

Aleksandar Mitrović

 

Utemeljiti biblioteku

Biblioteku, novu, usred grada po mo­guć­stvu, na doličnom mestu svakako...

Biblioteku, novu, ne samo kao visoku os­matračnicu doba i prilika, već i kao do­nžon kulu na poslednjem bedemu od­br­ane Belog Valjeva od sivila koje, poput vl­age, svaku stvar i biće iznutra pr­ož­i­ma...

Biblioteku, novu, dašta nego novu, kao sanatorijum za nasledne bolesti - sa­mo­poricanja i samozaborava...

Započnite, utemeljite biblioteku, no­vu, makar i sa malo novca, samo za­po­čn­ite...

Ima primera da su i najveći bo­ga­taši sa malo novca započinjali...

Radovan Beli Marković

 

Valjano i ambiciozno…

…sledeći najbolje

Gradska vlast se u danima pred svoje us­postavljanje nalazi pred objektivno oz­­biljnim iskušenjima.

Siromaštvo, apatičnost, pa­rt­ij­aš­e­nje, rasipanje energije na pleonazme u sv­im oblastima, neambicioznost, ne­sa­ra­d­nja, nepoštovanje ozbiljnosti koju is­ku­st­vo nosi i mladosti koja je u traženju sv­og mesta neminovni nosilac boljeg - sv­akako su primeri iz prethodnih go­dina koji moraju biti nauk kako se brzo i stihijski jedan grad ozbiljnog imena pr­etvara u samozadovoljnu čaršiju.

Ako politika u Valjevu postane pr­ać­e­nje vizije a ne zadovoljavanja sitnih li­čn­ih interesa onda ima nade.

Najpre političarima predlažem da se danima zatvore i dogovaraju pre nego što se valjano dogovore, pa da tek onda de­laju - umesto da sednice skupština pr­etvaraju u televizijske zamene za na­r­od u nedostatku rada.

Svojevremeno sam, u periodu 2000-2004, uporno insistirao na održavanju re­dovnih sastanaka heterogene koalicije DOS. Mnogi su se rugali, smatrajući da je to neki novi komitet - ali sam trpeo jer je pomagalo da ono oko čega se posle mu­kotrpnih razgovora složimo zajedno svi sprovedemo u činjenje. Isto se od­no­si­lo i na kontakte sa opozicijom.

Oko čega bi se dogovorili bilo bi us­pe­šno i delo i odgovornost svih, a na ono oko čega nije bio moguć dogovor ni­smo bar gubili vreme.

Vreme traži odluke a one nisu ud­ov­olj­avanje i udvaranje svima, već ne­mi­lo­sr­dna simultanka sa željom da se pobedi na što više tabli. Gradu ne sme da bude ma šta nevažno.

Danas se govori o gubitniku DS koga tr­eba raspeti i SPS kao pobedniku što ni­je istina, jer ne samo da su zajedno vodili grad, već je SPS to činio i u prethodnom pe­ri­odu. To što su jedni umeli da se pr­ed­st­ave kao pobednici, a drugi uzeli na se­be ulogu krivaca nije samo stvar lu­ka­vo­sti i naivnosti, već upravo odsustva jas­n­og javnog dijaloga čistih računa i od­go­vo­rnosti.

Ako se to nastavi sigurno je da će op­et neko pobediti, neko izgubiti, ali će sigurno Valjevo i ostvarivanje va­lje­vs­k­ih snova ostati predmet novinarskog po­pu­njavanja stubaca koje nema posledice.

U gradu Srbijanke koja ne radi usred vo­ćarskog kraja, polemike o Gorenju koje do­lazi kao spas iz velike svetske sile Sl­ovenije, deluju komično.

Budući da će o privredi znalačkije dr­ugi, kao i o prosveti, kojom se grad ta­koreći nije bavio, pa su se brojne na­ju­gl­ed­nije škole srozale na nivo sramne ne­pi­smenosti, takođe mislim da treba da go­vore prosvetari.

Zato ću o kulturi o kojoj se ni u dr­ž­a­vi čak ni u nagoveštajima, ne govori.

