NAZAD NA PRVU STRANU

Od Gimnazije do MoMA muzeja

Na izložbi “Ka konkretnoj/betonskoj utopiji: Arhitektura u Jugoslaviji, 1948-1980”, koja će u drugoj polovini godine biti organizovana u njujorškom Muzeju savremene umetnosti (MoMA), biće prikazan i Sava centar, delo arhitekte Stojana Maksimovića, nekadašnjeg đaka Valjevske gimnazije.

(Foto: Blog Once Upon a Time in Yugoslavia)

Izložba za koju već vlada veliko interesovanje u celom regionu obuhvatiće više od 400 crteža, modela, fotografija i filmskih snimaka iz gradskih arhiva, privatnih i muzejskih kolekcija iz celog regiona. Kako se navodi u saopštenju Muzeja, „pozicionirana između kapitalističkog Zapada i socijalističkog Istoka, Jugoslavija je izbegla hladnoratovsku podelu izborom “trećeg puta”, kao jedna od vodećih zemalja Pokreta nesvrstanih, koji je osnovan 1961. godine i formalno nije pripadao nijednom bloku.“ Istovremeno, kako navodi MoMA, jugoslovenska vlada je započela ubrzanu modernizaciju i izgradnju, u cilju privrednog razvoja, unapređenja svakodnevnog života građana i afirmisanja raznovrsnostin kultura u regionu. Država je proširila te napore i izvan granica, unapređujući urbanizam i izgradnju širom zemalja u razvoju, posebno nesvrstanih zemalja u Africi i na Bliskom Istoku. Jugoslovenske arhitekte odgovorile su na kontradiktorne zahteve i uticaje razvojem posleratne arhitekture koja je podjednako bila na liniji, ali se i razlikovala od pristupa koje je bilo moguće videti u ostatku Evrope i šire.

 

Stojan Maksimović, Sava Center, 1979, Belgrade, Serbia. View of conference room.

Stojan Maksimović, Sava Center, 1979, Belgrade, Serbia. View of conference room. (Foto: Valentin Jeck, commissioned by The Museum of Modern Art, New York, 2016)

Stojan Maksimović u intervjuu koji je dao za Reviju Kolubara 2002. godine rekao je da se, iako je rođen u Subotici, uvek osećao Valjevcem jer je tu proveo ključne godine života koje su ga oblikovale. O Sava Centru rekao je, govoreći 1980. za TV Novosti (a prenosi Yugopapir): „Beograd, objektivno rečeno, pre izgradnje Sava centra nije imao nikakvih uslova da organizuje nekakve međunarodne sastanke, konferencije, bilo profesionalne, bilo političke, bez obzira na ugled koji naša zemlja uživa u svetu. Kada je to shvaćeno, odlučeno je da se on gradi i ja mislim da je, njime, Jugoslavija dobila jedan novi prozor u svet, bez obzira što neki danas misle da je taj prozor vrlo skup. (...) Taj objekat mora da živi i on će svakim danom živeti sve više. Sigurno je da prema njemu ne treba gajiti neko strahopoštovanje, da ga ne treba čuvati onako kako se čuvaju muzeji, ili galerije, ili šta ja znam šta. Treba ga shvatiti kao objekat koji ima svoju funkciju, svoju mogućnost ponude i tako ga treba i koristiti...“

NAZAD NA VRH