• Kupovina/Pretplata
• Kontakt
• Marketing

• Home
• Revija Kolubara
• Knjige IP Kolubara
• Akcije
• O nama

| Oktobar 2008

Ko ima - daj mu, ko nema - ne daj muMionički zemljotrs, deset godina posle

Branko Vićentijević

Izbeglice iz Knina postradale u valjevskom zemljotresu

Poslednjeg septembarskog dana navršilo se deset godina od zemljotresa koji je Mionicu i Valjevski kraj pogodio u noći 30. septembra 1998. godine. Tada su aparati Seizmološkog zavoda Srbije registrovali podrhtavanje tla jačine 5,4 Rihterove, odnosno osam stepeni Merkalijeve skale. Među stotinama potresa, do kojih je došlo tokom „procesa smirivanja tla” u ovih deset godina, najjači udar bio 30. apila 1999. godine, kada je zabeležen zemljotres jačine oko 5,7 Rihterove skale. Tada je najveća nepoznanica zapravo bila to da li je „opet zemljotres” ili „novi udar NATO bombardera”.

Epicentar „mioničkog zemljotresa” 1998. bio je u nekoliko sela te i Ljiške opštine, planinskim vencem od Suvobora do Maljena, da bi se docnije, kako je tekla obnova i sve ono što ju je pratilo, „selio” i u trenutku sukoba čelnika tadašnje SPS-ove lokalne vlasti u Valjevu završio u Popučkama. Tom rečenicom je, naime, predsednik valjevske opštine Milorad Ilić „ujeo” prvog saradnika, predsednika Izvršnog saveta SO Valjevo, Borisava Radojičića, rođenog u Popučkama. Popučancima je zemljotres, uz ostale pogodnosti u izgradnji i obnovi „oštećenih” objekata, doneo i „Borin semafor” na Iverku, na skretanju u Popučke sa magistralnog puta Valjevo-Beograd.

Prema podacima, koji nikada nisu bili ni kompletni, ni valjani, a razne komisije su štete „inventarisale” nebrojeno puta, u septembarskom (i docnijim) zemljotresu 1998, samo na područiju Mioničke opštine oštećeno je oko 12.000 objekata u 6.500 domaćinstava.

Obnova tih objekata ni do danas nije završena. Šta više, prema podacima Direkcije za obnovu Kolubarskog okruga pogođenog zemljotresom, urađeno je tek pola posla, a prema novcu koji se izdvaja poslednjih godina obnova će biti gotova za 14 godina!

Javna je tajna da je najviše novca za sanaciju šteta od  zemljotresa u Valjevskom kraju izdvojeno, ali i zloupotrebljeno, do 2000. godine i Petooktobarskih promena. Tada je, za vakta vlasti SPS-a, zahvaljujući poslanicima Srpskog pokreta obnove (SPO) u Narodnoj skupštini Srbije, donet zakon o izdvajanju sredstava solidarnosti u visini 0,05 odsto na sve finansijske transakcije preko SDK, docnije ZOP-a i SPP-a.

Niko nikada, međutim, čak ni u istrazi koju je valjevska policija ambiciozno vodila o počiniocima eventualnih zloupotreba u Kolubarskom okrugu, nije utvrdio koliko je novca u budžet Srbije ubrano na taj način. Operisalo se samo podatkom koliko je sredstava stizalo na podračun za obnovu Kolubarskog okruga u Ministarstvu finansija Srbije. Otuda i osnovanost pretpostavki da je tih 0,05 odsto ubiranih na ime solidarnosti sa postradalima u Valjevskom kraju bila zgodna mogućnost za krpljenje budžetskih rupa, do obezbeđivanja plata za vojsku i policiju, zdravstvo, prosvetu i pravosuđe.

Od 2002. godine, upravo zbog ranijih zloupotreba i bunta vojvođanskih privrednika, sredstva solidarnosti za Kolubarski okrug drastično se smanjuju, sa milijardi na stotine miliona, a od 2004, sa vladom Vojislava Koštunice i ministrom za kapitalne investicije Velimirom Ilićem, vođena je grčevita borba da se ne ukine Okružna direkcija. Ilić je, umesto o manjku novca izdvojenom za izgradnju i sanaciju objekata oštećenih  zemljotresom 1998/99, stalno govorio o tromosti i neradu ljudi u Okružnoj direkciji pritom se zalažući za to da Ministarstvo za kapitalne ivesticije Srbije samo vodi te poslove. Što bliže kesi, bliže i ćaru!