Sve je važno. Svaki konkretan potez vlasti. Gradski sekretar za kulturu kao i čl­anovi saveta, uz neminovnog ek­on­om­sk­og arbitra, sa novim pristupom zahteva no­­ve ljude, pravovremeni izbor, ut­vr­đi­va­nje jasnih prioriteta i ambicija, pr­ov­erljivost njegovih kulturnih re­zu­lt­a­ta.

Ništa ne sme biti u maglama. U si­ro­ma­šnom gradu ako se bace milioni di­nara na vašarsku manifestaciju jer se nje­no održavanje priprema par dana pred po­četak - potez je unapred osuđen na pr­op­ast.

Realno sagledavanje gde se na mapi Sr­bi­je i Evrope po svom značaju nalazi mn­oš­tvo galerija, muzeja, centara za ku­lt­u­ru, biblioteke, stvaralaca, zaposlenih u ku­lturi - tek je početak za drugačije id­e­je.

Može li Brankovina postati Jasna Poljana Srbije?

Može li se ponovo prevrednovati pr­opuštena šansa 2004. da se povodom Dva veka Prvog ustanka?

Može li se 2014. i 100 godina Ko­lu­b­a­rske bitke pretvoriti u stvaranje ku­lt­urnog projekta kakav je bio Sibirski be­rberin Nikite Mihalkova za Rusku i sv­etsku kulturu?

Može li se jednom ljudima od po­zo­ri­šta pružiti prilika da odlučuju o ob­no­vi Gradskog profesionalnog po­zo­ri­šta, nepravedno ukinutog dekretom iz 1956 - umesto da bivaju pljuvani od ne­up­uć­enih građana, a da ključeve odluka drže razni, nazovi, sekretari za kulturu i na­če­lnici finansija?

Vrema je, srećom, ozbiljno pa će još br­že nego do sada šutnuti ljude koji bu­du ignorisali prirodnu logiku i iz­mi­š­ljali kadrove bez biografija i nove iz­u­me.

Ovo, naravno, ne znači da plediram za nekakav arhaični staromodni koncept ko­ji isključuje mlade stvaraoce. Na­pr­ot­iv, zalažem se za ravnopravnu utakmicu i konkursnu konkurenciju ideja u kojoj će oni imati vodeću reč. Ali ne da sami be­že u alternativu od gradskih ustanova ku­lture - uz izgovor da tamo ne vredi, jer je sve trulo, već da preuzmu kormilo tih us­tanova uz ozbiljne i stručne upravne od­bore i umetničke savete koji rade a ne po­stoje samo na papiru.

Budu li se izborili da se kod us­va­ja­nja suštinskih programa i planova od­lu­čuje svesno i promišljeno, a ne pa­rt­ij­skom manipulacijom odbornika, biće ša­nse da se rasipanje para na kulturne pl­eonazme po principu - neka cveta hi­ljadu cvetova - kao i na negovanje pr­iv­il­egovanih zadužbina - ipak nešto do­bro učini.

Na žalost, još uvek kad kažete Va­lje­vo u bilo kom gradu, ljudi se prvo sete pr­eminulih stvaralaca a ne živog st­va­ralaštva koje kreativno uzbuđuje širu ku­lturnu javnost i koje upravo sada čini kulturni pomak.

Bitka da Valjevo postane Kulturna pr­estonica Evrope takođe je proverljiv re­zultat.

Podsetiću i na rečenicu upravnika beogradskog Narodnog pozorišta, go­sp­odina Bobe Đurovića, gosta valjevskog pr­ofesionalnog festivala, koji je uz fi­nansije najpre na konkursu Šv­ajc­ar­ske donatorske organizacije, pa Mi­nis­ta­rstva kulture, pa Grada okupio više de­setina mladih diplomiranih st­va­ra­la­ca iz Valjeva (pozorišnici, li­ko­vnj­a­ci, kompozitori...) kazao:

- Imate sve što je potrebno, od kv­al­it­eta do respektibilnih nastupa na pr­of­esionalnim scenama prestiznih in­st­itucija, jedino nemate ljude koji od­lučuju a čije ambicije sežu dalje od Ko­lu­bare.

Nadajući se da će drugi sagovornici više i bolje o drugim oblastima,  pr­il­až­em ovaj skromni doprinos Gradu Va­lje­vu u borbi protiv samozadovoljstva, ne­am­bicioznosi i kukavičluka.

