| Januar 2009
Biblioteka je već slavna - samo je nemaReč Matije Bećkovića na proslavi 140. godišnjice Valjevske biblioteke "Ljubomir Nenadović"
Readkcija Revije Kolubara
Matija Bećković na proslavi 140. godišnjice Valjevske biblioteke "Ljubomir Nenadović"
Ne znam je li još neko slavio 140. rođendan i za svoje zasluge dobijao najviše odličje, a da tu slavu nije slavio i to odličje primao pod svojim krovom. To je slučaj s bibliotekom u gradu Valjevu koje sva važna zdanja odavno ima a Biblioteku još nema. Postoji zgrada u kojoj je biblioteka, ali nije njena. Izvod iz Plana detaljne regulacije uže zone gradskog centra Valjeva - izmene i dopune iz 2007. (Foto: Ljuba Ranković)
Ko kaže A mora reći B. Valjevo i Valjevski kraj pod A – imaju čitavu Azbukovicu, pod B – Brankovinu, pod G – Gimnaziju, pod D – Dom kulture, pod K – Kulu Nenadovića, pod L – Lelić, pod M – Muzej i Modernu galeriju, pod P – Pustinju, Petnicu i Pećinu, pod S – Sud, Pod T – Tešnjar, pod Ć – Ćelije, pod H – hotel, pod C – Crkvu i Glas crkve...
Kako može grad u kome je pre 140 godina osnovana čitaonica, čiji je prvi zadatak bio „da unapređuje sebe i druge”, da sve druge unapredi, a sebe zapostavi i ne dobije Biblioteku, dostojnu svoga značaja i imena.
I kao što je Sveti sinod odlikovao biblioteku „Ljuba Nenadović” u Valjevu Ordenom Svetog Save, tako bi i nadležni valjalo da se ovoj proslavi pridruže odlukom o izgradnji Biblioteke u Valjevu i tako i oni odlikuju i biblioteku i Valjevo i tom vešću obraduju sav čitalački narod i sve prijatelje knjige. Ta Biblioteka je već slavna, samo je nema. Znamo kako se zove i koliko ima godina, koju slavu slavi, kojim odličjem je ordenovana, koliko ima podružnica, članova, knjiga i časopisa, samo preostaje da se iz nužnog smeštaja gde je sada, preseli pod svoj krov, u svoje zdanje.
Pomišljam da bi se nova, moderna zgrada biblioteke mogla naći na mestu stare železničke stanice, kod Vukovog spomenika, na vrhu Ulice Vuka Karadžića, kako bi se u Valjevo ulazilo i izlazilo ispod kupola hrama knjige.
Ali gde bila da bila, ona će tu biti umrežena sa celim svetom.
Čestitajući praznik i veliko priznanje nadam se da će za 150. godišnjicu Valjevo dobiti i to zdanje i u njemu dočekati još veću radost i slavlje.
Matija Bećković
Davno zaslužena kuća
Čitanja će biti sve dok na ovom svetu ne utrne i poslednja lampa. Bez knjiga je pogled u ponor upravljen, a obesknjiženi čovek je samom sebi okrenuo leđa. Biblioteke, stoga, moraju biti vazda otvorene i krcate knjigama, kako bismo živeli u sreći i miru.
Molim vas da primite moju čestitku povodom 140. godišnjice naše Matične biblioteke, a visoka svrha ovih svetkovina biće ispunjena izgradnjom velelepne kuće knjige, kakvu Belo Valjevo odavno zaslužuje.
(Telegram učesnicima svečanosti, posvećene 140. godišnjici Valjevske biblioteke)
Radovan Beli Marković
Za nju je sada vreme
Da bi Valjevo definitivno prestalo da bude provincija i da bi stvarno postalo grad, potrebno mu je da, kad je u pitanju kultura, dobije ono što u svetu imaju gradovi njegove veličine: profesionalno pozorište, koncertnu dvoranu i, najpre, zgradu namenski zidanu za biblioteku. Sa zaštićenim, bogatim depoima, čitaonicom, naučnim odeljenjem, Internet mrežom povezanu sa Nacionalnom bibliotekom, fotokopirnicom, kafe klubom, salonom za književne susrete, razgovore, rasprave... Primerenu sadašnjem i budućem Valjevu. Biblioteku koja bi opet predstavljala pravi svetionik u gradu, koja bi opet Valjevcima, pre svega mladima, otvorila vrata na sve strane sveta.
