| Oktobar 2009
Pogled na grad sa krova „Narcisa”Sa arhitektom Srđanom Ilićem, autorom projekta rekonstrukcije hotela „Narcis” o Gradskom trgu i stambenoj gradnji. Takođe i o novim projektima.
Ljiljana Ljiljak
Srđan Ilić
Srđan Ilić (Valjevo 1976; majka Vera, otac Dragan, penzioneri „Krušika”) jedan je od onih brojnih Valjevaca koji su se 1995. godine upisali na Arhitektonski fakultet u Beogradu. Među prvima u generaciji diplomira 2003, nakon dve godina rada u Tehničkoj školi prelazi u firmu „Valjevo plan” gde je i danas. Nakon 15-tak godina Ilić ima već zavidnu profesionalnu biografiju što se u nas, posebno u ovim vremenima, retko dešava. Projektuje rekonstrukcije manjih objekata-lokala, afirmiše se kao autor enterijera a poslednjih godina prepoznatljiv je po projektima stambenih zgrada: u Ulici Vuka Karadžića preko puta Šofer bara, zatim dva objekta, nedavno useljena, preko puta Medicinske škole u Karađorđevoj ulici. Autor je i temeljne rekonstrukcije hotela „Narcis” koja se izvodi nakon četiri i po decenija od njegovog otvaranja. Sa razlogom ova „intervencija” izaziva i najviše komentara u javnosti pa razgovor sa arhitektom Ilićem i počinjemo tom temom.
Gradski trg, i ovako zapušten, delikatan je za bilo kakvu intervenciju. Tako je i sa objektima koji ga okružuju. Tebi je, eto, dato da radikalno menjaš izgled hotela koji je već postojao kada se oblikovao Gradski trg a on je time i onda znatno uticao na to kako će trg izgledati...
– Ono što se može videti od celog tog rada, a gde ja mogu da se osećam kao neko ko je učestvovao u tom projektu, može se uočiti na fasadi. Što se tiče tretmana otvorenih prostora, to je uredio kolega Nebojša Anić. Ni u jednom trenutku nisam našao nešto posebno teško u smislu odnosa prema tom hotelu. Jednostavno, ceo Gradski trg smatram da zahteva određeno osvežavanje i reanimaciju. Dosta tužno izgledaju svi objekti koji formiraju trg, jer trg nije prostor, nije pločnik, već je trg aktivnost koja se odvija na tom prostoru. A to su fasade, strukture koje ga okružuju, koje čine tu „zdelu” u kojoj se odvija deo gradskog života. Smatram da bi i te strukture, koje čine trg, koje su njegova scenografija trebalo da imaju neku svoju živost, da ga čine životnim. A verovatno zbog nedostatka novca niko ne razmišlja o tome. Pogledajte te zapuštene sive, tužne fasade… A za sam hotel postojale su dve varijante. Prva, za koju sam mislio i za koju i sad mislim da je više po mom ukusu, bilo je rešenje za strukturalnu zid-zavesu na kojoj bi se reflektovale sve te slike iz okruženja. Sama fasada ne bi postojala, bila bi dezintegrisana, čnili bi je svi ti obrisi iz okruženja. Iz finansijskih razloga se odustalo od tog rešenja.
Nije ti bilo lako da odustaneš od takvog pristupa?
– Nije bilo lako, priznajem. A onda smo krenuli u varijantu – koncept osvetljavanja soba po zahtevima investitora. Želeo sam da uradim samo jednu stvar a to je da se dobije nešto što nije depresivno, nešto što ne ubija prostor. Mišljenja su različita. Ima ljudi koji kažu da im se to ne sviđa, nekima se opet manje sviđa. Ja tu više ništa ne mogu učiniti. Moj lični stav prema svemu tome je da ima dosta prostora za doradu, poboljšanja. Taj izraz, to što se dobilo nije do kraja i moj izraz. Ali, ponavljam, arhitekti koji uspe do kraja da se izrazi onako kako on smatra da bi trebalo – svaka čast !
Najviše komentara izazvala je upravo fasada. Da li su te jake vertikale u boji drveta nastavljanje sličnog pristupa fasadi koji vidimo i na stambenim objektima iza Gradskog trga…
– Od mene je to neko sivilo Gradskog trga zahtevalo odgovarajući tretman boja. S obzirom na to da je izvestan nivo finansija bio odvojen za fasadu, što je isključivalo običnu fasadnu boju, tražili smo fasadni materijal koji već ima neku svoju boju, svoj karakter. Uz to, unutra se išlo na prirodne materijale, na drvo, podovi su od prirodnog kamena, u komunikaciji među sobama su tekstilni podovi, znači težnja da se napravi domaćinska atmosfera, što nas je i rukovodilo da se opredelimo za print drveta na alukobondu kao motiv koji nosi čitavu „priču”. Ponegde smo pokušali da sve to razigramo, da razbijemo parapetima koji na različite načine reflektuju sunčevu svetlost i poprimaju boje okoline. Hteli smo da napravimo izvesnu površina koja je toplom bojom buknula u onom prostoru.