Ipak – bez posvećenosti čitavim sv­ojim bićem svemu što želimo nema ni po­četka ostvarivanja snova! 

Sa nadom u pobedu boljeg…

Miroslav Trifunovic Ćiša

(Foto: Ljuba Ranković)

Rad, rad, rad

Vreme današnje jeste vreme okrutno, vu­lgarno, primitivno, vreme loše. Mn­ogo je onih ljudi koje pokreće ogoljena že­lja za sticanjem (sumnjivim), su­pa­rn­iš­tvo, taština i ljubav prema moći. Na ža­lost, ovo je i vreme u kome se mnogi ko­ji se u ovo ne uklapaju, sklanjaju pred naj­ezdom onih koji su urušili  nasleđe i ideale.

U vreme današnje malo je onih koji su lju­bitelji pravde i mira i koji su u st­anju da prkose nepopularnosti  kako bi ostali dobri ljudi.

Vreme današnje jeste i vreme pr­eđa­š­nje, kakav se utisak stiče čitajući pe­s­mu ,,Naši dani” V. P. Disa, napisanu da­­leke 1910. godine, ,,razvilo se crno vr­eme opadanja, nabujao šljam i razvrat i poroci... na visoko podigli se su­te­re­ni... ismejane sve vrline i poštenje, po­ni­ženi svi grobovi i životi... lopovi nam izrađuju bogataše... svoju mudrost ra­stočismo na izbore... sad svu slavu pr­on­ađosmo u partiji...!“

U vremenu današnjem, primamljivu bu­dućnost nude nam sa svih strana.

U vremenu današnjem i država i na­rod, odnosno svi mi suočeni sa ovako du­go­tr­ajnom i dubokom krizom, moramo zn­ati da se ne možemo izbaviti samo uz tu­đu pamet i po­moć, već pre svega os­lonjeni na sopstvenu mi­sao, rad, znanje, sa­mo­pouzdanje i sa­mo­po­š­to­vanje. Tako će­mo imati budućnost.

Budućnost je hrabrost za istinu. Bu­du­ćnost su ljudi, naročito MLADI lju­di i njihovo obrazovanje.

Budućnost su rad, rad, rad... St­ab­il­an ritam, uspostavljanje pravnog sistema i poštovanje zakona.

Molim novu vlast da se izbore za sve at­ribute pravne države.

Molim novu vlast da se ne podsećaju pr­evaziđenih privrednih subjekata i ko­piranja prošlosti.

Molim novu vlast da iznađu snage da VALjEVO pretvore u grad koji neguje le­potu različitosti, u univerzitetski, tu­ristički, poljoprivredni centar...

Zašto UNIVERZITETSKI? Zato što ,,Obrazovanje čoveka čini bo­ž­an­sk­im. Obrazovanjem čovek uči da vidi st­va­ri, jer opažanje nije datost nego ve­št­ina i ulaganje. Svet ne postoji bez naše pa­žnje. Ako umete da gledate ne morate be­žati iz ovog sveta. To je tajna koju bih po­verio mladim ljudima” - kaže Vl­adi­m­ir Pištalo.

A ja bih mu se u tome rado pridružio.

Zoran J. S. Jokić, lekar

 

Galerija

za umetnost mladih

Šta bi  trebalo, a šta se može ura­di­­ti - po mom mišljenju je u velikoj di­sp­r­oporciji. Mnogo toga što bi jedna opština trbalo da uradi, vrlo malo od nje zavisi.

Nisam nikakav ekonomski stručnjak da bih mogao da predlažem nešto što je iz te oblasti, ali ima stvari koje niko ne može da me ubedi da nisu mogle ili da ne mogu da se urade. Uvek ima para da se gr­ad umije i upristoji. Napravimo most, ko­ji nigde ne vodi i ničemu ne služi, a ne možemo da osvetlimo raskrsnicu na ul­asku u Valjevo od Užica. Noću, i po ki­ši i magli, i mi iz Valjeva ne znamo gde da skrenemo.

Zar je veliki posao i velike pare, po­pr­aviti stepenice na vrlo frekventnom pr­elazu na duplim trakama, kod nove pi­jace? Zar je problem očistiti pesak, ze­m­lju i travu pored ivičnjaka na duplim tr­akama. Koliko to struje i sijalica tr­eba da se osvetli Vukov spomenik?

