piše Marija Jocić1.12.2014 * 6 komentaraHorkestar na Exitu 2014
Poslednjih dana u Beogradu se podigla velika prašina oko „upada“ u bioskop Zvezda. Pošto sam od samog starta bila tu, mogu da prenesem svoje viđenje ovih dešavanja. U akciji „Okupacija bioskopa Zvezda“ bila sam u ulozi građanke koja je svojim glasom – pevanjem - i samim prisustvom dala podršku ekipi koja je taj korak načinila. Jer, kako kažu Jarboli, podrška je važna, a Valjevke su najlepše Beograđanke, bio jednom jedan grafit; možda bih najlepša zamenila nekim drugim epitetom, no nema veze...nazad na priču.
piše Živoslav Miloradović24.11.2014 * 12 komentara(foto: Živoslav Miloradović)
Čim nešto u evropskoj zajednici zaškripi, naši rodoljubi i rusoazijati zavrište kako su omraženoj Evropi odbrojani dani i da neće drugo, pa se stoga ni nama, vodećim maherima na Balkanu, a i šire, ne preporuča ulazak u ovu ekonomsko - političku udrugu. Kao da ne izgubimo nacionalni identitet. Nevinost smo izgubili odavno, pa bar identitet da sačuvamo. Protivnika Evropske zajednice ima i u evropskim zemljama i može se reći da nisu baš malobrojni. Ali svi oni imaju mali problem, da ne kažem nedostatak u vaspitanju.
Ove godine ćemo jesenji raspust, koji pada u poslednju nedelju oktobra, provesti u Andaluziji. Ideja je jednostavna: bukirati jeftine avionske karte za neku južnu destinaciju, iznajmiti automobil, izabrati interesantna mesta za videti, klopati dobro, piti vino i, možda najvažnije od svega, akumulirati što više sunca za mračne mesece koji slede.
Florijanov stan je prostran, u dva nivoa, ima izlaz na krovnu terasu - baštu i fascinantan pogled. Dodajem u sebi: ovakav standard života nije ni približno moguć za jednog arhitektu u Srbiji.
Valjevo je scenografija grada gde još zadovoljno šetaju samo oni koju su preko veze dobili uloge koje i loše glume. Od crnog dima na koji mi smrdi kaput koji nosim na sebi, ne vidi se više ni grad, ni ljudi. Jedino se još beli Stevan Filipović u spomen nekom boljem vremenu i stisnutim pesnicama bodri sve koji odlaze.
Nedeljama obilazim oko tastature i već pomišljam kako nikada u zivotu ništa više neću ni napisati, a onda jutros, valjda kako i priliči ponedeljku, posle odradjene porodične rutine - dete u školu i ženu na posao, palim kompjuter i nonšalantno otvaram ne jedan nego dva nova dokumenta.
