| Novembar 2010
Od „Glasonoše” do „Kolubare”Novine u Valjevu i Valjevskom kraju 1885 – 2010
Zdravko Ranković
Glasonoša
Glasonoša (Foto: Ljuba Ranković)
Vlasnik Filijal Zadruge štamparskih radnika u Valjevu. Izlazio od utorka 17. februara (stari kalendar) do 17. septembra 1885. godine, utorkom i petkom na četiri stranice u formatu 21,5dž29 cm. Ukupno 59 brojeva. Na prestanak izlaženja uticao je rat Srbije sa Bugarskom. Odgovorni urednik Jovan J. Molnar. Štamparija – Filijal Zadruge štamparskih radnika. Postoje kompleti u Istorijskom arhivu Valjevo, Narodnoj biblioteci Srbije i Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković” u Beogradu.
List „Glasonoša” je predstavljao najveći i najznačajniji poduhvat valjevskog Filijala Zadruge štamparskih radnika iz Beograda, otvorenog pred samo pokretanje lista. Novine su pokrenute jer se u Valjevu, „kao trgovačkom mestu i sada i od vajkada”, osećala potreba za listom u kome bi se, proklamovalo je Uredništvo u prvom broju, „pored izveštaja o trgovini i mestnih i stranih novosti mogli štampati i oglasi svake vrste, koji se sad moraju da pišu i po kavanama rasturaju”. Već u petom broju, izašlom 5. marta 1885, obavešteni su čitaoci da je pojava „Glasonoše” naišla na interesovanje „ovdašnjeg građanstva, gde se upisalo preko dvesta pretplatnika” čime je obezbeđeno da se list i štamparija održe. Tada je još izričitije rečeno da je štamparija pokrenula „Glasonošu” „da bi otvorila sebi stalnog posla” ali i da bi bila „na usluzi ovoj varoši za njene mestne potrebe”.
Najviše pretplatnika bilo je, prirodno, iz Valjeva i Valjevskog okruga, ali ih je imalo i iz Beograda, Smedereva, Šapca, Prokuplja, Gradišta... U Obrenovcu pretplatu je sakupljao knjižar Ljuba Joksimović, na Ubu sreski pisar Mata Beli, u Mionici Vladimir Milovanović, Šapcu knjižar Pavle Pavlović.
Mada su akcionari Zadruge štamparskih radnika pripadali partiji radikala ili joj bar bili bliski, a rukovodilac njenog filijala u Valjevu Jovan J. Molnar bio „veran član Radikalne stranke kroz sva vremena”, list se od početka deklarisao kao nezavisno glasilo. Takvo opredeljenje („lične i političke zađevice neće se primati”) oglasilo je Uredništvo u prvom broju i dosledno ga se držalo za sve vreme izlaženja „Glasonoše”. Pored želje da list stekne što širi krug pretplatnika i čitalaca različitih političkih opredeljenja, na to je, svakako, uticala i okolnost da je značajnog udela u pokretanju i uređivanju novina imao Ljubomir P. Nenadović, koji se, posle atentata na kneza Mihaila Obrenovića, 1868. godne, u kome su učestvovali i njegovi bliski srodnici, iz Beograda i iz političkih zbivanja povukao u Valjevo izbegavajući učešće u bilo kakvoj akciji koja bi mogla da ima politički karakter.
List je pretežno ispunjavan raznorodnim zabavnim štivom (šale, anegdote, zanimljivosti, književni prilozi) ali je imalo i praktičnih saveta, novosti iz sveta, izveštaja o stanju zdravlja valjevskog stanovništva, cena na pijacama u Valjevu i Obrenovcu. Rubrika „Domaće novosti” bila je rezervisana za aktuelnosti iz Valjeva i okoline. Četvrtinu sadržine lista činili su oglasi. „Glasonoša” je između ostaloga, izvestio i o pokretanju lista „Zlatibor” u Užicu i to su jedini poznati podaci o početku njegovog izlaženja.
U poslednjem broju, od 17. septembra 1885. godine, objašnjeno je zbog čega se obustavlja izlaženje: „Počem svi naši pretplatnici polaze u logor, to ‘Glasonoša’ prestaje dalje izlaziti. Praštajući se sa čitaocima, blagodarimo na dosadašnjem njihovom učešću...”