Siguran sam da će Valjevo kad tad takvu biblioteku dobiti. Zašto onda čekati?! Nije dobro sve probleme ostavljati da se reše u budćnosti, kad navodno za to „dođe vreme”. Budućnost će biti lepša ako joj umesto problema ostavimo, na primer, novu zgradu biblioteke. Za nju je sada vreme.
(Iz knjige „Valjevska biblioteka 1868-2008”)
Petar Pajić
Zavet
U ime kolektiva Biblioteke obećavam da ćemo još predanije i bolje raditi, te da za sledeći veliki jubilej, 150 godina rada, budemo odlikovani u našoj zgradi, u novoj kući Biblioteke, sačinjenoj po njenoj meri, po meri savremenog Valjevca, po meri hrama kulture, čuvara tradicije, a koji će stajati naspram hrama duhovnosti, Hrama Vaskrsenja Hristovog i trajati narednih 150 godine.
(Iz obraćanja učesnicima proslave 140. godišnjice Valjevske biblioteke.)
Zorica Milinković, direktor Biblioteke „Ljubomir P. Nenadović”
Biblioteka je najpreča!
Takav naslov imalo je u prošlom broju naše obraćanje pažnje javnosti na potrebu skore izgradnje nove Valjevske biblioteke. To osećanje dominiralo je i među učesnicima protekle proslave 140. godišnjice od osnivanja prve javne biblioteke u Valjevu.
Revija „Kolubara” je inače, od svog pokretanja, u proleće 1994. godine, privržena takvom nastojanju. Svejevrstan uvod predstavljao je članak Vigora Majića „I knjiga u ognju” iz prvog broja ovih novina, proisteklim iz suočavanja sa onovremenom stvarnošću u kojoj i „Valjevo ima patriotski važnije potrebe i ciljeve od knjiga i biblioteke”.
Tokom narednih deceniju i po mnogo kad smo se vraćali toj temi. Najintenzivnije iz broja u broj Revije 1995. godine. Iz mnoštva onda iznesenih gledišta izdvajamo poneka koja su i danas i te kako aktuelna.
Uredništvo Revije „Kolubara” u početku te javne debate: Valjevskoj biblioteci je pretesno u zgradama na raskršću ulica Karađorđeve i vojvode Mišića. Biblioteka je tamo, to je sve očiglednije, smeštena privremeno i po nevolji. Valjevu je već sada potrebna velika, od postojeće mnogo veća, znatno moćnija i drugačija biblioteka. Biblioteka za 21. vek.
Ostoja Prodanović: Ne treba se plašiti veličine poduhvata. Ne mora se sve završiti za godinu, dve, ni tri, ali se mora napraviti strategija, opredeljenje; mora se odrediti prema ovoj tekovini naučnog, kulturno-obrazovnog, privrednog i civilizacijskog servisa Valjeva i Okruga.
Miodrag Loma: Neosporno je da je u Valjevu neophodan nov bibliotečki prostor koji bi bio unapred projektovan prema svim potrebama bibliotekarske delatnosti. Budući da je u pitanju jedna od temeljnih javnih, prosvetnih i kulturnih institucija u gradskoj sredini, njime bi morala da se pozabavi pre svega Valjevska opština, a preko nje i nadležna državna ministarstva prosvete i kulture.
Laza Čurčić, dugogodišnji bibliotekar Biblioteke Matice srpske i Narodne biblioteke u Beogradu: Valjevsku biblioteku treba graditi na slobodnom prostoru, da oko nje ne bude zgrada, u nekom budućem parku. Onako kako je izgrađena beogradska Narodna biblioteka. Takvim građenjem obezbeđivala bi se Biblioteka od nepogoda, požara i poplava. Ne manje, tako bi bila urbanistički i arhitektonski spomenik grada. Ako se Valjevci opredele za pravu i neophodnu biblioteku, i ako je ostvare, biće na čelu onih koji će naše bibliotekarstvo povesti putevima koji će ih dovesti među one biblioteke u svetu koje su neophodni i nezamenljivi činioci u kulturnom i privrednom životu. Ovaj bibliotekar to želi od srca Valjevu i Valjevcima.
