| Avgust 2013
Dačić i Vučić
Zdravko Ranković
Ovoletnje preveliko političko čudo («rekonstrukcija vlade»), preveliko ne samo po svom trajanju i samohvalisanjima dvojice vodećih aktera, Dačića i Vučića, umnogome je učinilo očitijim sadašnje pozicije i verovatnu budućnost ta dva lika.
Ivica je Dačić svoj zenit dosegao kao prvi potpredsednik Vlade koju je predvodio Mirko Cvetković; u njoj je imao znatniji uticaj na sve važno o čemu se tamo odlučivalo nego što ga sada ima kao premijer. Jedino u čemu ispoljava stalnost je sklonost portparolskom oglašavanju, stečenu još tokom 90-ih. Nešto od te prejake sklonosti odvelo ga je i u onu (ne)zaboravljenu TV emisiju gde se zainteresovano zagledao u jedno međunožje. Ta sitnica je ubedljivije nego išta drugo i krupno kazala i kakva je on ličnost.
Aleksandar je Vučić, iznudivši «rekonstrukciju», sebe uzneo na ivicu sečiva. Ukoliko, na primer, umesto Bratislava Petkovića u ministra kulture proizvede, kako ponegde nagoveštavaju, Dejana Ristića, sadašnjeg v. d. direktora Narodne biblioteke, onda Petkovića nije trebalo ni dirati. Državi Srbiji je u ovom vremenu na mestu ministra kulture potreban srpski Malro (mora biti da i takvih imamo) a ne Petković ili Ristić. Itd.
Minula godina je ogolila preskroman kadrovski potencijal vladajuće političke grupacije. Preskroman od vrha do dna, od beogradske Nemanjine 11 do valjevskog Gradskog trga. Za nekoliko dana, kad se obelodane imena novih ministara, videće se da li je Vučić, pre svega on, uspeo, da li je umeo i hteo da menja to odveć tužno stanje. Ono, dugoročno gledano, ovom narodu i ovoj državi donosi krupnije štete čak i od korupcije koju aktuelne vlasti, navodno, uspešno suzbijaju.
Od toga, baš od toga zavisi da li je ono što od leta 2012. godine preduzima Aleksandar Vučić i što zatim on zdušno i hvali - njegova labudova pesma.
