| Februar 2014
Branko Đurašinović, umetnik
Miodrag Pešić
Branka sam upoznao u atomskom skloništu preko puta Gimnazije, gde je delio atelje sa Bogoljubom Arsenijevićem Makijem. Negde osamdesetih, kada sam se vratio iz Dubrovnika.
Dole pod zemljom bile su tri prostorije pa su mene primili u treću. Branko je danima i noćima strpljivo radio svoje skulpture od gline da bi ih potom lio u gipsu. Maki je u to doba postao čuvar u Narodnom muzeju, pa smo raskrčili levo muzejsko krilo i napravili galeriju u kojoj se stalno nešto dešavalo. Igran je Beketov komad «Čekajući Godoa», priređivane izložbe, bila muzika, književne večeri, okupljanja, razgovori. Basara je nakoliko puta spavao u atomskom skloništu i gostovao u Muzeju. Plakate smo pravili tako što smo napravili slova (pečate) od krompira. Jednom, pošto su nas iz «Napreda» ignorisali, ušli smo u njihovu redakciju Bane, Maki i ja, na njihove oči iscepali stotinak primeraka tih novina i izašli...
Pošto su nas isterali iz tog skloništa, prešli smo u sklonište ispod Marketa, gde je Mile Jevtić pravio spomenik proti Matiji. Opet duboko ispod zemlje, u ilegalu.
Bane i ja smo nekoliko puta zajedno pravili izložbe. Prvu u Narodnom muzeju, kad je napravljena galerija gde je i sad. Učestvovao je na konkursu za spomenik Vuku Karadžiću. Rešenje je bilo odlično, ali je komisija odabrala onaj PEZ. Kada je napravio atelje u suterenu porodične kuće u Dušanovoj, u skloništu sam ostao sam, ali smo se skoro svaki dan viđali. Kupio je svetlo plavog trabanta kojeg je vrlo voleo i njim išao pun elana da predaje likovno deci na Mravinjcima. Živeo je sa svojom Milenom kod njegovih divnih roditelja, čika Milana i tetka Ivanke.
CC
Onda su došle devedesete, počeli su da uče engleski, predali papire za Kanadu i na kraju otišli u Vankuver. Tamo im se 1996. godine rodio sin Luka koji sada igra hokej i uči. Njih dvoje su se vrlo uspešno bavili enterijerom, Bane je bio vrlo aktivan i sa izlaganjem. Bio je vrlo radostan kada smo mu, Kaća Marinković i ja, od radova što su ostali ovde, napravili u holu Centra za kulturu, jednu od najdirljivijih izložbi koje sam video. Poslali smo mu fotografuje i video sa izložbe. Već je bio prilično bolestan, ali se baš radovao. U više navrata smo dugo pričali skajpom... Veoma mi je nedostajao..
Bane je bio tih, intelegentan, istinoljubiv, osetljiv, nežan, predan umetnosti, uporan, skroman... Takvi ovde nemaju šta da traže. Ko zna šta bi sve napravio da je ostao ovde. I da su ovdašnje okolnosti makar malo normalnije, ljudskije.
U jednom katalogu Branko piše: «Moj glavni motiv za stvaranjem leži u pojavama koje deluju destruktivno na svet. Osećam da me je ovaj fenomen potpuno obuzeo i da je moj rad postao lična zbirka saznanja i strogo odabranih zapažanja i iskustava. Tragam za ekstrapozicijom pojava kao što su ozbiljnost i ironija, važnost i apsurd, horor i humor. Izabrao sam strah iz ubeđenja da je jedini način da se podnese njegov stalni porast - suočavanje sa njim.
Ostalo je dosta kvalitetnih Brankovih radova kod njegove majke, bilo bi lepo kad bi se napravila nekakva mala legat postavka u Valjevu.
Miodrag Pešić
Branko Đurašinović je rođen 1960. godine u Valjevu, u skromnoj gradskoj porodici (otac Milan, tehničar, majka Ivanka, domaćica). Nakon završene Tehničke škole upisuje se na Akademiju umetnosti u Novom Sadu gde je diplomirao 1986. na vajarskom odseku, u klasi profesora Tomislava Kauzlarića. Od 1979. godine je redovno izlagao u gradovima Jugoslavije i u inostranstvu. U Valjevu redovno na grupnim izložbama ili sa Miodragom Pešićem .
Sa suprugom Milom (devojačko Gavrilović), Valjevkom, inženjerkom geologije, emigrirao 1994. u Kanadu. Izlagao u nekoliko kanadskih gradova. Iako teško oboleo nije prestajao sa slikanjem i vajanjem do poslednjeg dana života. U domovinu po odlasku u emigraciju nije dolazio.
Umro je 18. decembra 2013. godine. Sahranjen u Vankuveru.
