Valjevska šnicla
Doprinos srpskoj gurmanskoj revoluciji
Još pre neku godinu je, podno Palilulske pijace u srcu Beograda, tavorila starovremenska kafana poznata kao „Paliluska kasina”. Gosti su joj bili trgovci i nakupci, domaćini koji su se na najbolji mogući način rešili svoje robe i poneki lokalni zaljubljenik u dobru kapljicu. Onda su došli Valjevci.
Odlučiše da stvari polako, korak po korak, promene. Što su naumili to su, uglavnom, i uradili. Pretvoriše lokalnu kafanu u mesto gde je prijatno, ne samo pojesti neki originalan narodni specijalitet, već tu je prijatno i boraviti.
Neko veče sam ispred pomenutog ugostiteljskog objekta, koji je upravo promenio svoje ime u restoran „Aleksandar” ugledao veći broj ljudi u plavim uniformama nego što je to za ovaj kraj uobičajeno. Već sutradan sam morao da svratim u bivši „Palilulsku kasinu”, da proverim šta to unutra ima i zbog čega ovde dolaze viđeni gosti koje policija čuva?
CC
Prvi deo restorana delovao je čisto, ali ne naročito drugačije od sličnih mesta širom Srbije. Tek kada sam ušao u nekadašnju baštu, sada zastakljenu i sa ukusom uređenu, našao sam se u ambijentu koji spoljašnjost zgrade na uglu ulica Majora Ilića i 27. marta ni po čemu ne nagoveštava. Difuzna svetlost bašte se probijala kroz stakleni krov. Na svakom stolu svež buket cveća. Restoran, ne previše velik, tek toliki da bude i isplativ i intiman.
No, najbitnije je da je restoran „Aleksandar”, ispred koga je od „Paliluske kasube” ostao samo otirač za noge, prava „kafana za pojesti”. Kako bi to rekli poznavaoci kafanskog života, prava ručak-kafana. Upoznao sam kuvara Nebojšu Antića i od njega dobio preporuku, da probam šta drugo do – „valjevsku šniclu”. Ako svoje šnicle imaju Pariz i Bečl, što ne bi i Valjevo?
„Valjevska šnicla” se pravi tako što se svinjski file lagano izlupa, nikako ne previše, da se mesto ne stisne, proprži osoljena i uvaljana u brašno na malo maslaca. Zatim, dodate malo belog vina i malko bistre supe, koju zovu bujon, te poklopite sirom i omletom. Pored toga, važan je i sos. U preostalu tečnost od pečenja dodate malo sitnog seckanog belog luka i malkice senfa. Ako neko voli može i da zaljuti. O pitanju ljutine, u „Aleksandru” postoji opasnost da vam jelo zaljuti upravnik Boško Rosić, pa će vam onda trebati i peškir oko vrata. Uz malo povrća i krompirića, eto pravog specijaliteta.
Moj problem je u tome što sam pomaloi stidljiv. Trebalo je da poručim pola porcije, jer je pristigla šnicala zadovoljavala moju višednevnu potrebu za mesom. Što se kuvarskog dela posla tiče svaka čast Nebojši. Volim kada se meso skoro topi u ustima, pa čovek može da ga jede i bez noža. Svinjska šnicla koja je sočna, a nije masna. Pravi pogodak.
Uz „valjevsku šnicklu” pravi gurmani mogu da poruče i „valjevsku mućkalicu” u zemljanim činijama. „Valjevska” je nešto sočnija, po želji pikantnija od standardne. U njoj je i prodinstano krupno sečeno povrće sa nekoliko kašika valjevskog kajmaka, povrh svega.
CC
Preporuka koju valja poslušati je, a naročito ako ste u društvu iskusnih gurmana koji mogu u kritičnom trenutku da vam priskoče u pomoć, probajte „valjevske duvan čvarke”. Uz sve to možete da uzmete, da se malo osvežite, domaću verziju grčke salate. Grubo, domaćinski isečen paradajz, feta i začini.
Valjevci pravo iznenađenje kriju u kafanskom podrumu sa lučnim plafonima. Dole je furuna koja se loži bukovim drvima i u kojoj se, pored prasećeg i jagnjećeg pečenja, peče hleb. Specijalitet su im„volan lepinje”. Mogli bismo ih nazvati i valjevski đevrek. Po ukusu somun, a po obliku đevrek. Savršene za moču.
Danas sam se, bar kada su kalorije u pitanju, opustio malo više no što mi je to dopušteno. Prosto ima hrane kojoj je teško odoleti. Ako pojedete samo po nekoliko zalogaja od svega navedenog, kao što sam ja uradio, predlažem vam da prošetate bar do Kalemegdana. Ako pojedete sve, biće kalorija i za šetnju do Avale.
Ono što nisam probao su „pite dana” koje se spremaju od bundeve, jabuka... Vruće, posute prah šećerom i cimetom. Tako su Valjevci u istoriju ušli sa Prvim srpskim ustankom, a danas nastavljaju sa srpskom gurmanskom revolucijom. (Politika, 16. oktobra 2005)
Tekst je originalno objavljen u Kalendaru “Kolubara” za 2006. godinu