• Kupovina/Pretplata
• Kontakt
• Marketing

• Home
• Revija Kolubara
• Knjige IP Kolubara
• Akcije
• O nama

| Decembar 2013

Kad četkica zameni posaoNeispričane TV priče Radovana Lazarevića završile na platnu

Darija Ranković

Radovan Lazarević (foto: Dragan Krunić)

U Morinju, prelepom mestu u Boki Ko­to­rskoj, gde svakog leta po mir i od­m­or odlaze pojedini valjevski no­vi­nari, probudio se zaboravljeni talenat i rodila ljubav prema slikarstvu. Ra­do­v­an Lazarević, urednik RTS dopisništva u Valjevu, u tom primorskom mestu shvatio je da su njegovi crteži iz osnovne šk­o­le s razlogom završavali na izložbama. Da čarobni svet boje i platna može da bu­de više od hobija, Radovan Lazarević je sp­oznao pre deset godina, sasvim sluča­jno, priključivši se likovnoj  koloniji u Mo­rinju koju je organizovao slikar M­io­d­r­ag Mile Petrović. Rezultat tog nimalo sl­učajnog slučaja bila je izložba u Li­ko­vn­oj galeriji “Sveti Luka” na Ubu. Tr­id­es­etak slika, ulja na platnu različitog fo­rmata, Radovan Lazarević je pokazao pr­vog novembarskog dana brojnoj publici iz Beograda, Valjeva i Uba. Tamnavska var­o­šica je izabrana za prvu samostalnu iz­lo­žbu iz više razloga. Mile Petrović je Ub­ljanin, a Radovan Lazarević je član Ud­ru­ženja likovnih umetnika “Spektar “. 

Da li je odlazak u slikarstvo želja za ne­čim novim, da se oprobaš i dokažeš u još nečemu ili je beg od svakodnevice?

Mislio sam da ću, bežeći od svakodne­vi­ce, slikati samo za svoju dušu. Ali, sli­karstvo mi  je postalo više od hobija. Sv­aka nova slika povećavala je odgovor­no­st u razmišljanju da se možda i u slika­rstvu ostavi trag. Zahvaljujući četkici i pl­atnu, svetlost dana ugledale su mnoge od mo­jih nedovršenih ili neispričanih te­le­vizijskih priča koje su se taložile tr­idesetak godina”. 

Naše kolege, ali i mnogi drugi, bili su iz­nenađeni, nisu znali da Laza zna da sl­i­ka. Da li je taj talenat neko otkrio ili se jednostavno “desio”?

Želeo sam da slikarstvo bude moja pr­iv­atnost. Zato je izložba za mnoge i bila   iz­neneđenje. U osnovnoj školi nastavnik Mi­losav Komnenović je moje slike birao za grupne izložbe i slao ih na dečje fe­st­i­vale. Kad je prošlo puno vremena, moj pr­ijatelj, akademski slikar Miodrag Mi­le Petrović na jednom lepom letovanju u Bo­ki Kotorskoj, ubedio me da ponovo po­čnem da slikam. Bio je iznenađen. 

Moj prvi utisak, na otvaranju izložbe, kada sam kročila u Galeriju, bio je su­sr­et sa svetlošću, vedrinom, koloritom, ra­došću… Na nekim slikama su šare koje po­dsećaju na liciderska srca, ćilime. Da li je to skrivena nostalgija, sećanje na pr­ošla, možda lepša vremena, želja da se ovo vreme oboji, da bude veselije i bolje ne­go što jeste ili nešto  treće?

I kad skrećem pažnju na stanje u kojem se nalazi pojedinac ili naše društvo, tr­udim se da igrom boja naglasim tu le­pš­u stranu života stavljajući akcenat na sv­et­lost, kolorit, vedrinu, radost. Pr­ev­i­še je muke i patnje u našem narodu. No­sta­lg­ije ima, liciderskih srca u raznim ulo­ga­ma ali ne i šara ćilima. U pitanju su ne­ki drugi srpski simboli. Koliko god po­kušavao da ovo vreme obojim i učinim bo­ljim nego što jeste, nisam mogao a da po­nekad ne skrenem pažnju na neizvesnost ko­ja je pred nama. 

Tvoje slike imaju priču. U jedan kadar si smestio nekoliko događaja i nekoliko  ak­tera? Koliko je  bilo teško ispričati ne­što četkicom na platnu?

Mnogo lakše nego što sam očekivao. Sa­svim opušteno i na veliko zadovoljst­vo. 

Da li hleb, koji dominira na nekoliko slika, predstavlja život, a ljudi bez lica svakog od nas? Reši mi tu dilemu.

Hleb je simbol ži­vo­ta, on je i duša čo­ve­kova. Ljudi bez lica mogu predstavlj­a­ti mn­oge od nas. Na slici "Ne­kad i sad" to se naj­bo­lje da primetiti. Moj je utisak da narod nema snage da kao nekad pokaže sv­oj ponos i odlučnost. A ako se ponekad i to desi na mojim slikama, onda je to ma­ni­pu­lacija narodom i sve se završava kao sa on­ima na brvnu. 

Na brojnosti onih što su bili na ot­va­ranju izložbe mogu ti pozavideti veća i zvučnija slikarska imena. Da li su do­š­li iz znatiželje, da vide šta to Laza sl­ika, ili da odaju priznanje slikaru?

I sam bio sam iznenađen brojem po­se­ti­l­aca. Za mene je to pre svega bio znak po­štovanja mene kao novinara jer nisu ni zn­ali da sam "slikar" a kamoli šta slikam. 

Da li slike, koje imaju odlične naslove (ka­kve samo novinar može da im da) za­dr­ža­vaš za sebe ili će se one naći i u domo­vi­ma drugih i radnim prostorima?

U ovom trenutku, sve slike koje ne p­ok­l­onim prijateljima, zadržaću za sebe. Mo­ram priznati, interesovanje za moje sli­ke je iznad očekivanja. 

Gledajući tvoje sli­ke pomislila sam da je u svakom od nas skriveno ne­što lepo, do­b­ro, us­pe­šno, samo to treba iz­vući. Im­aš li savet ka­ko da pronađemo to št­o je dobro?

Ne volim da pametujem i delim savete. Br­zi ritam života i briga za egzistenci­ju mn­oge čini netolera­nt­nim i nervoznim, pu­nim mržnje prema sv­ima i svemu. Mi­slim da ponekad treba smiriti strasti i uživati bar u nečem što se može. Je­dna moja koleginica je primetla da nije te­ško biti fin. Ako moram, reći ću: tr­eba nam pre svega vere u sebe, malo dobre vo­lje, upornosti i više ljubavi prema sv­ima. Onda će lepo, dobro i uspešno doći sa­mo po sebi.

Radovan Lazarević Laza zna da slika. Nje­gove slike imaju dušu. Imaju priču. Po­ruku.  Neku posebnu lepotu. Zaključak je to koji su poneli brojni posetioci na­pu­št­ajući Galeriju “Sveti Luka” na Ubu.