Festival na farmi

Dnevnik

Festival na farmi

Prva Tom Waits žurka, koja je prerasla u TW festival ili Waitstock, održana je pocetkom 1991. godine u iznajmljenom stanu u Bruklinu.

Tih godina Bruklin je, blago rečeno, bio daleko od cool mesta koje je danas, pa su dvojica cimera, Ted i Šon, tražeći način da nateraju prijatelje sa Menhetna da pređu Ist River, smislili 24-satnu žurku koja će, osim muzike i alkohola, ponuditi učesnicima satnicu sa aktivnostima vašarskig tipa, u duhu i uz muziku Tom Waitsa, koju su u to vreme intenzivno slušali. Ovaj koncept se svima toliko dopao, da se žurka ponovila na istom mestu i u isto vreme naredne godine, a prijatelji su došli sa svojim idejama za zabavne aktivnosti i kreativne scenografije. Stan u Bruklinu postao je tesan, komšije su pretile tužbom i žurka je morala da nađe novu lokaciju. Stara porodična kuća Tedovog oca, na reci Hadson severno od Njujorka, bila je idealno mesto, i tako je Uncle Bob’s Dead Battery Farm gostila Tom Waits entuzijaste u narednih 13 godina. Na žalost, 2006. kuća je prodata a TW žurka koja je do tada već prerasla u festival, ponovo se našla “na ulici”.

Narednih 10 godina, festival je bio samo bolno sećanje i gotovo postao urbani mit u alternativnim njujorškim krugovima, ali Ted nije gubio veru da je ova pauza samo privremena. Srećnim spletom okolnosti, pojavila se nova lokacija i TW festival je vaskrsao 2016. godine. Detalje nove lokacije ne smem da otkrivam, reći ću samo da se radi o imanju čuvene porodice, jedne od onih koje su napravile primarnu akumulaciju kapitala u Americi.

Krajem septembra, održan je četvrti po redu TW festival na pomenutoj farmi, nazovimo je Ricky’s Barn and Tractor, a za mene prvi. Moram da napomenem da mi muzika Toma Waitsa nije strana, mada ne bih rekla da sam veliki poznavalac, ali moj dragi prijatelj Džek je jedan od organizatora, a poziv je uključivao učešće u izradi scenografije, posetu imanja i originalne kuće porodice zvučnog imena kao bonus. Ukratko - nije mi trebalo mnogo samoubeđivanja da nakon par meseci ponovo preletim okean.

Stigla sam u Njujork nedelju dana pre festivala kako bismo B. i ja stigli da napravimo zahtevnu instalaciju, organizujemo transport i ostalo.

Jutro pre zakazanog datuma spakovali smo delove seta i stvari za kampovanje koje smo procenili kao korisne (pokazaće se prilicno slaba procena) u iznajmljeni kombi i krenuli. Farma se nalazi na oko 200 km od Njujorka na reci Hadson, u prelepom prirodnom pejsažu i prilično izolovana od najbližeg naseljenog mesta. Organizacija imanja je na principu samoodrživosti. Osim glavne kuće, u kojoj žive naslednici porodice, na imanju se nalazi još oko dvadesetak objekata, što stambenih, što radionica različitih namena, koje vlasnici iznajmljuju. Ostali prihodi dolaze od gajenja cveća i voća i od prodaje sena.

Centralni ambar koristi se za različite umetničke manifestacije, između ostalih i Waitstock. U samom objektu je DJ pult, koktel bar, nekoliko sofa i stolova, a ceo prostor se koristi kao izložbeni.

Ispred ambara je za potrebe festivala prethodnog vikenda napravljena koncertna bina, otvoreni šank-bar, kuhinja i trpezarija, na farmi ima dovoljno drvene građe za ovakve efemerne postavke. Zemljani putić, osvetljen božićnim sijalicama vodi do proplanka na kome je privremeni kamp za posetioce festivala.

Oko ambara postavljeni su punktovi sa raznovrsnim zabavnim sadrzajima: mini golf, bara za trku sklepanih čamaca, nekoliko meta za gađanje, pista za trku brusilica. Jedan od punktova je bila i naša instalacija, inspirisana pesmom Frank’s Wild Years i zamišljena kao horor film – Revenge of Demon Chi, u kome se nesrećna čivava koja je izgorela zajedno sa kućom koju je Frenk spalio, vraća u demonskom obliku i sveti mladom bračnom paru koji živi u kući sazidanoj na zgarištu, tako što im prenosi užasnu kožnu bolest. Osveta je toliko strašna da specijana jedinica vanzemaljaca mora da dođe na Zemlju i reši problem.