Restoran na vrhu hotela je dobro promišljena novina, a i dobro došla pošto se izgubio restoran u aneksu gde je sada Komercijalna banka.
– U mentalitetu Valjevaca će uvek to biti NARCIS tu gde jeste i uvek će to biti neki restoran. Nekad je to bilo mesto za večernje izlaske, da bi godinama bio crna rupa u centru garda, jedna umrtvljena celina, a sada će ta sala biti povod da se okupljanja obnove. Da ponovo bude i gradska kafana i restoran.
Tvoje stambene zagrade imaju osobenosti koje se odmah uoče. Po njima se već prepoznaješ kao autor – nov prilaz standardnim elementima: krovnim površinama, terasama… Dvorišnom izgledu zgrada vratio si „dostojanstvo”, uspeo si da ponudiš mnogo više nego što se očekuje.
– U Valjevu ima dosta dobrih i lepih stambenih zgrada i trudim se da ispratim taj neki korak u ovom vremenu ubrzane stambene gradnje. Naročito su ti tretmani arhitektonskih fasadnih površina vezani za neku centralnu gradsku priču. Tu se oslanjamo na neke arhitektonske elemente iz neposrednog okruženja, nešto iz literature, nešto što smo oduvek želeli da pretočimo kroz projekat u izvedeno delo jer nam se svidelo na nekom drugom mestu, možda na nekom putovanju. Ali da sve to ima jezički slikovni sklad da to bude pismena arhitektura.
Što se tiče tretmana površina, to su uglavnom zgrade u centralnom gradskim tkivu, koje su podignute u neprekinutom nizu. Na kraju mi imao uglavnom dve slobodne fasade, što nam daje mogućnost da i tu dvorišnu fasadu tretiramo isto kao uličnu. Pogotovo što je pristup zgradi od strane stanara i parkiranje iz dvorišta, pa sa tim treba napraviti da i to bude ugodno oku, a sa druge starne to donosi male nepovoljnosti u unutrašnjoj organizaciji stana, pa od strane korisnika neki su više a neki manje zadovoljni. Neki bi voleli da imaju kuhinju sa prozorom koji gleda na ulicu, neki da gleda na dvorište, neki su zadovoljni što je dnevni boravak tu, itd… Treba napraviti prostor koji nije skučen, pa ostaviti mogućnost da se on pregradi naknadno ukoliko investitor ima potrebu za to. Generalno, mi smo, što se tiče stanova, uvek obuveni u cipele sa manjim brojem, čak i za dva broja. Primorani smo na to.
Pokrenuo si čitav talas uređenja prostora, pre svega u školama nakon sređivanja ulaza i prizemlja Tehničke škole, ali i drugih prostora u kojima radimo, živimo. U javnosti se tada prvi put govorilo da je to uradio neki „mlad arhitekta”, da je to „lepo” i da to treba videti.
– Bio sam svestan samo na nivou škole, onako kada uđemo, da je svima lepo, drago. Svi su zadovoljni. Videlo se to i po učenicima jer ti prostori do danas nisu demolirani.
Poduže već, najintrigintnije je sve ono što se dešava na trgu kod Vuka, kod prve valjevske Železničke stanice. Ugaona zgrada na ulazu u Ulicu Vuka Karadžića, koja se gradi po tvom projektu, izaziva posebnu pažnju.
Srđan Ilić (Foto: Ljuba Ranković)
– Zgrada je postavljena na ugaonu lokaciju i ceo moj koncept je to što sam i želeo da se ugao naglasi. Sa druge strane imamo prostor sa spomenikom kao mali trg, lokacija je dosta, maksimalno napeta, tražila je dominantan ugaoni objekat sa arhitektonskim elementima koji nedvosmisleno i neskromno skreću pažnju na sebe, a sa druge strane elegantno treba ispratiti objekat niz frontove obe ulice, duž Železničke i duž Ulice Vuka Karadžića. Objekat je saglediv iz svih pravaca, sa duple trake iz pravca Beograda, kada idemo prema Birou, a pošto je poslovni objekat veoma „glasno” komunicira sa prolaznicima, i pešacima i vozačima. I to je u redu. A i ja sam nestrpljiv da se taj objekat završi ali finansije diriguju završetak.
