| Mart 2014
Biti i ostati novinarSa Darijom Ranković, Valjevkom 2013. Godine
Ljiljana Ljiljak
Darija Ranković (foto: Miorslav Jeremić)
Novinari nisu naročito skloni da odaju priznanje svojim kolegama. I kad vam kolege, saborci tog zahtevnog posla - a u žiriju Revije «Kolubara» uglavnom jesu novinari - dodele gotovo jednoglasno priznanje kao što je Valjevac ličnost 2013. godine, onda to pored priznanja za ono šta ste i kako radili ima i dodatnu, ima posebnu težinu. Otvara pitanje čemu novinarstvo u ovim smutnim vremenima ne samo zbog skarednog incidenta koji nije zabeležen u istoriji ovdašnjeg novinarstva.
Darija Ranković je kao novinarka sazrevala na iskustvima jednog viđenja radio novinarstva i promenama kroz koje je ovaj moćan medij prolazio u najturbulentnijim godinama na razmeđu dva veka. Zato je i razgovor sa njom jedno viđenje svih tih procesa u kojima je bila akter. Od dana kada je, pre skoro četvrt veka, bez treme, lako, prirodno, progovorila u mikrofon, Darija je pokazala i onaj, dragocen za novinarstvo, talenat da zna trenutak kada Kairosa može uhvatiti za čuperak. To se u ovim našim vremenima konstantnog urušavanja vrednosti ne retko skupo plaća.
Počela si da se baviš novinarstvom u Radio Valjevu koje je tada imalo redakciju, što je danas, reklo bi se, zaboravljena institucija u našoj profesiji. Bar kad je lokalno novinarstvo u pitanju.
- Sad kad pričam o novinarstvu, o Radio Patku, sa žalom pričam i o Radio Valjevu koga više nema. U redakciji je svako ima svoje mesto. Svako je znao čime se bavi. To se kasnije izgubilo. Nema ga ni u listu «Napred». Ti si pratila grad, Ljiljana Kecojević politiku pa kulturu, Anka Šupić privredu, Žika Janković radio je dokumentarne emisije, Mijo Stojkanović politiku, Milena Petrović je pratila turizam, Dragan Ilić i Branko Vićentijević sport, Svetlana Mitrović zdravstvo i školstvo. Imao si čoveka koji je pratio neku oblast i bio «ekspert» za nju, znao je šta se u toj oblasti dešavalo pre deset godina. A onda je došao radio kakav je Radio Patak. Bilo nas je pet, šest i svi su radili sve. Kada sam došla, samo sam rekla da jedino neću pratiti crkvu i sport; sve drugo mogu, i privredu, i zdravstvo, i obrazovanje. Svi su radili sve. A tako se gubi kvalitet. Moj jedini motiv napuštanja Radio Valjevo bio je, pre svega, stalan a ne honoraran posao. I to da ću biti deo ekipe koja pravi nešto novo. Imala sam osećaj da nešto znam i vredim čim me je neko nakon šest godina bavljenja novinarstvom, odabrao da budem u ekipi koja pravi nešto novo. A nisam razmišljala šta je to novo, da li će biti bolje ili gore.
Kad si postala svesna te, uslovno rečeno, „površnosti“?
- Posle pet, ili deset godina, kada nije bilo novca a u redakciji ostala svega tri-četiri čoveka. Moram priznati da je forma Radio Valjeva bila za mene zastarela, stereotipna. Emisije počinju tačno u neko vreme. To je bila katastrofa. Ali to je verovatno moralo da bude tako. Program Radio Valjeva bio je krut. Na primer, Dnevnik - tačno si znao koja je prva vest, pa druga - nema iskakanja. Doduše, Valjevski informator, Slike grada, je bila drugačija, živa emisija. Zapravo, Radio Valjevo je bio državni radio, morao je da se drži pravila tog vremena. A Radio Patak je bio neka vrsta fleksibilnijeg, modernijeg, slobodnijeg radija, koji ne mora čvrsto da se drži šeme. Na primer, Dnevnik može da bude i u osam ujutro ili u 10 ako se nešto desilo. To u Radio Valjevu nije moglo, čekao se Dnevnik. Nešto se desi ujutro a ti to plasiraš tek u četiri sata. Od mlađih tada su u Radio Valjevu bili Viktor Jocić i Branko Antonić, oni su imali želju da naprave drugačiji radio. Viktor je govorio kako je bio „stegnut“ u Radio Valjevu, nije mogao da pokaže izvesnu „modernost“, zato je i izašao da bi pravio novi radio. I Radio Patak je imao taj nov, moderni izraz - biti kratak, brz. Naše vesti su, na primer, bile mnogo kraće. To je nešto što je Radio Patak imao a druge radio i tv stanice nisu.