Ceo taj dan proveli smo radno, postavili instlaciju, našli mesto i podigli šator u kampu, pomagali u završnim pripremama. Svi koji su došli ranije su dugogodišnji prijatelji, a ja sam iskoristila priliku da se upoznam sa svima. Sve su to sada već afirmisani ljudi srednjih godina, uspešni profesionalci, a pojavljuje se i druga, pa i treća generacija festivalaca.

Prva noć u šatoru je bila prilično izazovna. Temperatura se te večeri sa letnje spustila na zimsku i naše ćebe iako dovoljno veliko da se oboje duplo obmotamo, nije bilo dovoljno da nas ugreje. Jedva smo dočekali šest ujutru i zvanično otvaranje festivala. Zabava je počela irskim doručkom – čašicom viskija i kafom oko logorske vatre, koja će postati moja strateška pozicija u jutarnjim i večernjim satima.

Festival je zadržao satnicu sa raznovrsnim aktivnostima, koje su se nizale jedna za drugom povremeno prekidane užinama i obrocima. Postoji i radio stanica TW na lokalnoj frekvenciji koja emituje uživo muziku sa festivala, a starinski tranzistori su na raspolaganju onima koji žele da prate direktan prenos.

U jednom trenutku našla sam se pored vlasnika imanja i potomka čuvene familije i kada sam se predstavila on mi je odgovorio je na tečnom srpskom!? Ispostavilo se da je godinama živeo na Balkanu i u Istočnoj Evropi i da poznaje i jezik i geopolitičku situaciju na ovim prostorima. Tako se moje poreklo, koje je najčešće izvor predrasuda, ovog puta pokazalo kao prednost i dobila sam ponudu da obiđem glavnu kuću. Kuća je izgrađena početkom 19. veka, u kolonijalnom stilu, sa velikim tremom duž glavne fasade. Prostor je simetrično organizovan oko centralnog hola, sa čije obe strane su po dve velike prostorije a u podnožju stepenište i pomoćne prostorije. Simetrija je delimično narušena adaptacijom s početka 20. veka, kada je kući dodata šestougaona kula koja se koristi kao biblioteka, a tavan pretvoren u potkrovlje sa četiri spavaće sobe. Kuća je prepuna atrefakata: flamanske tapiserije iz 17. veka, nameštaj u neoklasičnom stilu, originalni gramofon koji je Edison poklonio vlasniku, ogledala, fotografije, koncertni klaviri, slike... kuća više liči na muzej nego na prostor u kome se stanuje.

Taman kad smo završili obilazak, razglas je objavio da kreće festivalska povorka. Svako od nas je uzeo po jedan rekvizit, stao u kolonu i povorka je krenula. Predvođeni karnevalskim orkestrom i mažoretkinjama, napravili smo veliki krug od ambara do glavne kuće i nazad.

Posle povorke, krenule su žive svirke. Šest bendova različitih žanrova, od retro gramofona do death metala, zabavljali su nas do kasne večeri.

U 23h je bio zakazan koktel i svi smo obukli večernja odela i haljine i okupili se u ambaru. Koktel je pratio šou živih insekata koji je projektovan na zidu ambara.

Ples, razgovor, kokteli... nastavilo se do kasno u noć. Žurka zvanično traje 24 sata, ali priznajem da smo negde posle tri ujutru krenuli put šatora. Na sreću, druga noć je bila malo toplija i uspeli smo da sastavimo nekoliko sati sna.

To je bilo to, sledećeg jutra, posle kafe i doručka, pomalo mamurni, krenuli smo sa pakovanjem. Uz septembarsko sunce, vreme polaska se produžilo do podneva. Pozdravili smo se sa svima, zahvalili se i krenuli nazad u Njujork.

Nakon svega, ostao je utisak da je celo iskustvo bilo potpuno vredno truda i da ćemo se, uz malo bolju kampersku opremu, sigurno videti sledeće godine.