LIT.: Z. J., „Glasonoša”, prvi list koji je izlazio u Valjevu, Napred, 31. januar 1958, 5; N. Vrhovac, Listanje Glasonoše, Glasnik IAV, br. 2-3, Valjevo 1967, 294-306; M. Tripković, Devedeset godina valjevske štampe, Napred, 14. februar 1975; Z. Ranković, „Glasonoša” o kulturi Valjeva, Napred, 11. april 1980; isti, Vek valjevskog štamparstva, Valjevo 1985, 20-24; Z. Joksimović, „Glasonoša” prve novine u Valjevu, Kalendar „Valjevac” za 1993, 225-241; M. Kisić – B. Bulatović, Srpska štampa 1768-1995, Beograd 1996, 98; B. M. Perišić, Valjevo. Grad u Srbiji krajem 19. veka (1870-1903), Valjevo 1997, 224-234.
Valjevske novine
Valjevske novine (Foto: Ljuba Ranković)
Vlasnik i odgovorni urednik Jovan Molnar. Izlazile sredom i nedeljom: od 2. septembra 1887. do 21. aprila 1888; od 4. oktobra do 13. decembra 1889; od 1. jula 1890. do kraja 1893. godine. Početkom 1893. nosile oznaku: „Organ Nar. radikalne stranke u okr. Valjevskom”, od tada je urednik bio Nenad V. Perić pa Milovan Filipović i Sovronije Đurić. Št. Filijal Zadruge štamparskih radnika, zatim Štamparija Jovana J. Molnara. Istorijski arhiv Srbije ima komplete iz 1887-88. i 1890-93; Narodna biblioteka iz 1889. godine (19 brojeva, zaključno sa 13. decembrom).
Izdavanje novina u Valjevu, dobro započeto „Glasonošom”, sa pojavom „Valjevskih novina” je postalo posao koji se, do danas, obavlja sa retkim i po pravilu kratkotrajnim prekidima (izuzev u vreme ratova). Povremeno su izlazila i po dva lista da bi se od oko 1960. godine počelo pojavljivati mnoštvo različitih glasila, stalnih i povremenih.
Prvi prestanak izlaženja „Valjevskih novina”, 21. aprila 1888. godine, objašnjen je uvodnikom „Oproštaj sa čitaocima” iz koga se ne vide pravi razlozi za takvu odluku mada su, po svemu sudeći, bili uslovljeni ondašnjim političkim prilikama. Obraćajući se čitaocima Uredništvo je pisalo: „Da ne bi bilo kad prinuđeni dokazivati da je belo i ono što je crno, da ne bi morali koji put zažmuriti i činiti se da i ne vidimo ponešto što samo sobom bode oči; da ne bi morali puniti stupce novostima iz Afrike – mi obustavljamo dalje izdavanje svog lista”.
Od početka 1892. godine „Valjevske novine” su bile i službeno glasilo Okružnog odbora, a od početka 1893. one se odgovarajućom naznakom uz glavu lista i formalno deklarišu kao organ Narodne radikalne stranke u Valjevskom okrugu i prelaze u vlasništvo te partije. Umesto Molnara odgovorni urednik je Nenad V. Perić, „isterani sudski pisar” (za vlade liberala ostao je bez posla), a od 6. juna 1893. ta dužnost je pripala Milovanu Filipoviću. Od 15. septembra do 28. novembra te godine ove novine ne izlaze da bi ih posle tog prekida ponovo u svojstvu vlasnika potpisivao Jovan Molnar. Tada izlaze sedmično, a „uređuje (ih) i odgovara Sovronije Đurić”. Očito je da je u to vreme list zapao u teškoće. U subotu, 25. decembra 1893. godine, pojavio se poslednji do danas sačuvani broj „Valjevskih novina”.
„Valjevske novine” su politički od samog početka bile na strani radikala. To se nedvosmisleno može zaključiti iz priloga koji su činili najvažniju i najzastupljeniju sadržinu lista. Uredništvo, uostalom, takvo političko opredeljenje nije ni prikrivalo ali je do ulaska u 1893. godinu ipak uspevalo da održi izvesnu samostalnost što je doprinosilo solidnom ugledu lista, povećanju interesovanja među čitaocima i uticalo da se na njega obraća pažnja i van područja tadašnjeg Valjevskog okruga.
Jovanu Molnaru, koji je najduže bio urednik „Valjevskih novina”, pripalo je, zahvaljujući tome što je u Valjevu osnovao prvu štampariju i pokrenuo prve novine, dostojno mesto među ljudima koji su značajno doprinosili razvoju ovoga grada. Za dve decenije, koliko je bio žitelj Valjeva (od 1884. do 1904), on se ovde bavio i knjižarskim radom ali i nesebično učestvovao u društvenom životu varoši.