Osim svakodnevnog rada na informacijama, uradila si i sto emisija «Na moj način», seriju razgovora sa značajnim Valjevcima…
- Prvo sam počela da radim jednosatnu emisiju “Izjava nedelje - Crni i beli glas“. U toj emisiji pretežno su bile političke izjave. U to vreme politika je bila najdominantnija stvar u našem programu i u našim životima. Bavili smo se samo politikom. Naš radio se i profilisao da se bavi samo politikom a vrlo malo životnim temama i temama koje znače život i koje bi trebalo da budu u programu jedne radio stanice. Na sve drugo smo zaboravili. Tu emisiju - „Izjava nedelje“, „Izjava meseca“ - radila sam od 1997. do 2003. godine. Šest godina je išla svakog ponedeljka. Prestala sam kada je ubijen Zoran Đinđić. Shvatila sam onda da više nema smisla takva emisija, da nema smisla dalje se baviti politikom sa toliko energije i toliko vremena. Tada smo počeli i da se osipamo, bilo je malo para, loša klima u gradu, radilo se sve teže i teže a posla mnogo. Pokušavali smo da izađemo i iz političke svakodnevice ali nismo uspeli. Nije bilo lako da se izvučemo. Takav rad oduzimao mi je previše energije, a premalo davao. Počela sam da otupljujem. Ništa drugo ne čitaš samo pratiš politiku - rekla sam jednom prjatelju. Možda ništa ne znam ali ipak znam kako fukcioniše Skupštine, znam sve odbornike i predsednike gradskog parlamenata od 1994. do danas.
Kao izvestan otpor tome smislila sam emisiju “Na moj način“. Nisam pobegla zbog forme Radio Patka već od sadržaja koji je okupirala politika. Bila mi je želja da pokažem, mislim da mi je to uspelo, da je nešto što je lepo i dobro - uvek lepo i dobro. Samo bi trebalo negovati to lepo i dobro. Šta je u starom Valjevu bila pravilo, norma ponašanja? Šta je bilo kvalitet? Da li je onaj kvalitet koji je postojao 1972. ili 1952. godine, važeći kvalitet i 2002. i 2022. godine? Da li se nama nameće nešto kao kvalitet a nije kvalitet? Šta je ostalo nepromenjivo u svim vremenima izuzev moderne tehnologije i nauke? Htela sam da pokažem da je „Dobar dan!“ uvek „Dobar dan!“ Kao što je i „Kako ste?“ uvek „Kako ste?“
Ne čini li ti se da je i parlamentarni život postao najgora verzija onoga što bi trebalo da je demokratija?
- Na sednicu Skupštine opštine prvi put sam otišla s tobom. To je bilo 1989. godine. Bila si skupštinski izveštač, povela si me da bi me upoznala sa parlamentom, ko su odbornici, odakle su… Kasnije su krenuli nova demokratija i višepartijski sistem. Kad si me upoznavala sa tim ljudima kazivala si, uvek to pričam, „ovo je doktor, ovo je profesor...» To su bili ljudi sa imenom i prezimenom, sa zanimanjem i integritetom. Ljudi koje je grad poznavao i poštovao. Izlazili su za govornicu, i iako je tad bio jednopartijski sistem, govorili suprotno od onoga za šta će se posle glasati. Iznosili su svoja mišljenja, sučeljavali argumente. Mogli su da izađu i kažu svoj stav, svoje mišljenje. Uz sve uvažavanje onoga što predlaže većina ili partija. Vremenom, dolazili su da budu odbornici oni koji nigde nisu radili, da bi se eto i oni nečim bavili, da im dani uzalud ne prolaze. Kad pogledaš današnjih 51-og odbornika, koliko ih je da imponuju? Jedva da izabereš nekoliko. Pa i kad porediš kako se oblače. Žene su dolazile u kostimima ili haljinama, muškarci u odelima. Neko doduše sa manje ili više ukusa. Danas samo što ne dođu u trenerci. I to govori kakav im je odnos prema gradskom parlamentu
Nisu li ti dragoceni razgovori, sećanja ljudi u emisijama „Na moj način“, otvarali i neke druge, nove teme?
