| Mart 2009
Metalac ravnopravan sa Zvezdom
Dušan Selaković
Marojević u duelu sa Kikanovićem
Valjevski košarkaši se na završnom turniru „Kupa Radivoja Koraća” u Nišu nisu obrukali ali je potrebno da u Metalcu shvate da klub nije samo dobra ekipa * Veliki Kari Pešić, zanimljivi Vujošević i Karadžić * Vlade Đurović se gotovo pokajao što je otišao u Vojvodinu
Još jednom se potvrdila znana konstatacija da je Srbija „zemlja košarke”. Iako Niš odavno nema ekipu koja može da igra ozbiljniju ulogu u srpskoj košarci, a Nišlije o Jadranskoj ligi ne mogu ni da maštaju, centar „južne pruge” bio je sjajan domaćin završnog turnira „Kupa Radivoja Koraća”.
I prošle godine imao sam zadovoljstvo da prisustvujem odlično organizovanom završnom turniru, takođe u Nišu, ali su ljubazni domaćini ovoga puta prevazišli sebe. Ne samo zbog toga što će vam na svakom koraku ljubazne Nišlije izaći u susret i pokazati gde možete pronaći traženu destinaciju iako je napolju mećava, već i zbog činjenice da je ekipa, koja je organizovala prošlogodišnji turnir, ostala u nepromenjenom sastavu izuzimajući damu, koja je u međuvremenu postala majka.
Ništa čudno, primetićete. Ali pri tome imajte u vidu koliko je ljudi učestvovalo u organizaciji prošlogodišnjeg septembarskog košarkaškog spektakla u Valjevu. Baš zbog toga je krajnje vreme da se shvati da nije potrebna samo dobra ekipa na parketu već je odavno i logistika obavezan deo svakog ozbiljnog kluba.
Bez obzira na kampanju koju ovde besomučno vode neki „drugovi” da je Valjevu preko potrebna nova Hala sportova, sa čime se valjda svako iole normalan slaže, za dobru organizaciju je potrebno imati i prateću infrastrukturu. Niš na raspolaganju ima tri vrhunska hotela i zadovoljavajući broj dodatnih smeštajnih kapaciteta, dovoljno da može primiti sve koji prate ovakvu manifestaciju – sudije, delegate, zvaničnike KSS, novinare.
Drugi segment ove priče je učešće košarkaša Metalca na završnom turniru „Kupa Koraća”. Potpisnik ovih redova bio je, nažalost, jedan od retkih valjevskih svedoka po mnogo čemu istorijske utakmice Metalca i Crvene zvezde. A imalo se šta videti, imalo se čime pohvaliti pred oko 3.500 svedoka.
Samu utakmicu verovatno ste već videli na TV ekranu. Ona će se još dugo analizirati. Međutim, ono što je mnogo bitnije to je da se Metalac širokom auditorijumu pokazao u vrlo lepom svetlu. Ako se šta može zameriti Icićevim momcima, bolje rečeno klupskom rukovodstvu, to je da se u Niš moglo doći u sredu, a ne na dan utakmice, kada je napolju vladao pravi kijamet.
Mnogo ljudi je pitalo zašto Valjevci nisu bolje plasirani tim u Svislajon ligi Srbije, a meč sam posmatrao u društvu prijatelja i kolege iz Slovenije, koji se veoma pohvalno izrazio o sastavu iz Valjeva, a boga mi i do samog kraja davao podršku Metalcu iako je vatreni Zvezdaš.
Kad već pominjem svog „alpskog brata”, interesanta je informacija i o Marku Miliću. Pretpostavljam da (ne) znate priču o tome da je Milić omiljeni košarkaš u slovenačkoj javnosti, da u Ljubljani uživa status velike zvezde i, što je najbitnije, da i dalje prima redovnu apanažu od 400.000 evra na osnovu toliko „teškog” ugovora sa Olimpijom za ovu sezonu.
Trener Jure Zdovc tražio je od njega da omrša 15 kg kako bi mogao ponovo da konkuriše za sastav „zmajčeka”. Koliko znam, Marko je, za sada, mnogo raspoloženiji da uživa u svemu što mu život pruža nego da ponovo navlači patike na noge.