U raznim prilikama spominje se u sačuvanim primercima „Valjevskih novina” uredništvo i to kao telo koje se, uz odgovornog urednika, staralo o listu. Ono potpisuje razna saopštenja namenjena čitaocima, poziva pretplatnike da uredno izmiruju svoje obaveze, odgovara saradnicima i pretplatnicima o sudbini poslatih članaka, pretplati, plaćanju objavljenih oglasa i sl. Sačuvani kompleti lista ne pružaju, na žalost, ni najdelimičnije pouzdano razjašnjenje za to ko je od Valjevaca, pored odgovornog urednika, sačinjavao Uredništvo „Valjevskih novina”.
Uredništvom se, s druge strane, nazivala i prostorija u kojoj su se okupljali članovi uredništva i saradnici, gde je pristizala pošta za list, odakle je započinjala njihova distribucija i obavljali drugi poslovi. Tu je primana pretplata i za druge listove (za požarevački „Građanin” i glasilo Ujedinjene omladine „Omladina”, na primer).
Mada je ime Ljubomira P. Nenadovića bilo tesno vezano za pokretanje i izlaženje „Glasonoše” i da je on bio blizak prijatelj Jovana Molnara, njegovo ime nije ni jedan put spomenuto u prva dva godišta „Valjevskih novina”. Nema ni pouzdanijih nagoveštaja da se nalazio među nepotpisanim autorima ili prevodiocima objavljenih književnih priloga. Prvi njegov rad, potpisan samo inicijalima Lj. P. N., je proza „Vražji durbin”, objavljen u broju od 19. novembra 1889. godine. A već u narednom broju štampana mu je pesma „Stolar”. Naredne godine je ponovo potpuno odsutan iz ovih novina ali je to umnogome nadoknađeno u brojevima iz 1891. i potonjih godina.
Među saradnicima, autorima priloga objavljivanih u „Valjevskim novinama”, nalazili su se: učitelj Mihailo Stuparević, gimnazijski profesor Luka Lazarević, Dimitrije J. Janković Robespjer, Dragiša N. Lapčević.
LIT.: Dnevna politika, Videlo, 29. april 1888, 2; L., Ljuba Nenadović, Venac, 30. april 1913, 288-301; Z. Joksimović, Valjevske novine, Napred, 7. februar 1958, 4; Z. Ranković, Vek valjevskog štamparstva, Valjevo 1985, 27; isti, Valjevske novine, Napred, 14. jun – 19. jul 1985; M. Kisić – B. Bulatović, Srpska štampa 1768-1995, Beograd 1996, 101.
Valjevski glas
Valjevski glas (Foto: Ljuba Ranković)
Organ Narodne radikalne stranke. Odgovorni urednik Tasa Stojanović. Izlazio od jula do septembra 1889. godine, sredom i nedeljom. Izašlo 25 brojeva. Št. Štamparija Jovana Molnara. U kompletu sačuvan u Biblioteci „Vuk Karadžić” u Kragujevcu.
Kad je 4. oktobra 1889. godine obnovljeno izlaženje „Valjevskih novina”, u uvodniku je, na samom početku, predočeno da je to učinjeno zato što je obustavljeno objavljivanje „Valjevskog glasa”. A ta obustava se dogodila voljom vlasti jer je „urednik pod sud stavljen što nije prijavio policiji izlazak lista”. U tom broju „Valjevskih novina” štampani su završni nastavci tri obimna napisa čije je objavljivanje započeto u „Valjevskom glasu”.
Tasa Stojanović, urednik „Valjevskog glasa”, imao je po svemu zanimljiv život. Rođen je 1850. godine u Negotinu i tu učio i osnovnu školu, a gimnaziju u Beogradu. Studirao je ekonomiju u Cirihu gde se našao u krugu mladih socijalista, upoznao Bakunjina i odatle otišao da pomogne Parisku komunu na čijim je barikadama i ranjen. Vrativši se u Srbiju, nastanio se u Valjevu i najpre bio gimnazijski nastavnik crtanja. A kad je zbog socijalističkih ubeđenja udaljen iz nastave, otvorio je knjižaru, prvu knjižaru u Valjevu. Bio je poznanik Svetozara Markovića i saradnik i poverenik njegovih listova. Kad su se iz socijalističkog pokreta izdvojili radikali, među njima se našao i Stojanović. On i dalje vodi sopstvenu knjižaru, piše knjige i povremeno bavi izdavačkim poslovima. Učestvovao je naporedo i u radu stranke radikala. Godine 1896. on odlazi iz Valjeva i Srbije u Crnu Goru pa u Austro-Ugarsku i Francusku, a od 1903. je u Rusiji gde je doživeo i to da bude svedok i učesnik Oktobarske revolucije. Umro 1924. godine u Sarapulju.
