Lepe Valjevke iz „zlatnih šezdesetih” (I)

Uspomene o hodajućim cvetovima

U prošlogodišnjoj anketi jednog dnevnog lista, u kojoj se birao najlepši grad u Srbiji, prvo mesto je osvojilo – Valjevo. Naš grad je oduvek bio lep, ali je oduvek imao i lepe devojke. Naročito za vreme „zlatnih šezdesetih” prošlog veka, o kojima se i danas priča kao o godinama blagostanja, lepih devojaka i mladića i sjajne muzike. Zato sam i prihvatio ponudu Zdravka Rankovića da pišem o lepim Valjevkama iz tog vremena i osvežim uspomene na te – hodajuće valjevske cvetove...

Renesansna lepota

Bilo je lepo, februarsko, zimsko popodne kada sam prolazio pored valjevske crkve, Ulicom 15. septembra. Za trenutak sam zastao i zanemeo... Ugledao sam prelepu devojku koja je vukla sanke i na njima neko dete: krhka, bledolika, duge kose sa šiškama i očima koje su me svojom ljubičasto-plavo-zelenom bojom prosto hipnotisale!

U meni je eksplodirala neka emotivna bomba i zapljusnula me mirisima koji se osete samo jednom u životu – kada sretnete svoju prvu ljubav. Devojka se zvala Agnica Bunjak, ćerka poznate valjevske profesorke francuskog jezika Katarine Bunjak. Bila je inspiracija slikarima, a kada ju je u Valjevu prvi put ugledao poznati slikar Ljubodrag Jale Janković, kasnije i profesor Likovne akademije u Beogradu, nije mogao da veruje svojim očima: za njegovo slikarsko oko Agnica je bila – izuzetan lik renesansne lepote!

Ubrzo joj je ponudio brak a u leto 1966. godine Agnica mu je rodila ćerku...

„Lična boginja”

Početkom šezdesetih u Valjevu je kao pevač procvetao Miki Jevremović (kasnije velika zvezda jugoslovenske estrade) a za to je posebne zasluge imala njegova devojka Katarina Kaća Pajić – sestra čuvenog valjevskog fudbalera Pece Pajića.

Miki je obožavao Kaću: bila je veoma lepa, bujne smeđe kose i krupnih zelenih očiju, lepo građena i uvek nasmejana. Zvali su ih – valjevski Romeo i Julija. Bez obzira na ono što se desilo, Kaća je bila i ostala prva i najveća Mikijeva ljubav, njegova inspiracija i „lična boginja”.

A desilo se ovo: Kaća je imala kratku romansu sa poznatim valjevskim fudbalerom, golmanom Učom Jeremićem. To je za Mikija bio emotivni šok! Na ceduljici koju joj je poslao, napisao je: „Sve sam saznao. Zbogom...”

Emotivno uzdrman, Miki je odlučio da izvrši samoubstvo skokom sa mosta – ali se u poslednjem trenu predomislio. Ogroman bol pretočio je u pesmu „Suze u vetru”, za koju je napisao muziku i tekst. I tu pesmu pevao na Festivalu u Opatiji, 1962. godine...

Gracija

Po tradiciji, u Valjevu su održavana takmičenja srednjoškolaca, a posebno su bile atraktivne ženske ekipe, koje su privlačile veliki broj gledalaca. U rukometnom timu Valjevske gimnazije glavna zvezda je bila Smiljka Knežević. Nju su, zbog lepote i gracioznih pokreta, zvali Gracija.

Smiljka je imala bujnu, crvenkastu i kovrdžavu kosu, krupne oči kao u najlepše srne, a na izrazito prćavom nosu i ispod očiju – gnezdio se veliki broj pegica. Lepo vajanog tela, ona je u šortsu (na utakmicama) izgledala – vrhunski seksipilno!

Pre godinu-dve, sedeći u Valjevu na terasi u dvorištu kuće Dragoša Babića (tu se društvo okuplja subotom u podne) pričali smo o lepim devojkama iz naše mladosti. I kada je pomenuto ime Smiljke Knežević, Bane Savić (bivši direktor „Krušika” a u mladosti lepotan i veliki zavodnik) odmah je rekao:

- Smiljka? Pa u nju je bilo zaljubljeno pola Valjeva!

Jedan od tih zaljubljenika bio sam i ja. Pokušavao sam da joj se udvaram, ali zbog odlaska u Beograd (gde sam studirao) sve je ostalo „zamrznuto”.

Na sreću, u svojoj dokumentaciji pronašao sam pismo koje mi je Smiljka u Beograd poslala 1960. godine. Prenosim ga u celini:

«Ne znam ni sama kako da počnem pa da ovo pismo, iako bez naslova, bude obeleženo kao tvoje. Rešila sam da te nigde ne nazovem imenom. To je moj mali hir. Zbog čega, ne znam. Ipak, ako nađeš početak, znaj da sam ga napisala na kraju, pošto sam brzo zatvorila koverat.

Eto, u ovom trenutku mi se čini da nemam šta da kažem. Odjednom postajem zatvorena – iako mi to nije namera. Kao da između nas postoji neka zategnutost, nepoverenje, neka razdaljina.

Ti hoćeš da ti nešto kažem o sebi. O mojih 18 godina i mladosti, o svim obeshrabrenjima, ljubavima, zadovoljstvima i željama. Ali to je nemoguće.Čini mi se da o tome nikad nikom ništa neću reći. Sve je to suviše moje, sve sam to ja. I ti se zbog toga nećeš ljutiti?

Znaš šta mi smeta kod tebe? To što si od mene napravio sliku, možda ideal koji nisam ja. Uveličavaš sve na meni. Zaželim, i da budem takva kakvu me zamišljaš. Ali, moraš mi verovati, ja sam možda samo vrlo slaba kopija te Smiljke.

Već odavno sam htela to da ti kažem. Da se možda jednom ne razočaraš. Da budeš prevaren, a da za to niko ne bude kriv.

Iako nisam imala nameru da se ispovedam, suviše sam rekla. I tako preskočila granicu – 'ne treba se ispovedati ljudima, jer tada, istina, umanjujemo bol, ali gubimo mnogo od svoje ličnosti'.

Do skorog viđenja, možda pisma...

Smiljka»

Tekst je originalno objavljen u knjizi “Valjevke” * Nastaviće se...