NAZAD NA PRVU STRANU

Zvezdara, Beograd

(foto: Đorđe Đoković)

Dan prvi

Do ovog trenutka, nešto što je počelo kao zabava da se popuni vreme bez posla, postalo je ozbiljan deo mog života. Pisanje. To nikako ne znači da sam ja ozbiljan pisac, ali pišem. Ležim, sama sa svojim mislima, asocijacijama i razdvajam ih, prebiram, pa zapišem. Upoznala sam pre par dana pisca po profesiji, Faruka:

-Ja ti, ba, ništa drugo ne znam raditi. Sednem i ovako – pucne prstima – pišem. Na početku je teško, al’ to ti je, ba, i do treninga.

Desanka Maksimović, ona ista što stoji u mermeru na Desankinom trgu, samo tada još živa, gostovala je nekim povodom u Valjevu. Učiteljica nas je povela da je vidimo, čujemo i divimo se njenom liku i delu. Mnogo sam želela da dobijem od nje autogram, to je tad bilo popularno, a ja sam imala ideju da u životu postanem pisac. Desanka, namćorasta baba ispod šešira, govorila je nešto svojim tankim glasićem, koji i sad mogu da prizovem, a onda je sedela i slušala, verovatno njoj posvećena izlaganja. Ja sam stajala sa strane i izvirivala se na prste da je što bolje vidim. Jedva sam čekala kraj manifestacije, vrtela kroz glavu najbolji način da joj priđem i obratim se, da joj kažem kako ću i ja, u budućnosti, pisati i zamoliti je da mi potpiše nekakav papirić. Kada je konačno bio kraj, ona onako nezainteresovana i, verovatno, uznemirena tolikom količinom dece, zamoli neke ljude da nas sklone, okrene se, i ode. Oh, kako sam bila razočarana, kako mi se razbila iluzija o suptilnoj, nežnoj bakici, pesnikinji punoj ljubavi, patriotizma i slobode.

Dečja mašta pamti svašta, ali, ako ništa drugo, evo pišem baš u inat ovom sećanju.

Dan drugi

Momak mi je jutros otišao u Crnu Goru. Poljubac je pozdrav. Nedostaje mi pola sata kasnije. Uveče gledam film Rust and Bone. Ljubav je teška, neizvesna, komplikovana, nema opuštanja, nema ni predaje. Ljubav je izazov i kompromis. Ljubav je očaravajuća. Kažu da je prva najvažnija i najnezaboravnija.

(Foto: Đorđe Đoković)

Prve dane prvih ljubavi, drugarice i ja, sa našim dečacima, a momcima, provodile smo na Pećini. Na klupicama u mraku gustih krošnji u rano predvečerje, mislili smo da smo skriveni od celog sveta. Poljupci su trajali večno. Dečaci u čistim belim majicama, uredno ošišani, obrijali onih par dlaka ispod nosa i ukrali od tate malo parfema pred izlazak.

(Foto: Đorđe Đoković)

Pa opet, i ta prva ljubav, pubertetski naivna, nosila je svoje muke. Kada preboliš prvu, misliš da možeš da preboliš svaku, ali svaka sledeća je još veća i rastanci su još teži i bolniji. Godine donesu iskustvo, ali u ljubavi iskustvo ne pomaže. Ne naučimo ništa, nego se iznova prilagođavamo i volimo.

Dan treći

Danas sam dobila honorar i potrčala da kupim farbu za kosu i karmin. U Valjevu imam svoju frizerku, u Beogradu se farbam sama. Moja mama koja, sigurno, već deset, petnaest godina nije kod kuće sređivala kosu, nekada davno farbala se sama. To davno bile su devedesete. Mama ima crvenu kosu, a crvena zahteva redovno farbanje. Mutila bi farbu pomešanu sa hidrogenom u maloj porcelanskoj činiji, a onda ozbiljno pristupala poslu. Ja sam uživala da gledam i asistiram, ako je potrebno. Posle bi, opremljena fenom, na dve četke navijala i sušila svoje vatrene pramenove.

(Foto: Đorđe Đoković)

Dok vadim aparaturu iz police iza ogledala, pevam kao Bajaga ’Godine prolaze, mi gledamo’, namestim onaj duboki glas, bacim šišku na čelo i pitam se, kad će te promene konačno da se dese, pa da idem kod frizera kad god mi se hoće.

Dan četvrti

Od sinoć kroz Beograd duva jak jugoistočni vetar. Dostiže brzinu od 80 km/h.

Jutros sam dugo, pre kafe, ležala u krevetu čvrsto zatvorenih očiju i slušala roletnu kako se pod udarima vetra migolji i cvili.

Davno, krajem letnjeg raspusta, posle završenog drugog razreda, u drugom životu detinjstva, otišla sam na Mravinjce kod najboljeg druga u vikendicu. Ne znam tačno koliko dana smo proveli tamo, ali izgleda mi kao da je dugo trajao taj izlet. Šetnje po selu, bajkovite šume, pas Vučko, seljaci skupljaju seno, ručamo sa njima lepinje sa kajmakom. Vozili smo se u traktoru par minuta. Za vikend su nas posetili roditelji. Jedan tip što živi u Nemačkoj nas je vozio u Mercedesu velikom brzinom, a mi smo cičali od sreće. Dani su bili vreli. Kupali smo se u dvorištu, bosi u pamučnim gaćama, prskajući se vodom iz creva prikačenog za česmu.

(Foto: Đorđe Đoković)

Dušan i ja spavali smo zajedno u krevetu. Počeo je da duva vetar. Strašan vetar, olujni. Mislila sam da će da oduva krov, zidove, babe i dedu, i da ćemo ostati sami, pod crnim nebom, u krevetu zakovanom za pod, pokriveni ćebetom do brade, ja i on, najbolji drugari, brat i sestra, kumići. Jedina deca na svetu.

Malo sam zaspala. Kafa i sveže ošišano sedmonedeljno štene kineskog ćubastog psa, stigli su u krevet.

Dan peti

Debelo se zagazilo u decembar i iza ugla izviruje Nova godina. Moj omiljeni praznik, draži čak i od rođendana. Verovala sam u Deda Mraza sigurno do desete godine. Ritualno ukrašavamo kuću i jelku. Najviše volim da se 31. ujutru prošetam po Valjevu. Prvo se spustim niz zaleđenu ulicu i zažalim što nisam izvadila sanke iz podruma. Taj dan uvek obasja neko posebno zimsko svetlo i dim koji zimi ogrne grad je nevidljiv. Kupim više vekni hleba, ja, kao i svi, jer sutra ne rade pekare, a strah nas da ne ostanemo gladni. Prođem pored neke kafane, a tamo sedi ekipa i zove na piće. Dok lokalni konobar i gazda postavljaju balone i sabiraju se za predstojeće veče, rakija, glasan smeh i entuzijazam plivaju kafanom, kao da će sutra zaista promeniti sve.

(Foto: Đorđe Đoković)

Lokal-patriotizam probudi se oko praznika, skupe se u rodni grad i roditeljske kuće svi oni koji su nekada negde otišli i koji po nekim drugim gradovima Srbije ili sveta žive i rade. Dok se grlimo, ljubimo i radujemo jedni drugima, uvek neko kaže kako svi treba da se vratimo u Valjevo, da tu nastavimo živote, jer samo tu zaista može da nam bude dobro. Uvek se složim, iako znam da je nemoguće, ali ipak, Nova je godina...

NAZAD NA VRH