Istini za volju, sistem funkcionisanja Direkcije bio je od početka čudno postavljen, pa je građevinska sezona, umesto s ranog proleća, počinjala tek ujesen! Sve se odlučivalo u opštinama, tu su pravljene rang liste prioriteta i redovne izgradnje i sanacije, tu su rešavani prigovori, tu je bila klica „burazerske politike” i sistema „ruka rabota”. Okružna direkcija bila je samo servis tako „sposobnih i naprednih” opština Kolubarskog okruga.

Uz to, najveći deo krivice snosi i lokalna SPS-ova vlast u svih šest opština do 2000, koja je, uz objekte oštećene zemljotresom, veliki deo novca svesno prelila na izgradnju nedostajuće infrastrukture među kojima se našao i otvoreni olimpijski bazen u Osečini. A to je, opet, bila strategija dogovorena u Beogradu zahvaljujući „pol poziciji” valjevskih kadrova sa Milomirom Minićem na čelu.

U tom galimatijasu još je dobro što mnogi nisu poslušali Slobodana Miloševića, sada pokojnog predsednika Srbije i SRJ, koji je 14. oktobra 1998, dan-dva pošto je u Beogradu sa američkim izaslanikom Ričardom Holbrukom udare NATO alijanse na SRJ odložio za proleće 1999. godine, „obišao mionički zemljotres”. U pratnji najviših državnih, vojnih i partijskih funkcionera, sa premijerom Mirkom Marjanovićem i generalom Momčilom Perišićem, načelnikom Generalštaba VJ, predsednik je dočekivan u Latkoviću, Vračeviću, Maljeviću, Mionici, Divcima, Lajkovcu…

U Maljeviću, u domaćinstvu Savića, domaćica ga služila slatkim od smokvica i veli: „Gledam u Te(be) i u Boga”. Vođen je i u Tufegdžiće, preko puta, gde su Ljubica i Laza imali devetoro dece (deseto je ponovilo kuću napravljenu i opremljenu sredstvima solidarnosti). U Lajkovcu Milutin Luća Jevtić darovao je predsedniku crvenu jabuku, sve TV kamere slikale, Dragan Marković kliktao od zadovoljstva (jedino je on sa „Šefom” bio na ti).

A u Maljeviću, Milošević je tada izgovorio čuvenu rečenicu: „Što ovo niste rušili, što ste mene čekali, Srbija ima snage za obnovu kuća srušenih u zemljotresu”. Mnogi od tih, što su poslušali Miloševića, i danas su bez krova nad glavom. Kao što su mnogi, kojima novca nije ni trebalo, uz postojeće, dobili nove „gostinske kuće za slikanje”. Zbog toga seljaci u Valjevskom kraju kažu kako je „svaka vlast ista” i rukovodi se principom „ko ima – podaj mu, ko nema – ne daj mu”.

A ni pomenuta policijska istraga nije dala naročite rezultate jer gotovo da ni jedan (ozbiljniji) slučaj nije procesuiran do kraja, dok su mnogi kadrovi, optuživani za zloupotrebe, ponovo na direktorskim mestima u nekim drugim javnim preduzećima.

Ovo možda i zbog toga što su se među onima, kojima nisu bile čiste ruke tokom obnove Kolubarskog okruga, našli i poslenici iz pravosuđa, policije, medija..

Mioničani su 2006. osnovali i Udruženje građana „Epicentar”, koje se, bez uspeha, obraćalo tadašnjem premijeru Vojislavu Koštunici i važećem predsedniku Borisu Tadiću. Ukazivali na prpouste, predlagali rešenja. Predsednik „Epicentra” bio je Radiša Stanković, prvi čovek Mioničke opštine za vakta Slobodana Miloševića, koga je sa SPS drugovima dočekao u Maljeviću, 14. oktobra 1998. godine.

I to se uklapa u objašnjenje mioničkog šereta Ljube Nenadovića zbog čega je zemljotres pogodio baš Mionicu: „Sve je, ljudi, natraške – četnički sinovi glasaju socijaliste, deca komunista su za opoziciju! Morali smo biti kažnjeni.”