Kolubarin upitnik: Branka Jevtić
Najdraži kutak Valjeva? Ili okoline?
Volim šetnje pored reke Gradac. Opuštaju me i vraćaju izgubljenu energiju. Volim i lenčarenje pored Kolubare na staroj autobuskoj, ali to mi se baš retko dešava. Živim i radim na dva kraja grada i nikako da uhvatim vreme za taj centar i uživanciju.
Odrastanje u Valjevu pamtim po...?
Prvenstveno po igranju sa mnoštvom dece u mojoj maloj slepoj ulici (druga levo iz Jakova Nenadovića). Tu smo bili zaštićeni od saobraćajne gužve, ali i da razgovramo o pročitanim knjigama i filmovima koje smo gledali u bioskopu u Domu kulture. Tu su i moji sinovi imali lepo i neometano detinstvo.
U Valjevu mi najviše smeta...?
Iz prethodnog se vidi da volim vodene površine, ali nikako ne volim tu branu napunjenu ogromnom količinom vode. Nepotrebno i nerealno, jer Valjevo ima vode, a mrka kapa da će bezvodna sela uskoro odatle moći da se snabdevaju pitkom vodom. Mislim da će naši potomci govoriti da su u tom slučaju njihovi preci načinili glupost.
Valjevo bi trebalo da bude ponosno na...?
Možemo da budemo ponosni na bogatu istoriju koja se odigravala u valjevskom kraju, ali i na pojedince koji su i tada i sada ovaj grad i okolno područje činili posebnim i valjanim.
Dobra vila bi Valjevu donela...?
Stručne ljude koji bi napravili dobre osnove za razvoj grada, bez strančarenja i praznog politikanstva. Neko reče, čovek je i homo politicus, ali ona mora biti usmerena tako da omogući onima koji umeju i mogu, da rade i stvaraju, a onima koji su nemoćni, da pomogne.
U Valjevu nedovoljno obraćamo pažnju na...?
Nedovoljno pažnje je posvećeno mladima i radu sa njima. Ima pojedinaca koji se trude, ali nema plana i organizovanog usmeravanja ka pravim vrednostima. Porodica je važna, ali svoj doprinos daju i škola i društvo
Bilo bi dobro da se Valjevo ugleda na...? (Zašto?)
Zbog raskošnih stabala na ulicama, svideo mi se Sombor u kome sam se jednom prilikom obrela. A naš ogoljeni centar grada, ali i neke parkovske površine me rastužuju. Potrebna su ta stabla da nas zaštite od letnje vreline, ali i da pročiste vazduh.
Predložite budućeg učesnika/učesnicu Kolubarinog upitnika
Zoran Milovanović, urednik "Napreda". Radi skriveno, ali podosta. Bila i videla.
* * *
Kada sam u osmom razredu popunjavala upitnik Filijale NSZ , na pitanje šta bih želela da budem, napisala sam novinar ili arheolog. Dva dijametralno suprotna zanimanja, ali uvek mi se činilo da se u meni sukobljavaju dve ličnosti. Jedna kojoj je potrebna akcija i druga koja hoće mir. I prevlada ova prva, mada me druga povremeno tuče po prstima i zove da usporim tempo. A u televizijskom novinarstvu, dnevnom, informativnom uvek ima žurbe, stresa i napetosti da sve završiš na vreme, jer u lokalnim medijima je u svakoj redakciji premalo ljudi za posao koji obavljamo.
Rođena sam u Valjevu. Tu sam završila osnovnu školu "Nada Purić" i Valjevsku gimnaziju. Tokom tih školskih dana uvek nešto recitovala, u gimnaziji glumila u "Abraševiću". Studirala prava u Beogradu; apsolvirala 1985. godine, a onda se udala 1986. Rodila jednog, pa posle šest godina još jednog sina. Često kažem, da kad jednog dana napišem biografiju, biće američka. Ono, biti u poslovima koje nisi ni slutio da ćeš raditi. Naknadno završila Fakultet za uslužni biznis i menadžment, pa sada imam diplomu ekonomiste.
U novinarstvo ulazim tek 1989. dolaskom u dopisništvo RTS-a. Prvi novinarski učitelj - Slobodan Raković. Iz dopisništva odlazim 1998. godine. Pozovu me u Radio Marš i ja prihvatim. Tu sam bila do promena 2000. godine. Tu priču neću širiti, ali u novinarstvu posle toga nisam bila dve i po godine, kada su me 2003. pozvali u JP Regionalna TV Valjevo. Tu bila do stečaja 2012. godine. U međuvremenu honorarisala u nedeljniku "Napred", a potom radila u Radio Valjevu.
U TV VAljevo Plus me pozvao vlasnik Teodosije Krstić u februaru 2014. i tu sama sada direktor, novinar, voditelj, administrativac... I nek za sada to bude to moja biografija (dok ne napišem onu američku).