| April 2013
20. mart dan Valjeva
Vladimir Krivošejev
„Ja (...) legnem bez brige da spavam. Al’ u neko doba noći dotrča stražar, izbudi nas i kaže da izgore Valjevo i da mnoge puške pucaju. Ustanem ja i pogledam: Valjevo doista gori. (...) Ali, ovako je bilo. Kada je Grbović preko Kolubare vrlo dockan otišao po mraku, nađe turska sena, i slame, i čardake, po sata ispod Valjeva, i sve popali, pak se vrati u Žuber, u svoju vojsku (...). No Kedić i Milivoj, s druge strane Valjeva, kada vide vatre ispod Valjeva i plamenje, oni pomisle da je naša vojska udarila (...), pa jedan sa Vrane u srpsku varoš, a drugi na Brđane u turske kuće slete i počnu paliti Vidrak. Kad Turci to vide, onda Poreč Alija zapovedi, te se sve kuće oko njegove kamene avlije popale, da bi puškama plac učinio, i tako se te noći učinilo da se svo Valjevo u oganj pretvorilo“.
Ovim rečima, u svojim „Memoarima“, prota Matija Nenadović počinje opis ustaničke opsade Valjeva u martu 1804. godine. Pošto je tako, neočekivano, napad počeo u pola noći, prota Matija je pregrupisao svoje jedinice i preko Kličevca krenuo ka Valjevu, ali kako su stigle do polja gde je devet godina kasnije podignuta Kula Nenadovića, od pravca ljubostinjske ćuprije dočekala ih je plotunska paljba iz stotinak turskih pušaka. Sukobi, koji su započeli tokom noći, nastavljeni su ceo naredni dan. Te događaje prota Matija opisuje sledećim rečima:
Zapalimo nekoliko kuća još, i Turke u veliku, kamenom ozidanu avliju zatvorimo i čitav smo ih dan iz pušaka tukli. Pred noć pređem ja preko Kolubare i sastanem se sa knezom Nikolom Grbovićem i Kedićem, da se dogovorimo, šta ćemo sada raditi. Stari knez Grbović kaže: „Ovi se Turci u onaku tvrdoću zatvoriše, gde im se, dušo, bez topa nemože ništa učiniti. (...) No idi ti, dušo, traži brašna, a ja ću ovu pasju veru čuvati i ceniti, kao i oni što su moga Aleksu i Birčanina cenili.
Posle ovih Grbovićevih reči, usred noći, prota Matija Nenadović se zaputio ka Zabrežju, na sastanak sa zemunskim trgovcima, Srbima, ali i austrijskim pograničnim oficirima, kako bi nabavio „brašna“, odnosno baruta. Dok je na karauli čekao na isporuku, iz Valjeva mu je stiglo pismu da su one noći, kada je on otišao, Turci pod okriljem mraka krišom napustili kasabu na obalama Kolubare i da je ona ujutro osvanula slobodna.
Višedecenijski period koji je protekao od vremena ovih događaja do trenutaka kada je prota Matija stigao da ih zabeleži u svojim „Memoarima“, uticao je da mnogi detalji budu zaboravljeni, zanemareni ili permutovani. Jedan od bitnih elemenata koji je ostao skriven iza mutnih velova prošlosti vezan je i za tačan datume ovih događanja. Međutim, ono što Matija Nenadović nije u potpunosti razjasnio, učinio je jedan drugi prota u zapisu načinjenom samo nekoliko dana po oslobađanju Valjeva.
U jednom od brojnih pisama koje je redovno slao Stefanu Stratimiroviću, obaveštavajući ga o dešavanjima u pobunjenoj Srbiji, zemunski pronamesnik Mihailo Pejić je karlovačkog mitropilita obavestio i o oslobođenju Valjeva. U pismu, adresiranom 26. marta (14. marta po gregorijanskom kalendaru), prota Pejić je napisao sledeće:
Dne 7. marta t. l. udaru Servijanci juriš na Valjevo i velikom vatrom i hrabrostiju ovu varoš otuzmu. U ovome sraženiju svi Turci ostrotu meča oščutili sut. Ovde naši baruta 200 oka zarobili jesu i novaca zadovoljno takožde.
Imajući u vidu informacije koje prota Mihailo daje neposredno po događaju, i upoređujući ih sa kasnijim sećanjem prote Matije, borbe za Valjevo su se odvijale 19. marta 1804. godine (7. marta po gregorijanskom kalendaru), da bi sutradan, 20. marta, pošto su Turci iskoristili okrilje mraka da napuste svoje položaje, Valjevo osvanulo slobodno. Tako je varoš na obalama Kolubare, posle puna tri i po veka turske vlasti, postala prvi danas postojeći grad u Srbiji oslobođen na početku Srpske revolucije, koji je doveo do stvaranja novovekovne, moderne Srbije.