- Skoro sam preslušavala te emisije jer nameravam da od toga napravim knjigu. Uočila sam da se prva emisija strašno razlikuje od 45. a 45. od 75. Moja prvobitna zamisao bila je da pričamo kako se nekada živelo. Znači duhovno, bez arhitekture, urbanizma, bez tih materijalnih tema. A onda se kroz razgovore nametnula priča kako je izgledao neki deo grada, kako se taj deo menjao, kako se nešto što je bilo dobro bez potrebe rušilo. Vremenom sam sadržajno dopunjavala te emisije a da toga nisam bila ni svesna. A ono što je važno, kroz te emisije pričalo se o tome kako se grad menjao. Ali se pričalo i o ljudima. Svaki od sagovornika je pričao o još deset-petnaest ljudi koji su u njihovo vreme ostavili trag u ovom gradu. O dobrim ljudima koje smo možda zaboravili, a i njihova dela.
Vremena se jesu promenila ali se izgubilo mnogo šta dobroga. Ako pogledamo «Napred» unazad tri-četiri decenije, gde su danas u njemu prikazi pozorišnih predstava, knjiga ili koncerata, gde dileme oko izgradnje i planiranja grada? Gde su specijalni dodaci iz kulture, feljtoni? Ko se uopšte time bavi a ima ljudi koji znaju o tome da govore?
- Tih ljudi koji mogu kompetentno da kažu ima, ali njih ne zovu. Drugo, u redakcijama je malo ljudi. Imate redakcije sa po jednim čovekom, Radio 014 i Radio Patak, imate televiziju sa dva čoveka. Ti novinari ne mogu da prate dnevne događaje, da rade informativne emisije i da se bave temama. Sve to nije slučajno. Ni to što je Radio Valjevo dovedeno dotle dokle je dovedeno. Nije slučajno što su počele masovno da se dele frekvencije, što su napravljene privatne radio stanice. Možda sam paranoična, ali nije slučajno ni to što su zarade u novinarstvu takve kakve jesu. Prosek zarada novinara u Valjevu je 20, 25 hiljada, malo su iznad kolege iz «Napreda».
- Novinarstvo je urušena profesija u ovom gradu, možda i šire, već više od deset godina. Sami smo krivi zbog toga. Došlo se do ovakvog stanja zbog loše selekcije. Imala sam sreću da sam ušla u novinarstvo u ona zlatna vremena kada u redakciji Radio Valjeva niste znali ko je bolji od koga. Nisam imala naročito obrazovanje ali sam mogla da naučim. Imala sam od koga da učim zanat. Kako se ophodi sa ljudima, kako se gleda na stvari, da nije sve crno-belo. Onim što sam za šest godina naučila u Radio Valjevu, kompenzovala sam svoje nedovoljno obrazovanje.
Koliko si trpela pritiske političara, stranaka? Zašto se lako prilepi etiketa da si nečije glasilo…
- Uvek smo bili „njihovi“, ili “njihovi“. To je neverovatno. Ima jedna reč koja me muči poslednjih godina, to je ono kada vam kažu - Vi ste maliciozni! Nije mi jasno zašto i otkuda ta reč za ono što radim i što je radio Radio Patak. Pokušavala sam sa tim ljudima da razgovaram, da mi kažu šta to znači. Nisam uspela. Neke direktne pritiske Radio Patak nije imao izuzev toga da smo maliciozni. Ili – «Niste fer!». Ili – «Šta ste se uhvatili toga, kome je to važno...» Niko pisanje novinara ne prihvata kao dobronamerno, kao gledište nekoga koji malo više vidi ili malo objektivnije gleda nego onoj ko je na vlasti. Uvek naše pisanje doživljavaju kao atak na njih, na njih lično, na njihovu politiku. Ne na ono što su uradili već na njihovu ličnost.