Zoran Joksimović: Zalažem se za isključivo novu zgradu Valjevske biblioteke na isključivo novom mestu. To mesto je – bivša žitna i drvarska pijaca, to jest sadašnji park na desnoj obali Kolubare, na Keju Prvog srpskog ustanka, gde zvrji ona benzinska pumpa. Tu bi Valjevska biblioteka, kao i Narodna biblioteka Srbije u Beogradu, stanovala u parku, otvorena, pristupačna sa svih strana, niko se na nju ne bi naslanjao. Bila bi, tu locirana, u svom ambijentu, u blizini Doma kulture, Doma omladine, Valjevske gimnazije, Moderne galerije, Više škole, Narodnog muzeja, u neposrednom susedstvu crkve u gradnji. Dakle, u centru varoši, svima blizu. A što je najvažnije, zgrada Valjevske biblioteke projektovala bi se i za dolazeće vreme i prema postojećim građevinsko-arhitektonskim zahtevima i standardima u pogledu lokacije, prostora, statike, unošenja savremene opreme za odlaganje, pretraživanje, nalaženje i transport knjiga. Sva ostala rešenja, bila bi polovična rešenja.
Dr Ilija Tripković: Raspravu o sudbini, o budućnosti Valjevske biblioteke na pragu 21. veka trebalo bi da podrže, a zatim i svojim autoritetom prošire svi oni kojima se Valjevo ponosi.
Milenko Radović: Biblioteke se moraju podizati. I milom i silom. Za one i zbog onih koji će stasavati u smele i odgovorne stvaraoce. Za one koji će se radovati što žive u šarenome, beskrajno raznovrsnome svetu u kome ni dva ljudska lica, ni dva čoveka nisu isto... Biblioteka, pa i ova Valjevska, mora da isprednjači u svetu koji se odavno izmenio. Sve prednosti ovoga sveta – civilizacijske i kulturne, moraju se ugraditi u novu biblioteku.
Ljubica Nožica: Valjevu treba biblioteka ako neće da ostane duhovna provincija. Nova zgrada. Lepotica. Zgrada koja uliva poštovanje. Znam koliko zgrada Gimnazije učestvuje u vaspitavanju gimnazijalaca. Stručni ljudi će umeti da je opreme kako treba. A onda će se pojaviti oni koji traže šta im treba. Kad budu imali gde da traže.
Slobodan Jevtić Pulika: Mislim da je vrlo značajno da Valjevo sa svojih 80 hiljada stanovnika, ili čitav Okrug, dobije ono što mu u ovom trenutku najviše fali a to je podrška duhu čoveka, podrška intelektualnoj i pisanoj reči.
Nenad Daković: Postoje samo dva imaginarna mesta koja sam poneo iz Valjeva u svom duhu, ili jeziku, svejedno. To je park pored kuće u kojoj sam odrastao i mala biblioteka u centru grada. Sve je u biblioteci bilo drugačije nego u gradu. Biblioteka je u svakom pogledu posvećeno mesto. Čovek ima ovu potrebu za posvećenim mestima koja menjaju one koji u njih ulaze. Neki drugi ljudi su odlazli u crkvu, koja se jedina još može meriti sa bibliotekom. Moj osnovni životni projekt je nastao na ovom mestu i zato mi je toliko stalo da Valjevska biblioteka dobije novu zgradu. To bi značilo pobedu svetog nad profanim, nevidiljivog grada nad vidljivim.
Dr Boško Đukanović: Primer Moderne galerije i imidž koji je naš grad stekao izložbama svetskog značaja u njoj još više me uverava da bi i „biblioteka za 21. vek”, Valjevska biblioteka, mogla biti ponos svakog Valjevca.