Valjevo, između dva rata
Navedene činjenice ukazuju na direktan istorijski značaj ovoga događaja, ali njegov širi značaj može da se sagleda tek u kontekstu pregleda viševekovne prošlosti.
Tokom viševekovnog postojanja Valjeva jasno se prepoznaju tri perioda u njegovom istorijskom razvoju:
- Period srpskog srednjovekovnog trga, koji je trajao oko 80 godina (od sedamdesetih godina 14. veka do 1458. godine).
- Period turske kasabe je trajao 352 godine (od 1458. do 1804).
- Period varoši i grada u novovekovnoj srpskoj državi traje već 209. godina (od 1804. do današnjih dana).
U poznatim istorijskim dokumentima Valjevo se prvi put pouzdano pominje 1398. godine, mada postoje izvesne indicije, koje nisu dokumentovane, o pomenu Valjeva 1393. godine. Svi poznati rani pomeni svedoče o postojanju naseljenog mesta, ali ne i o nekakvom značajnom događaju po naš grad. Tačno vreme nastanka Valjeva nije poznato, ali se na osnovu opštih istorijskih procesa pretpostavlja da je, kao i većina gradskih naselje tadašnje severne Srbije, nastalo posle sedamdesetih godina 14. veka, kada se, po raspadu države Nemanjića i završetku sukoba između Lazara Hrebeljanovića i Nikole Altomanovića, težište srpske države pomera sa juga na sever, što dovodi do početaka stvaranja urbanih centara na toj teritoriji. Od stvaranja tog mladog i malog srednjovekovnog trga, Valjevo se ubrzano razvijalo sve do 1458. godine kada je definitivno osvojeno od strane Otomanske imperije. Taj razvojni period je bio gotovo neprekinut. Kontinuitet je jedino narušen 1439. godine, posle prvog pada Srpske despotovine.
Godinu dana posle osvajanja Valjeva, sa padom Smedereva 1459. godine, srednjovekovna srpska država prestaje da postoji, a Valjevo postaje selo, a potom, sa pomeranjem granice prema Ugarskoj, kasaba u okvirima Otomanske imperije, sa turskim, muslimanskim življem kao apsolutno većinskim. Takvo stanje će trajati sve do 1804. godine, odnosno do početka Prvog srpskom ustanka. Kontinuitet koji je trajao 352 godine prekidan je samo povremeno, tokom više austrijskih okupacija u ratnim dejstvima protiv Turske. Najduže trajanje diskontinuiteta je bilo u vremenu 1718-1739, kada se Valjevo nalazilo u okviru austrijskog Beogradskog distrikta, ali sa potpisivanjem Požarevačkog mira ono ponovo postaje turska kasaba i krajem 18. veka ima 400 muslimanskih i 50 hrišćanskih kuća.
Početkom 19. veka, 20. marta 1804. godine, počinje novi period u razvoju Valjeva. Od tada pa sve do danas, punih 209 godina, uz kraće državne diskontinuiteta u kojima je Srbija bila ili okupirana (1915-1918. i 1941-1944), ili je svoju državnost čuvala u okvirima većih država (Kraljevine SHS, odnosno Jugoslavije i Jugoslovenske republike), traje kontinuirano postojanje i razvoj Valjeva kao srpskog naselja u Srbiji.
Pored toga, neophodno je da se naglasi i da je tokom Prvog srpskog ustanka stvorena srpska, ustanička država, koja predstavlja temelj današnje Srbije. Iz toga razloga i Dan državnosti, kao i mnogi drugi državni praznici Srbije su vezani za ustaničke datume. Neophodno je da se naglasi i velika, a po mnogo čemu i vodeća uloga Valjeva i Valjevaca u tim istorijskim događajima: Seča knezova, među kojima su Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin, kao i iguman Hadži Ruvim, bili najznačajnije žrtve, bila je neposredni povod ustanka; Valjevci su se među prvima organizovali u vojne jedinice, Valjevo, koje je oslobođeno 20. marta 1804. godine, bilo je prvo, danas postojeće gradsko naselje koje je oslobođeno, u Valjevu su pisani prvi zakoni ustaničke države, radio prvi sud, dogovarano osnivanje Sovjeta kao prve vlade, Valjevac prota Matija je kao prvi predsednik Sovjeta bio i prvi srpski premijer, a pre toga i prvi srpski diplomata...
Imajući u vidu sve navedeno, kao što je značaj Prvog srpskog ustanka bio od velike važnosti za našu nacionalnu istoriju, značaj oslobođenja Valjeva, na početku toga istorijskog procesa je i faktički i simbolično ključan za naš grad.
