| Mart 2010
Strateška greška sa teškim posledicamaKako da u Valjevu ponovo nastane pozorište?
Dušan Arsenić
Iz predstave "Kako nastaje pozorište"
Priča o ponovnom uspostavljanju profesionalnog pozorišta u Valjevu je postala paradigma naših zabluda i nedelotvornosti.
Kada je 1956. godine, voljom tadašnjih valjevskih partijskih funkcionera, ukinuto profesionalno pozorište, potpuno sam siguran da niko od tadašnjih tvoraca ove nakaradne ideje nije ni razmišljao kakve će to ogromne posledice ostaviti u kulturnom životu grada, a čitave generacije mentalno osakatiti time što u kontinuitetu nisu mogli da prate sve ono što se u Talijinom hramu dešava.
Orijentacija tadašnjih kreatora kulturnih prilika, koji sasvim sigurno nisu bili deo nekog kulturnog miljea, na amaterizam, kao integralni deo sage o radničkom samoupravljanju, ispostavlja se kao valjevska strateška greška sa velikim posledicama. Moram, naravno, da kažem i da je takva kulturna politika imala određene rezultate u vremenu socijalne sigurnosti i viška slobodnog vremena. U Valjevu se odigravao jedan ozbiljan i organizaciono vrlo zahtevan festival – Susreti amatera Abrašević, koji je naš grad na kulturnoj mapi Jugoslavije pozicionirao kao centar kulturnog amaterizma. Valjevo je imalo, a ima i sada sigurno najbolje amatersko pozorište.
Iz predstave "Kako nastaje pozorište" (Foto: Ljuba Ranković)
Međutim, pošto su se vremena promenila, a entuzijazma kao potrošne energije ima sve manje, procep u kom se našla valjevska kulturna scena, bar kad je pozorište u pitanju, postao je sve dublji. Sa jedne strane, realna i nasušna potreba da se ogromna energija, pre svega mladih ljudi koji upisuju i završavaju pozorišne akademije, implementira kroz instituciju profesionalnog pozorišta u kulturni život grada i sa druge strane - mentalno stanje, čini mi se baš karakteristično za Valjevo, koje amaterizam postavlja na pijedestal elitističkih vrednosti, na mesto gde, po prirodi stvari, treba da bude profesionalnost.
To, nažalost, nije samo osobenost pozorišnog života, već je postalo nešto što zajedno sa pojedinačnim i grupnim interesima, koji se pojavljuju iz tog miljea, kulturu Valjeva sputava i koči.
Priča da je osnivanje profesionalnog pozorišta stvar političke volje i da to može da se napravi za petnaest minuta, samo ako to vlast hoće je prilično banalizovanje čitavog problema. Ne mislim da politika i sakupljanje političkih poena neće imati uticaja, ali suštinski, kulturna javnost mora da donese odluku i da je sprovede.
Ali prethodno moramo kao grad, a najviše mislim na građane, da odgovorimo na pitanje: Treba li nam pozorište? Mislim da je potrebno i da nam je neophodno. Ako je odgovor da nam treba pozorište, onda zaista moramo i da se pripremimo kako treba, jer je ozbiljna i vrlo skupa institucija u pitanju.
Ispostaviće se da će nam ansambl budućeg pozorišta, sa glumcima, dramaturzima, kostimografima i scenografima, biti najmanji problem.
Sve drugo nam nedostaje, pa i publika. Ako prihvatimo konstataciju da je ljudima u Valjevu pomalo dosadio koncept pozorišta koji im se nudi i da su se pomalo zasitili poznatih likova (sa čime se samo delimično slažem), onda ipak nije razumljivo zašto se, kao po pravilu, otkazuju predstave zbog malog interesovanja publike, vrlo kvalitetnih pozorišta sa nagrađivanim i odličnim komadima, koje nažalost ne dolaze iz Beograda i u njima ne igraju televizijski poznati likovi.
Tu onda dolazimo i do najstrašnije posledice ukidanja pozorišta 1956. godine – PRAVA POZORIŠNA PUBLIKA GOTOVO DA NE POSTOJI U VALJEVU JER ONA U POSLEDNJIH 50 GODINA NIJE MOGLA DA STEKNE NAVIKU ODLASKA U POZORIŠTE, JER KONTINUITETA U POZORIŠNOM ŽIVOTU NIJE BILO.
Dakle, moramo pozorišnu publiku mukotrpno i strpljivo negovati, a to će sigurno da potraje.
Profesionalno pozorište u Valjevu trebalo bi da počne da funcioniše kao profesionalna scena pri onim .institucijama koje su se tim poslom i bavile. Predstave treba da se realizuju kao projekti, sa vrlo zahtevnim organizacionim i profesionalnim kriterijumima i njihov pozorišni život mora da se nastavi gostovanjem i na drugim scenama u drugim gradovima. Moramo da prestanemo sa pomalo neukusnim samoreklamiranjem, sa neutemeljenim velikim ambicijama, koje ponekad ostavljaju utisak iskompleksiranosti i provincijalizma. Mnogo je bolje, tiho, i skromno, bez mnogo pompe, napraviti ozbiljnu profesionalnu predstavu. A ako rezultat bude dobar i iznedri vredno pozorišno delo, lako je to valorizovati.
Profesor Radovan Marjanović je na promociji knjige Zdravka Rankovića o 150 godina pozorišnog života u Valjevu, rekao da bi voleo da jednoga dana u profesionalnom pozorištu u Valjevu bude premijera novog komada budućeg akademika Dušana Spasojevića.
Svim srcem mu se pridružujem u toj želji.
