Kafana „Kraljević Marko“
Priča o jednoj od retkih i danas živih starih valjevskih kafana.
Sagrađena je na imanju Aksentija Srećkovića, bivšeg okružnog načelnika, osamdesetih godina XIX veka. Kafana je imala i prostranu baštu gde su preko leta gostovale razne pozorišne družine i grupe. Unutrašnjost nije tako velika, tek za 6-8 stolova. Šank je, sa ognjištem za roštilj, bio stešnjen. U svako doba mogli su se dobiti sočni ćevapčići i drugi specijaliteti sa roštilja i hladna prirodna pića, pa je uvek bila posećena. Leti su stolovi iznošeni pred kafanu, na trotoar.
U Kafani Kraljević Marko, 3. januar 2017.
Odlukom Vojnog generalnog guvermena, u septembru 1916, opština je naredila da se skine natpis „Kraljević Marko“ i uzme neki drugi naziv. Ova naredba je vrlo kratko trajala, do marta 1917, ali kafana nije vraćala ime do završetka rata. Ovo je učinjeno iz razloga da se Srbi ne bi podsećali na junaštvo svojih sunarodnika.
Kafana je imala svoje stalne goste, poznate valjevske advokate, koji su između dva suđenja svraćali ovamo da se odmore i pojedu nešto, osveže, ili da se nakratko dogovore sa klijentima. Ovde su i seljaci uvek mogli da nađu nekog advokata ili dobiju informaciju o onome koga traže.
Kafane „Kraljević Marko“ nikad nije promenila svoj naziv i uvek je služila kao ponos samog grada. Posle II svetskog rata pokušano je da se kafani da ime „Kozara“, ali to stari gosti nisu prihvatili, posebno advokati i sudije, pa je kafana ostala sa svojom starom firmom“Kraljević Marko“.
U Kafani Kraljević Marko, 3. januar 2017.
Završetkom II svetskog rata neko je vreme radila samostalno, a onda je ušla u sastav preduzeća „Sloga“. Rušenjem okolnih zgrada i izgradnjom višespratnica, kafana je izgubila svoju baštu, ali je šezdesetih godina dobila proširenje od jedne prostorije koja se nalazila pod istim krovom, sa desne strane ulaza. U okolini kafane se dosta izmenilo, u samoj kafani malo, sem što je zamenjen olajisani pod vinaz pločicama, uvedena vodovodna i kanalizaciona mreža i što su prozori mnogo veći od ranijih i kafanska sala je sada svetlija.
Iz knjige „Valjevske kafane“, Dragutina M. Bajića, objavljene 1995. godine