| Novembar 2011
Teatar apsurda(Reprint – Revija „Kolubara” br. 143, mart 2006)
Radoš Glišić
Možete li da zamislite da ste u pozorištu i da gledate predstavu koja je u isto vreme i komedija, i tragedija, i triler, i horor, i balet, i opera? Što da ne, neko će reći.
Laik će potegnuti za njemu najnerazumiljivojom formom – teatar apsurda.
I gle čuda, on bi mogao jedini biti u pravu, na prvi pogled. Samo na prvi pogled.
Međutim, ovde se radi o sasvim novom, nigde viđenom, neponovljivom teatru.
Na sceni su svi u isto vreme. I svako „tera” svoju rolu.
Onaj što je obrijao brkove – romantičnu komediju, dok će onaj što se ne pojavljuje i retko govori – urnebesnu tragediju, opet onaj što stalno govori a ništa ne kazuje - najbolji je iz baleta, onaj što se kao zamonašio na tri meseca – „glumi” u „Pop Ćiri i pop Spiri” ali švalera, tu je i onaj što ga svi čekaju a zna se da nikad sam neće doći, eno i onog s gitarom (koji s gitarom, pa onaj bez gitare...), pa novinarka koja svojom krvlju ispisuje najpotresnije vesti o epidemiji magarećih boginja...
I ne samo da sve to pred našim očima „igra”, nego što traje, pa traje, pa traje.
Nekako nas drži u neizvesnosti, i ne znamo da li bismo se više radovali da se predstava završi ili da zaplačemo što je tako nenadano došao kraj.
Možete li da zamislite da ste u pozorištu
Komentari
Teatar apsurda | 2.09.2012 u 00:56