Dugačak je spisak, ali opet košta ma­nje nego jedna bespotrebna investicija, pri čemu ne mislim samo na most. Od­av­no je već nemoguće bilo šta uraditi, u bi­lo kojoj oblasti, ako niste član neke pa­rtije. Svaka vlast do sada je za­po­š­lja­va­­la svoje, naravno na državne jasle, bez obzira da li uopšte trebaju ta me­sta. I, naravno, stručnost tu uopšte ni­je bitna. Ne vereujem da će i sledeća vl­ast biti imuna od toga, ali će nužda na­terati da se to smanji.

Isto me niko ne može ubediti da Va­lje­vo ne može da nađe prostor za jednu gr­adsku galeriju otvorenog tipa, gde bi ml­adi mogli da izlažu. Najobičnija, ok­re­čena prostorija, ne treba tu nikakvih po­sebnih para. Bivša dečija biblioteka je dodeljena partijama, čak je tu i kafana, a ne znam da li ta partija njen imalac i po­stoji. U ce­ntru grada, gde je idealno me­stu za ma­lu gradsku galeriju, sede po­li­tičke parti­je, koje mogu da budu i na ne­kom drugom mestu. Ulaganje u kulturu, posebno u ml­ade, je kapitalna stvar i do­bit za je­dan grad. A košta veoma malo u odnosu na ono šta u budućnosti donosi.

Duh grada i njegova kultura su proces ko­ji je teško nadoknadiv, ako se prekine ili uspori ne može se preko noći na­do­kn­­aditi investicijama stranih ulagača.

Možda ovo što nabrajam izgleda si­tno i nevažno za neku širu i delotvor­ni­­ju strategiju, ali meni kao građaninu Va­ljeva ove stvari trebaju. I nikako da se reše jer uvek ima nešto važnije. Ma­da  nešto i nevideh da su i te važne st­va­ri bar donekle rešene.

Miroslav Jeremić

 

Menjanje

a ne prilagođavanje

Bio sam deo bivše gradske vlasti (čl­an Gradskog veća – godinu i po dana) o či­jem učinku su se građani vrlo direktno izjasnili na izborima i vrlo je ne­um­esno da nekoj novoj vlasti sugerišem šta bi trebala da radi. Sasvim je logično pitanje – Ako znaš šta bi trebalo da se uradi, što to niste već uradili? Od­go­vor na to često nemam i zbog toga se os­ećam neprijatno.

Imao sam, doduše, priliku da, po pr­vi put, shvatim svu složenost posla upravljanja gradom i sva ograničenja i sp­utavanja, koja umnogome onemogućavaju i koče realizaciju gotovo svake dobre id­eje.

Ipak, kao građanin ovoga grada, imam neka svoja očekivanja i nadanja. Iskreno že­lim da Valjevo dobije vlast koja će uradi­ti sve što može da njegovi stano­v­n­i­ci žive bolje. Da ispolji mudrost i od­govornost, da postavi kvalitet i re­zu­lt­ate ispred stranačkih interesa, da kr­eira dobru i pozitivnu atmosferu. Da uv­ažava različita mišljenja, bez uvreda i omalovažavanja.

Važno je i da nova vl­ast ne bude jeftino populistička, već pr­agmatična. Taj pragmatizam treba da se ba­z­ira na učenju iz tuđih i sopstvenih gr­ešaka i na fokusiranju na rešavanje pr­oblema. A problemi su isti i njih ne mo­žemo da promenimo. Ono što može da se menja su stavovi i pristup problemima.

    Da li verujem da će nova vlast biti takva? Iskreno - NE.

Skloni smo da za sve svoje nevolje ok­ri­vimo vlast i ljude koji je čine. Za­bo­ra­vlj­amo samo da to nisu nikakve snage do­ve­dene sa strane ili nametnute bez naše vo­lje. Zaboravljamo da je vlast, i ona gr­ad­ska i ona republička, deo istog naroda, sa istim devijacijama u mentalitetu i na­ša slika u ogledalu. I opozicija isto tako.