Ceo prostor kod Vuka čini se kao školski primer onoga šta se dobije kada se ne vrednuje ceo prostor kao potencijal, objekti koji su zatečeni. Ima vredno zdanje Branka Ristića ali i pregolemi objekat na prostoru nekadašnjeg parka, koji se, ako ništa više, konačno završio?
– To je jedan objekat koji pripada vremenu kada sam bio „mali” što se tiče arhitekture. Još uvek sam doduše „mali”, ali tada, kada je sve to počelo da se gradi, i nisam razmišljao o arhitekturi. Ne bih dao sebi pravo da bilo šta kažem. Jednostavno, volim da kada je nešto izgrađeno ima funkciju koja se koristi, kada se u njemu nešto dešava. Ne volim lepu zgradu koja je prazna, ne volim stan koji je zaključan, lokal koji nema svoje mušterije, nikoga da uđe da kupi košulju, sladoled… Draža mi je sklepana poslastičarnica, koja je puna ljudi, gde deca ulaze, izlaze. Takav je moj odnos prema svemu. Kako je ta zgrada tu urbanistički postavljena, kakav je bio projekat i koliko je završetak u skladu sa projektom nezahvalno je valorizovati. Bitno je šta se dešava. Ako se tu odvija intenzivan život, delatnost, a da to ne smeta okolini onda je to OK.
Pratiš i rad kolega. Izdvajaš li nešto od onoga sa čim već živimo u našem gradu?
– Koleginica Anđelka Mandić Milutinović i po aktivnostima i prisutnosti u struci stvarno je uvek za poštovanje. Tu nemam da kažem ni više ni manje. Da sam fan nekog određenog objekta, to ne. Posmatram njen rad kao celinu. Jako mi se sviđa. Mislim da je sva stambena arhitektura u Valjevu uspešna. Kolega Dragan Popović ima sjajne objekte, naročito u Beogradu o čemu malo znamo. Skoro sam tek video neke objekte za koje nisam znao da su GREDINI, mislim u Ulici Vojislava Ilića, u Beogradu. Bio sam oduševljen, nisam mogao da verujem. Tamo u Beogradu se gradi sa skupljim i kvalitetnijim materijalima, samim tim izraženijom i bogatijom materijalizacijom, što je vezano sa cenom na tržištu. Draganovi objekti su fenomenalni, ne u poređenju sa valjevskim već u poređenju sa onim što se gradi sada u Beogradu. I naravno, koleginice iz GEJT-a, sa dva-tri poslednja objekta, sa fasadama koje se naizmenično u detaljima pomaljaju iza krošnji drveća u Ulici Vuka Karadžića. Fenomenalno i jednostavno! Arhitekta mora imati ženski senzibilitet da bi napravio nešto tako kao što su koleginice iz GEJT-a zamislile. To može samo ženska ruka. Poslednji je radila Ljubica Dražić, kod Šofer bara. Oduševljava me. Te dve zagrade u Vuka Karadžića prate ritam malog grada, te različito tretirane fasade…
Sa kojim objektima si kao autor najzadovoljniji?
– Definitivno je to u domenu stambene izgradnje. U Karađorđevoj ulici investitora Rafailovića. A tu je dopušteno da svako radi svoj posao.
Šta se sada dešava na projektnom stolu Valjevoplana?
– Projektujemo veliki stambeno-poslovni objekat na prostoru Ciglane, u Lukavcu fabriku lovačke municije za Krušik, industrijski objekat u Zemun Polju i uvek prateće benzinske stanice u celoj Srbiji. Srećom, ima dosta posla.
Da li je moguće sačuvati nešto od Ciglane?
– Ubanističkim planom je to zona velike gustine stanovanja. Ova parcela koju radimo, projektujemo je na rubu Ciglane, blok sa 72 stana. Biće neka vrsta opitne sonde koja treba da pokaže kako će se pokazati na tržištu. Koliko će taj deo Valjeva biti zanimljiv za kupce? Naravno ići će se sa pogodnostima, nižim cenama nego u centru. Ako to bude funkcionisalo dobro, još uvek razmišljamo šta sa objektom Ciglane, šta raditi sa ogromnom depresijom, tu su veliki statički zahtevi, kako to premostiti da sve bude bezbedno. Mesto je fantastično, kad pogledate ceo grad je kao na dlanu…
Komentari
Pogled na grad sa krova „Narcisa” | 6.10.2009 u 12:04