NAZAD NA PRVU STRANU

Odrastanje uz medije

Za početak, sećam se uhera. Jedne od prvih fascinacija tehnikom. Znam da generacijama koje su sada in treba podsećanje ili objašnjenje i šta je kasetofon. No, pre toga bio je uher.

CC

Tata je radio na radiju, uher je bio bitna stavka u tom poslu. Sprava dužine otprilike kao lap top, ali dosta glomaznija. Nosio se na događaje, na ramenu, sa mikrofonom pride. Dosta popodneva provodio je skidajući izjave i intervjue sa njega. Ritam nekih ljudi i rečenica koje čujete po više puta dok ne uradi ceo transkript bio je deo našeg odrastanja. Bilo nam je zanimljivo donekle, posebno ako bi nekad, nekaaad snimio i nas, ali najčešće dosadno. Em sa spravom nismo smeli da se igramo (trake mogu da se umrse), em smo morali da budemo tihi, da može da dobro čuje. A onda je bio i taj momenat piskutavih glasova kad premotava ili ubrzava snimak...

CC

Neke trake našla sam u februaru 2017. Ko zna šta je na njima.

Drugi zvuk koji je pratio naše odrastanje bilo je, naravno, kucanje na pisaćoj mašini.

CC

Prvo crno-bela.

Kasnije narandžasta.

Jednu smo spakovali u grupu Memorabilia, zajedno sa nekim drugim stvarima iz Kolubare koje spadaju u ’sentimentalnu prošlost’.

CC

Mislim da je do kraja, bar ponekad, pisao i na mašini. Mada je imao u ofisu svoj kompjuter, čiji je sadržaj sad u mom.

Elem, zvuk kucanja bio je, dok smo odrastali, pratilac naših igara i domaćih zadataka i gledanja televizije. I taj zvuk bio je, mora se reći, glasan i iritantan. Ali istovremeno i uspomena.

A pošto je radio u radiju, nekad nas je tamo i vodio. Bilo je čarobno.

Zdravko Ranković i Branko Vićentijević Džane

Zdravko Ranković i Branko Vićentijević Džane

Zgrada Radio Valjeva na trgu, starinska, velelepna, sa širokim raskošnim stepeništem u sredini, prostrtim nekim finim crvenim tepihom i masivnim gelenderima. U prizemlju je bio Napred, a na spratu radio. Kad se popneš, levo, dve velike kancelarije. Tata i Džane (za koga nam je jednom rekao: „Ako ste se pitali kako izgleda džin, evo ga“) sedeli su u drugoj, onoj do ulice. Svi su uvek bili neformalni i opušteni, drugarski prijatni i neposredni. Masivni drveni stolovi, a po njima svašta nešto potencijalno zanimljivo: mašine, olovke, koverte, slike... kao i na zidovima - razne fotografije i dokumenta. Ljudi iz radija nekako nikad nisu bili za persiranje, više kao veliki drugari.

Dodela paketića u redakcijama Radio Valjeva i Napreda

Dodela paketića u redakcijama Radio Valjeva i Napreda

Na tom spratu jedan studio (sećam se gomile ploča, pa i narodnjaka, ipak su oni imali i čuvenu emisiju „Želje, čestitke i pozdravi“, a onda uske drvene stepenice do potkrovlja, sa klubom (i šank, naravno), sav u gredama i nekim cool casual klupama sa jastucima za sedenje i niskim stolovima. U tom klubu smo primali i novogodišnje paketiće, i to sve do osmog razreda pošto su, eto, bili tako cool. I te dodele su bile odličan provod, sećam se onih iz viših razreda osnovne škole: opuštena novinarska ekipa koja, pretpostavljam, uživa u slobodnoj večeri koju može da provede sa ekipom sa posla, pijući, i mi klinci (fina gradska ekipica po tadašnjoj proceni), koja se podjednako dobro zabavlja. Kod mame u školi smo primali paketiće samo do četvtog razreda, bio je i neki prigodni program, ali je sve bilo mnogo uštogljenije i dosadnije nego u radiju.

Dodela paketića u redakcijama Radio Valjeva i Napreda

Dodela paketića u redakcijama Radio Valjeva i Napreda

A iza kluba, dalje, bio je još jedan studio. Ponekad smo smeli na kratko da provirimo u njega (treba li napomenuti koliko nam je tek on bio čaroban), mada je frustracija bila što ništa nismo smeli da pipamo, obično smo morali vrlo brzo da izađemo jer bi se program nastavljao. I sve to iza duplih kožnih vrata, wow! Posle sam i sama nastupala u njemu, al to i nije bilo tako zabavno...

NAZAD NA VRH