Vojnički i filmski dani u Valjevu
Danas, 28. februar 2015.
Ljudi, sećanja: Predrag Pega Popović (drugi deo)
(...) Diplomiram u martu 1971. u Pragu, na FAMU, kao prvi snimatelj iz Jugoslavije sa diplomskim radom kojim predstavljam jugoslovensku filmsku fotografiju sa analizom radova dva najbolja snimatelja do tada - Tomislava Pintera i Aleksandra Petkovića - i filmovima Nedjelja i Lordanovim filmovima od kojih je nastao omnibus Kronika jednog zločina. Krajem marta odlazim u vojsku - u Valjevo.
CC
Završivši studije na FAMU u Pragu život mi postaje sve dinamičniji. Krajem marta odlazim u gardijsku jedinicu JNA u Valjevu. Prilično star za vojsku opet mi je spas moje bavljenje fotografijom i filmom. Bila je to 1971, jubilarna tridesetogodišnjica revolucije. Još pre polaganja zakletve prenosim celu fotolaboratoriju u zasebnu prostoriju gde mi je na istom spratu bila i četa. Kapetan Mitrović mi priča kako je proveo tri meseca sa vojskom u rovovima pored mađarske granice, od avgusta do oktobra 1968. čekajući Ruse. Fotografija i film mi omogućavaju da izbegnem sve ozbiljne vojne obaveze, a pomognem opet snimanjem u programima raznih kulturnih aktivnosti koje su pratile proslavu jubileja Revolucije. „Zastava film“ dolazi u Valjevo i snimam još dva nastavna filma.
CC
Makavejev završava montažu svog WR Misterije organizma, a ja moram da završim kopiju filma koji treba da ide u Kan. Ja vojnik, ali sa važećim pasošem. Setim se Makovih reči kada me je pozvao u Split: Ti si mladi lav koji dolazi, a Petko je moj stari drugar! Bez reči sam prihvatio put i snimanje u SAD. Sad je trebalo napraviti kopiju gotovog filma u Minhenu. Uspeo sam da u tri, četiri dana krajem aprila odem svojim „Mini Morisom“, napravim kopiju Misterija u laboratoriji „Bavarije filma“ i vratim se u kasarnu. Za to vreme mogao je to biti veliki prekršaj, ali se sve dobro završilo. Definitivna kopija je stigla posle nekoliko dana. Članovi cenzure: Antonije Isaković, Vlada Stamenković, Milutin Čolić i Arsen Diklić odobrili su film koji je te godine u Kanu, na programu 15 dana autora, postigao izuzetan uspeh i dobio nagradu „Luis Bunjuel“.
Tog proleća, za razliku od praškog, eskalirao je MASPOK u Hrvatskoj. Šime Đodan, Marko Veselica, Vlado Gotovac tražili su mnogo veću samostalnost Hrvatske. U vojsci to nisam toliko osećao, ali jednog petka u maju, kad obično popodne zamire aktivnost u kasarni, video sam da se raznosi novo oružje u sanducima. U tenkovskom puku koji je bio deo naše gardijske jedinice, pale se i izvoze tenkovi, spuštaju kamioni sa „klocnova“ za prevoz vojnika... Ratna soba u komandi bila je osvetljena sa svim komandantima bataljona. Uveče je na smotru pred spavanje došao i komandant bataljona Bralović, koga do tada nisam ni znao, i saopštio da će, zbog političke situacije sa kojom nas je upoznao, naša četa biti udarna, što je značilo da se spava u kompletnoj uniformi sa puškom na stočiću pored kreveta. Tu noć nisam trenuo. Od prave vojne obuke praktično sam bio samo na jednom bojevom gađanju puškom M-58. Pitao sam se - šta je moglo da se dogodi da se to dešavalo pre tri nedelje kad sam bio u Minhenu. Sigurno bih bio dezerter.
Ujutru smo se normalno probudili, posle doručka uključen je razglas u kasarni. Na Drugom kongresu samoupravljača u Sarajevu govorio je Tito. Ozbiljno je upozorio na situaciju u Jugoslaviji i posebno Hrvatskoj u kojoj su bili pohapšeni mnogi političari i generali. Imena nije spominjao. Bio je to kraj maspoka u Hrvatskoj i početak likvidacije liberala u Srbiji.