LIT.: Z. Ranković, Valjevski glas, Napred, 26. jul 1985, 16; M. Kisić – B. Bulatović, Srpska štampa 1768-1995, Beograd 1996, 101..
Besednik
Besednik (Foto: Ljuba Ranković)
List za crkvenu pouku i književnost. Vlasnik i urednik Života S. Milovanović, sveštenik. Izlazio u Valjevu u dve serije – 1890. i 1894. godine, dva puta mesečno. Format 21dž30 cm.
Prvi broj „Besednika” izašao je 1. aprila 1890. a ostali u razmacima od po 15 dana, zaključno sa 1. septembrom 1890. godine kada se pojavio osmi, poslednji u toj seriji za koji se zna. Štampan je u tada još uvek jedinoj valjevskoj štampariji Jovana Molnara. Sve ih je imao počivši prota Ivan Radović, do penzionisanja žitelj Valjeva, potom sa stanom u Beogradu. On je primerak prvog broja tog lista poklnio Patrijaršijskoj biblioteci u Beogradu, a osmi Narodnom muzju u Valjevu.
Sadržinu „Besednika” skoro u potpunosti činile su besede koje su u različitim prilikama kazivali urednik lista i drugi sveštenici (valjevski đakon Lj. Marković, zaječarski protoprezviter Stevan Veličković, paroh beogradski Aleksa St. Petrović...). Objavljivana je i poneka beleška drugačijeg karaktera. Iz broja u broj objavljivan je popis pretplatnika; zaključno sa osmim brojem imena 86 lica, uglavnom sveštenika iz raznih mesta Srbije.
O seriji „Besednika” iz 1894. godine jedini raspoloživi podaci su iz bibliografija srpske štampe. Njegova pojava zabeležena je najpre u ondašnjem beogradskom časopisu „Delo”. I tokom ove godine list je izlazio petnaestodnevno. Mora biti da mu je i sadržina ostala nepromenjena.
Sveštenik Života S. Milovanović došao je u Valjevo iz Rabrova (okolina Požarevca), 1889. godine. Bio je ovde potpredsednik Poljoprivredne podružnice, veroučitelj u gimnaziji, glavni saradnik lista valjevskih liberala „Glas istine”, pčelar...
Početno novinsko izdavačko iskustvo Milovanović je stekao pre doseljenja u Valjevo i to upravo na glasilu istovetne i sadržine i imena. Još 1. maja 1885. godine objavio je u Požarevcu prvi broj svog časopisa „crkveno-školskog sadržaja”. U Požarevcu je Milovanovićev „Besednik” doživeo još jednu svoju seriju, 1902-3. godine. Njegov tvorac je u međuvremenu postao monah, uzeo ime Metodije i našao se na dužnosti starešine manastira Vitovnice.
LIT.: I. Radović, Besednik. List za crkvenu pouku i književnost, Glasnik SPC, br. 10, oktobar 1974, 220; Z. Ranković, Besednik, Napred, 26. jul 1985, 16; B. A. Cisarž, Jedan vek periodične štampe Srpske pravoslavne crkve, knj. I, Beograd 1986, 34-35.
Glas istine
Glas istine (Foto: Ljuba Ranković)
Organ Narodne liberalne stranke Okruga valjevskog. Odgovorni urednici: Andrija Konstantinović, Dragomir Đorđević, Kosta Stefanović. Izlazio 1893-94. godine, jednom nedeljno. Št. Štamparija Jovana Molnara i Štamparija Valjevskih liberala.