Kako tumačiš dobijanje priznanja „Valjevka godine“? Mnogi to povezuju sa činom izlaska iz novinarstva nakon skandala u Skupštini grada. U tome neki ne vide hrabrost nego samo moralan čin…
- Ne znam da li je odlazak iz Radio Patka bio hrabar ili moralan čin ali on je ponajpre bio gest očajanja. Videlo se da ne možeš da utičeš na bilo šta već da postaješ saučesnik. Meni se u toj 2013. sve namestilo! Namestilo da je atmosfera u gradu takva kakva jeste, da je grad tu gde jeste. Namestila se za mene užasna uvreda, sa kojom ću verujem umreti, izgovorena u skupštinskoj sali: “Marš napolje ološu jedan!“ To se zbilo na javnom mestu gde nisam zalutala već došla da radim svoj posao, javni. A onda toga prvi čovek Valjeva postavlja za svog pomoćnika. To je za mene bilo porazno, možda ona kap kada sam shvatila da je u ovom gradu mnogo toga izgubilo smisao. Da ono što je u ovom gradu bilo dobro postaje loše. I to loše se neguje, uzdiže, ceni. Onda se desilo i to da zbog mog teksta „Mečkarenje“, u kome sam na primeru jednog dana opisala odnos vlasti prema novinarima i prema građanima. Opisala sam kako izgleda kad vlast pokazuje svoj uspeh tako što nas voda od jednog do drugog, trećeg mesta, a da bi mi trebalo, to što oni kažu da prenesemo građanima. Zbog tog teksta Radio Patak nije dobio pare za projektno finansiranje. Uvek sam kroz tekstove i snimke iznosila argumente i činjenice, nikad svoj lični stav. I „Mečkarenje“ je zasnovano na činjenicama a ne na mom ličnom stavu ili doživljaju. Shvatila sam da zbog takvog pisanja trpi Radio stanica koja bi uskoro trebalo da obeleži 20 godina postojanja. I da će, ako ovako ostane, biti ugašena jer ona ne može bez projektnog finansiranja. Sve se to smestilo u 2013. godinu.
Darija ne bi bila Darija da ne izgara na nekom novom projektu…
- Još dok sam radila u Patku, htela sam da napravim internet novine. Ljudi to rado čitaju. Radio je brz medij, čuješ sada i nikad više, a tekstu se možeš vratili, ući u arhiv sajta. Tada nas je bilo malo u Radio Patku pa nisam mogla da se posvetim i tome. Sada sam slobodna, imam vremena. Sa Ljubinkom Rankovićem, iskusnim web dizajnerom koji radi po celom svetu, i sa još nekoliko ljudi radimo na tome. Na našem sajtu neće imati samo dnevnih, aktuelnih informacije. Želja nam je da bude otvoren za sve koji imaju talenta a nigde se ne čuju. Za one koji se bave ekonomijom i privredom nigde se ne čuju a imaju šta da kažu. Da bude društveno odgovoran sajt. Na primer, privrednici koji imaju neku ideju, neki problem, neki predlog a nigde to ne mogu da plasiraju na našem sajtu imaće prostor. Da iznesu svoj stav, argumente za ili protiv, da se čuje struka. Biće otvoren za sve oblasti, otvaraće teme, nećemo nametati rešenja ali ćemo davati odgovore. Važno je da se čuju mišljenja, da se komunicira. Imaćemo i sajt „za i protiv”. Otvorimo temu, na primer - da li park preko puta Doma kulture da bude dečiji, sa automobilčićima, penjalicama. Zvaće se „Kolubarske“ jer nam je namera da pokrijemo i ostale opštine. Ovakvo ime nema veze sa ID «Kolubara». Biće kolumne za sve oblasti, kulturu, sport, turizam, u kojima će svako moći da iznese svoja razmišljanja. Biće dakako i oglasa…