Vlada Simović: Za Biblioteku odgovara centar grada. Milenko Radović je, kao upravnik Biblioteke, ulagao u to velike ambicije. Imao je neke fine knjige iz Danske koje sam ja analizirao formirajući po svemu budući bibliotečki prostor. Ceo kraj je trebalo da dobije, dogradnjom Biblioteke, novu fizionomiju. S obzirom na to da su se uslovi promenili, potrebna je, pre svega, nova analiza čitave situacije. Možda bi se pokazalo da je potrebno odabrati neku novu lokaciju. Ipak, još uvek Biblioteku vidim negde u širem centru grada.
Miloš Jevtić: Mislim da je Valjevo – ako se ne odriče svojih kulturnih ambicija – dužno da izgradi bibliotečku zgradu za naredni vek. I to takvu biblioteku koja će biti matica svekolikih zainteresovanosti, ne jedino književnih. Nije moje da određujem šta bi sve trebalo da se nađe u jednoj takvoj budućoj biblioteci. Ima pozvanijih koji će to moći da odmere.
Arhitektonski projekti
Tri Valjevke diplomirale su na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu projektima Valjevske biblioteke. I sve tri dobile najviše ocene.
Najpre je to uradila, još u septembru 1997. godine, Biljana Radojčić. Locirajući to zdanje na desnu obalu Kolubare, između ulica Vuka Karadžića i Dragojla Dudića, ona je u obrazloženju svog projekta pisala: „Kvaliteti lokacije i zanimljivost sadržaja dali su mi odgovornost u smislu maksimalnog unapređenja i aktiviranja keja kao i kvalitetnog prostora biblioteke koja će privlačiti ljude i delovati svetlo i moćno. Ona već svojom arhitekturom treba da uliva dostojanstvo, čvrstinu, sigurnost a ipak da zadrži prisnu, plemenitu notu. Posebno treba da bude atraktivna mladima jer je to prva biblioteka sa kojom se sreću i koja će nadaleko opredeliti njihov stav prema svim kasnijim institucijama ove vrste (univerzitetske, nacionalne biblioteke...). Funkcionalno i pojavno ona mora biti u duhu vremena ali i imati mogućnost prilagođavanja svim kasnijim potrebama i trendovima”.
Radom „Valjevska biblioteka u kontekstu novog gradskog trga” diplomirala je 6. marta 1998. godine Violeta Jovanović. I ona je Biblioteku videla na desnoj Kolubarinoj obali i to u kontekstu tamošnjeg novog gradskog trga. U prikazu tog projekta, objavljenom u našem Kalendaru „Kolubara” za 1999. godinu, o njemu je, između ostaloga, rečeno: „Bazirana na modernim principima organizacije i okrenuta budućnosti, novim vidovima komunikacije, kompjuterizaciji i automatizaciji u procesu izdavanja knjiga, biblioteka međutim ne gubi ništa od svojih tradicionalnih, univerzalnih vrednosti. Ovo je i dalje hram knjige u najboljem smislu te reči, koji pruža potrebnu intimnost korisnicima, sa čitaonicom orijentisanom ka reci i ka dvorištu, sa odvojenim dečijim odeljenjem u čijem su sastavu prostori za kreativne radionice mladih. Od pratećih sadržaja tu su još svečana sala, galerija-knjižara, cyber kafe, izdavačka delatnost...” Violeta Jovanović je umrla 12. januara 1999. godine.
U jesen 2008. projektom nove Valjevske biblioteke diplomirala je u Beogradu Milka Ilić.
U regulacionom planu
Aktuelnim regulacionim planom središta Valjeva predviđen je, na desnoj strani Kolubare, prostor za novu Valjevsku biblioteku sa Modernom galerijom. Za taj objekat rezervisan je prostor od 20 ari, a buduće zdanje je definisano kao – „slobodnostojeći objekat, transparentan prema parku”. Njegova fasada bi bila od savremenog materijala sa velikom staklenom površinom prema parku. Regulacioni plan određuje i sledeće: nema potrebe za ograđivanjem; pomoćni objekti – nisu dozvoljeni; faznost izgradnje – nije moguća.