Prvi broj izašao u petak, 15. januara 1893. godine. U zbirci Narodnog muzeja u Valjevu sačuvan je primerak ovog lista od 12. marta 1893. godine (broj osam), a u Istorijskom arhivu dva broja: peti i 17. (izašao 27. septembra 1893). Za razliku od prethodnih, gde stoji da „Glas istine” izlazi „jedan put nedeljno na celom tabaku a po potrebi i više”, u 17. broju je označeno da list izlazi četvrtkom i nedeljom. S obzirom na to da se do ovog datuma pojavilo svega 17 brojeva tih novina, mora biti da su one, bar do tada, izlazile neredovno. Možda i uz duže prekide. Na to upućuju i tri napisa iz „Valjevskih novina” od 25. avgusta 1893. kojima se odbijaju optužbe u beogradskoj „Srpskoj zastavi” da su radikali onemogućili izlazak „Glasa istine” na dan kada je u Valjevu boravio kralj Aleksandar Obrenović.
Iz dva jedino dostupna primerka „Glasa istine” vidi se da su list skoro sasvim ispunjavali članci – polemike sa suparničkom Radikalnom strankom. Bilo je, doduše, i kratkih informacija o drugim aspektima života u valjevskoj varoši, poneki literarni prilog zabavne sadržine, oglasa...
Andrija Konstantinović, prvi urednik lista, bio je prinuđen posle šest meseci da se odrekne te dužnosti jer je od Prvostepenog suda valjevskog okrivljen za „štamparski prestup”. Ubrzo potom sa porodicom se odselio u Šabac u kome je i rođen. Nekoliko narednih meseci urednikovao je Dragomir Đorđević, da bi se njegov zamenik Kosta Stefanović najduže održao u uredničkoj stolici. Urednikova mesečna plata iznosila je 25 dinara.
U valjevskom Arhivu sačuvala se i knjiga pretplatnika na „Glas istine” iz koje se vidi da su te novine sredinom 1894. godine imale 441 pretplatnika iz Valjeva i njegove okoline ali i iz Beograda i niz drugih mesta.
LIT.: M. D. Protić, Perom u riznicu. Popis novina Narodne bibliotreke 1938. godine od inž. Dimitrja V. Miloševića, Beograd 1974; Z. Ranković, Glas istine, Napred, 2. avgust 1985, 16; M. Mitrašinović, List „Glas istine” i njegovo doba, Kalendar „Valjevac” za 1993, 241-252.
Glas samouprave
Službeni list Okruga valjevskog. Urednik Vučić Milovanović. Izlazio 1893-94. godine, petkom. Št. Prva valjevska štamparija Jov. J. Molnara.
Svi ti podaci su iz bibliografskog zbornika „Jugoslovenska štampa” koji je u Beogradu publikovan 1911. godine. Na ovaj izvor oslanjali su se i ostali bibliografi periodike, takođe i autori radova o razvoju štampe u Valjevu i Valjevskom kraju. Nema se utisak da je bilo ko od njih imao pred sobom ove novine, moguće je da one nigde nisu ni sačuvane.
Naišli smo i na usamljen ali, čine se, i sasvim pouzdan podatak da se prvi broj valjevskog „Glasa Samouprave” pojavio u petak 2. jula 1893. godine.
Ideja o pokretanju okružnog službenog lista javila se u Valjevu još 1891. godine. O tome je vođena rasprava na sednici Okružnog odbora, održanoj 19. novembra 1891. godine. Ocenjeno je tada da bi „čisto službeni list okružni bio skup, jer on ne bi imao pristupa u širu publiku i tako ne bi donosio prihod od pretplate, izuzimajući što bi ga samo opštine držale i plaćale”. Izglede na znatniji prihod nije pružala ni varijanta po kojoj bi to ujedno bio i službeni i politički list. Rešenje je onda nađeno u prihvatanju ponude urednika „Valjevskih novina” Jovana Molnara, da, za određenu nadoknadu, ovaj list ima tokom 1892. godine i službeni deo. Ne može se naslutiti zbog čega se, nakon jednogodišnjeg iskustva, od toga odustalo na početku 1893. godine.
„Glas samouprave” pokrenut je približno u isto vreme kad i „Glas istine”, odnosno u doba već ustaljenog izlaženja „Valjevskih novina”, tako da je te, 1893. godine, Valjevo jednovremeno imalo troje novine. To se u ovoj sredini u potonjim vremenima zadugo nije ponovilo. Neizvesno je, inače, da li je „Glas samouprave” bio isključivo službeni ili naporedo i službeni i politički list.
LIT.: M. D. Protić, Perom u riznicu. Popis novina Narodne biblioteke 1938. godine od inž. Dimitrija V. Miloševića, Beograd 1974; Z. Ranković, Glas samouprave, Napred, 2. avgust 1985, 16
Komentari
Od „Glasonoše” do „Kolubare” | 5.10.2012 u 17:21