Sklonište od oluje
In memoriam Ljiljana Ljiljak 1949-2015
Sklonište od oluje
Bilo je to u nekom drugom životu, punom muke i krvi
Kad crnilo beše vrlina a put od blata vrvi
Izađoh iz divljine, stvorenje bez oblika
Uđi, rekla je,
Skloniću te od oluje.
Ako ponovo prođem ovuda, možeš biti siguran
Uradiću sve što mogu za nju, dajem ti svoju reč
U svetu smrti čeličnih očiju i ljudi koji se tuku da se ogreju,
Uđi, rekla je,
Skloniću te od oluje.
Ni reč nismo razmenili, bilo je malo rizika,
Sve do tog trenutka bilo je ostavljeno nerešeno,
Pokušaj da zamisliš mesto gde je uvek bezbedno i toplo,
Uđi, rekla je,
Skloniću te od oluje.
Izgarao sam od umora, zavejan grádom.
Otrovan u žbunju, raznešen po stazi,
Lovljen kao krokodil, razvaljen u kukuruzu
Uđi, rekla je,
Skloniću te od oluje.
Iznenada sam se okrenuo i ona je tu stajala
Sa srebrnim narukvicama na rukama i cvećem u kosi
Prišla mi je graciozno i skinula mi krunu od trnja
Uđi, rekla je,
Skloniću te od oluje.
Sad je između nas zid, nešto se tu izgubilo
Previše toga uzeh zdravo za gotovo, pobrkaše mi se signali
A samo kad se setim da je sve počelo jednog običnog jutra
Uđi, rekla je,
Skloniću te od oluje.
Zamenik udario žestoko, sveštenik zajašio pripovedaonicu
Ali ništa nije stvarno bitno, samo se prokletstvo računa,
A jednooki grobar duva jalovu trubu,
Uđi, rekla je,
Skloniću te od oluje.
Čuo sam novorođene bebe kako zavijaju kao tužna golubica
Starca razbijenih zuba nasukanog bez ljubavi,
Razumem li tvoje pitanje, čoveče, je li beznadežno i zaboravljeno,
Uđi, rekla je,
Skloniću te od oluje.
U malom selu na vrhu brda, kockaše za moju odeću
Nagodih se za spas a ona mi dade smrtnu dozu
Ponudih svoju nevinost, uzvratiše mi prezirom
Uđi, rekla je,
Skloniću te od oluje.
I evo, živim u stranoj zemlji al crtu ću sigurno preći,
Lepota je poput tanke niti, jednog dana moja će biti
Kad bih samo mogo da vratim sat, kad su se bog i ona rodili,
Uđi, rekla je,
Skloniću te od oluje.
Tekst i muzika Bob Dylan