Iako mi se Zvezda i ne dopada kao ekipa, ovaj tim mi po fizičkoj snazi više liči na ekipu američkog fudbala nego na košarkaški sastav, dok posebno poglavlje sigurno zaslužuje trener crveno-belih Svetislav Pešić.
Kari je još jednom pokazao svoju veličinu a i to zbog čega ga mnogi smatraju jednim od najboljih trenera na ovim prostorima. Nakon ulaska u dvoranu SC Čair, 15-tak minuta pre početka utakmice i gromoglasnog aplauza prisutnih gledalaca, Pešić je došao do klupe Metalca i nekoliko minuta razgovarao sa stručnim štabom i rukovodstvom Valjevaca. Posle utakmice ušao je u svlačionicu Metalca i igračima i trenerima čestitao na prikazanoj partiji.
Uobičajena konferencija za novinare bila je sve osim rutinska i dosadna, najviše zahvaljujući upravo Pešiću. Taj četvrtak se možda loše rezultatski završio za Metalac i Valjevce ali je, iz mog ugla, bio dan za uživanje. Pre podne smo proveli na brifingu sa trenerima Hemofarma i Partizana, Stevom Karadžićem i Duškom Vujoševićem.
Pretpostavljam da ima mnogo ljudi koji obožavaju trenera crno-belih, ali i onih koji nisu ljubitelji njegovog lika i dela. Jedno je, međutim, sigurno – Duška vredi čuti. Izneo je svoje utiske o Svislajon ligi Srbije priznajući pritom da je ne prati mnogo, uz konstataciju da u tom rangu nema mnogo mladih igrača, što je i najveća mana. Još jednom je podsetio na (ne)jedinstvo srpskih klubova, koje se najviše lupa o glavu nama samima, a naravno neizbežna tema bila je NLB Jadranska liga.
Prvi put su Srbi uspeli da se slože o tome da bi Beograd trebalo da bude domaćin fajnal fora (završnog NLB turnira). Ne kaže se džaba: „Na..b’o si Bože kad se Srbi slože”. Klubovi su svoje rekli, ali grad Beograd nije podneo zvaničnu kandidaturu za domaćina ove manifestacije te se ne treba čuditi ako se četiri najbolja jadranska ligaša na završnom turniru nađu u Sarajevu.
Za kraj ovog dela priče ostavih i našeg eks trenera Vladu Đurovića. Sa đurom smo razgovarali nakon teškog poraza Vojvodine od Partizana i tek kad sam uživo video „Lale” ne čudim se zašto je Vojvodina na začelju Regionalne NLB lige.
Sam Vlade ističe da se možda i prevario što je napustio Metalac misleći da Novosađani mogu mnogo više. Doduše, izgubio je tri utakmice u samoj završnici. Ističe da je najviše razočaran Vontigo Camingsom, koji je daleko od onoga što je bio pre dve sezone u dresu Partizana. Ono što je najinteresantnije, u Vojvodini će, ukoliko se desi da ispadne iz NLB lige, doći do velikog kresanja budžeta i da u tom slučaju Đurović sledeće sezone najverovatnije neće sedeti na klupi Novosađana.
Što se završnog turnira tiče, Kup sve više gubi epitet takmičenja u kome su prisutna iznenađenja. Partizan je još jednom potvrdio svoju dominaciju osvojivši šesti uzastopni trofej na ovim prostorima. Zvezda je na putu oporavka od Vesića, Anđelkovića i ostalih insekata, a Pešiću i igračima potrebno je vreme i strpljenje. Hemofarm je treći ozbiljan tim, a „fabrika talenata” iz Železnika ima mali zastoj u proizvodnji.
Timovi iz Svislajon lige Srbije su se od 2006, otkako takmičenje nosi ime po legendarnom Radivoju Koraću, pokazali u najboljem svetlu što uliva optimizam pred utakmice Super lige Srbije.
Na kraju, još jednom o Nišlijama – kakvi su organizatori bili najbolje govori podatak da čelnici KSS ozbiljno razmišljaju o tome da neke utakmice Super lige Srbije budu odigrane u dvorani Čair.