Nema velikih i značajnih promena bez velikih napora i velikog rada. Nema pr­omena i bez novih pravila kojih se svi pr­idržavaju, bez  nove energije, kreativ­no­­sti i odlučnosti. Modernizacija dr­uš­tva ne podrazumeva samo teške i bo­lne reforme. To znači promene u svim klj­učnim sferama društva, uključujući i me­ntalitet. Za nas je sve to previše. Mn­ogo se lakše prilagođavamo nego što se menjamo. Ne iziskuje neki naročit na­por.

Ako svemu tome dodamo negativnu, sve pr­isutniju atmosferu, u kojoj se i ono ma­lo pozivnih stvari kritikuje, omalo­va­­žava i izlaže sprdnji i podsmehu, umesto da nas to okuplja i motiviše, onda sve to obesmišljava bilo kakav lični na­por i društveni aktivizam pojedinaca bez koga nema iskoraka napred. Mi smo i društvo i grad u ogromnom defi­c­i­tu sa kvalitetnim ljudima. A i kada se, kojim slučajem, neko pojavi na društvenoj sceni olakim i ružnim diskvalif­i­k­a­cijama se tera u potpunu pasivnost.

Zbog svega toga sam veliki pesimista. Ne vidim ljude i ne osećam energiju koja bi to promenila...

Dušan Arsenić

 

Gradsko nad ja

Valjevo doživljavam kao avangardu me­đu malim gradovima u Srbiji. Kao mesto koje ograničenim sredstvima, kroz od­go­vo­­rnost u radu i definisanju priori­te­ta, stiže do pozitivne prepoznatljivos­ti. Znam da su Valjevci svesni Geteove mi­sli „Svako želi da bude neko, a niko ne želi da (po)raste”, da ne zapostavljaju eg­zistencijalna pitanja i da strpljivo gr­ade i sebe i Valjevo.

Volim optimizam Valjevaca (nasupr­ot egoizmu pesimizma i malodušnosti) koji im omogućuje da vide svoje sugrađane i Valjevo iznad nesavršene realnosti, on­akve kakvi mogu da budu, i na taj način im pruže priliku da realizuju svoje po­tencijale.

Smatram da bi osnovni zajednički cilj Valjevaca i novoizabrane gradske up­rave trebalo da bude stvaranje uslova za od­gajanje zdravih generacija dece. Pr­im­eri da ovaj cilj jeste blizak svesti i sa­vesti Valjevaca jesu Valjevska gimnazija i Is­traživačka stanica Petnica. Vredi iskoristiti dar koji je Valjevo dobilo kontinuitetom uspeha i predanim radom unutar ovih institucija i uvek ići ko­r­ak dalje od obaveznog i propisanog u te­ž­nji da im se pomogne da zadrže i unaprede svoj status.

Ako Istraživačka stanica vidi kao iz­vodljiv deo svog razvojnog programa ot­­varanje visokoškolskog centra u Petnici, grad bi sredstvima i infrastrukturno to trebalo da pomogne. Mali, ogledni, istraživački orijentisan institut tehnologije u Petnici, sa ograničenom i pažljivo odabranom ponudom smerova, naišao bi na dosta interesovanja.

Ovim institucijama bi trebalo pridružiti i pripremnu mrežu dostupnih obdaništa i osnovnih škola sa unapređenim programima.

Pomoć da se biblioteka, Dom kulture, pozorište i akademski sport dovedu na reprezentativan nivo, svakako jesu u interesu Valjevaca. Dobro bi bilo da se pri Domu kulture otvori dnevni boravak za decu, gde bi im bili obezbeđeni uslovi za razvoj kakve iz različitih razloga nisu u prilici da dobiju kod kuće.

Što se Valjevaca u gradskoj upravi tiče, na njima je dvostruka odgovornost, pred sobom i sugrađanima. Siguran sam da će uspeti da ponište sebe i vide sopstvene interese i interese svojih političkih stranaka u ravni sa zajedničkim ciljevima sugrađana. U cilju prekidanja prisutne percepcije o otudjenosti vlasti od građana, koja katkad služi kao izgovor za nečinjenje i jednima i drugima, mogao bi se uspostaviti „savet građana”, gradsko Nad Ja, kome bi gradska uprava, na sednicama otvorenim za medije, prezentovala svoje izbore i motivaciju na razumljiv način pre važnih odluka. U mi­kroklimi opravdanog međusobnog po­ve­renja, svaki Valjevac bi mogao da se identifikuje i sa uspesima i neuspesima, sa odgovornošću da realno sagleda sopstvene mogućnosti, prevaziđe strah od neuspeha i nađe odgovore ličnim izazovima.

