| Novembar 2007
Spomenica
Radoš Glišić
Reč meseca oktobra 2007. bila je ANTIFAŠIZAM, ili grešim – možda je to bila reč FAŠIZAM!?
Velika buka trajala je nekoliko dana, i na tome se završilo. Ostalo je nejasno ima li fašizma kod nas ili ga nema, i kako se zove ono što su ekstremni antifašisti krstili kao fašizam.
Ispostavilo se da Srbiji preti velika opasnost od antifašizma kao pošasti veće i od samog Bin Ladena.
Afirmacija profašističkih ideja i dela, dakako, odomaćila se. Postali su nekako deo naše svakodnevice, deo nečega što nije sporno.
Sa simpatijama se gledalo na neprisustvo naših „državnika” onomad na tribini u Moskvi, Ljotiću je već bio spreman spomenik i ulica, i da ne nabrajam.
Ali zato su nesporni antifašisti Lola Ribar, Žikica Jovanović Španac, Dragojlo Dudić i sin mu Miša, ostali bez ulice (trojica Valjevaca i bez škola).
Nije mi poznato da li je junak koji je peklo Živana Đurđevića zaboravljen kod dodele spomenica novopečenim prvoborcima. Tražim da se to proveri. I da mu se u znak zahvalnosti podigne spomenik spram njegovog velikog dela podno spomenika Stevanu Filipoviću na Vidraku. I njemu i onome ko je predložio da se Špancu i Dudićima oduzmu ulice i škole.
Tako će se najbolje razrešiti velika dilema – ima li ili nema kod nas fašizma.