Zahvaljujem se uredništvu Revije „Kolubara” na ukazanom poverenju da nešto na ovu temu kažem i pored dugog odsustva iz Valjeva. Srdačno pozdravljam sve Valjevce i čitaoce „Kolubare”.

Viktor Rozgić, Boston (SAD)

 

Vidim nemire

Evo, u poslednjem momentu, valjda, ut­r­ča u kuhinjicu iz baščice koju na jade ma­lo zali, jer se i ovde, u Neuzinama, ot­im­amo o, inače, škrti mesni vodovod i o vodu ni nalik vodi...

Elem, ovi' dana sam mal' odsustvov’o iz sela... Pečalbario gore u Jelićevom ko­naku, na Povlenu, da zaradim za struju ko­ju mi redovno isključuju… A, ni posla ni para... Evo, od tri 'iljade nagura na pe­tn'es'... I ... sec...

A, na ovim Tamiškim kanalima s ci­ga­nima zborim i velim - Seku li vama... - Ne kume, nikom... Mi s rođenjem do­bi­je­mo struju i parice za doživotno pecanje ba­buške...  Onda, pomislim na ove naše s Baira, s koliko muke stekoše one jade po­dno Stefana, a sada… Ni za krpljenje... Eto, koliko smo napredni - velim...

U ranija vremena se moralo debelo po­ra­diti za svaku paricu... Danas lova pada s neba... Nekome... A neko ne može da po­dm­i­ri ni arić bašče a kamoli da decu ud­ene u neku ozbiljniju školu, da plati smeštaj… Da…

Kako god, slike odavde, iz ovog sirom­ašnog vojvođanskog selašca, nalik su go­tovo svakom  srpskom mestu... Biće da je ta­ko i u Valjevu... Neznalice, hohštapleri i vagabundi okupe se oko kolača, pa de­lji... Nikada nisam imao poverenja u one „po­sledice“ nakon „Petog“, jer, pobogu, iz istih klupa nastadoše... Što su drugo mogli i umeli, no što načiniše... A, evo, i' sada, ovi Miloševićevi, Toma, Dačić i ostale Srpske kite, vratiše se na mesto zločina... Jadna nam majka i s Dinkićem uz nji'. Na'ebaće nam se keve... Tako mislim, ma gde da zasejaše... Dal u Va­ljevu, Paljuvima il' Rubribrezi, sv­eje­dno... Naravno, Tadiću treba da podignu ve­­lelepnu crkvu i u sveca ga omalaju... Pa... Tako su ilustrativno sve odradili...

Jadan je ovaj naš narod… Uobičajeno, da­de svoj glasić, ko veli, na pravo mesto, ‘nako, s emocijama… Kad, ovi opet istrgo­vaše, podeliše firme, zgrade, ulice, kioske i koske... Šta će biti, bi­će... U Valjevu i unaokolo ne vidim n­ik­ak­vog dobra ovom narodu s ovim grobarima... Nisam video ni sa prethodnim, a ne vi­dim ni sa budućim, ako na listićima os­tanu isti, dosadašnji smradovi...

Ono, što je očigledno, i što vidim, jeste da ćemo imati popriličnih nemira i da se za tu opciju trebamo spremati...

A, neko dobro... Ovde... Eh, nadam se da će mi se bar praunuci tome radovati (us­tr­eba li, i ja ću se potruditi da do toga do­đe)… Dotle… Svako bi treb’o da dosegne do neke svoje baščice… Da je neguje, za­liva i pomalo ubira neprskano… U,  sa­mom njenom centru, o’ma i jednu dobru pr­itku… Kad ojača, ne za paradaj’z, no za ove i prethodne političke strvine… Bo­lje ne zaslužuju… Umlatiti i’ ko goveda i saterati u večni zaborav…

A, ne da nam se opet vrate…

Bogoljub Arsenijević Maki,  Neuzina