• Kupovina/Pretplata
• Kontakt
• Marketing

• Home
• Revija Kolubara
• Knjige IP Kolubara
• Akcije
• O nama

| Septembar 2011

Oficirski domŠta i kako?

Redakcija Revije Kolubara

Valjevu je ovog leta vraćen Dom vojske (nekadašnji Oficirski dom, Dom JNA i sl.), doduše uz priličnu cenu u koju valja računati i ulaganja u temeljnu obnovu tog interesantnog zdanja.

U pitanju je zgrada na jednoj od najinteresantnijih lokacija u gradu, koju su još pre 80 godina njeni protagonisti odlično postavili i za nju onda odvojili priličan plac. Toliki da omogućuje njeno eventualno proširenje a da vrednosti samoga objekta ne budu ugrožene. U pitanju je, uz to, reprezentativno zdanje, s mnogo razloga oglašeno za spomenik kulture. Malo je tako vrednih građevina ne samo u Valjevu nego i u dugim srbijanskim varošima ovakve veličine i ovakvoga značaja.

Neophodno je, otuda, da se donosioci odluke o budućoj nameni Oficirskog doma oslone na znanja i viđenja što većeg broja kompetentnih ljudi, pre svega između nas Valjevaca. Ljudi od značajnoga iskustva i sa znatnim rezultatima u svojim biografijama, takođe i onih pred kojima je budućnost.

Nije sramota pitati, sramno je donositi pograšne odluke. Ukoliko se sada donese pogrešna odluka o budućnosti valjevskog Oficirskog doma – njene posledice će biti dalekosežne.

Svesni važnosti toga odlučivanja, uredništvo Revije „Kolubara” zamolilo je desetinu Valjevaca da na početku debate o tome iznesu svoja viđenja o mogućoj budućoj nameni Oficirskog doma. Tom temom bavićemo se i u narednim brojevima. 

 

Dom armije - gradska velelepna kuća

Naš grad početkom prošlog veka imao je svetske ambicije za korisno i lepo. Uticaj austrougarsko-ruske arhitekture ostavio je plemenite tragove u velikim zdanjima pa i u privatnoj obradi stanovanja bogatih ljudi, retkih ali pre plemenitih sa značenjem dugog uticaja na grad i njegov razvoj.

Iz toga doba, u jednom dahu, niče Gimnazija, sudovi, hotel „Brankovina”, Oficirski dom pa kao nekakva utvrda okružuju srce novoga grada, rasterećenog prošlošću.

Moja nada je velika – to dokazuje razvoj Gimnazije. Moja nada je velika u Oficirski dom – dobro je što je oronuo jer ga još niko nije uspeo da uzurpira i upropasti.

Gradska arhitektura Valjeva diše: potezi malih zgrada dobijaju akcente velikih zdanja i njihov uticaj neminovno pleni i deluje.

Valjevo, kao i svi ostali gradovi tog kalibra, pa i veći, ima nekakve počasne zgrade.

Ako Valjevo prihvati da Oficirski dom postane u našim okvirima Gradska kuća – učinićemo veliku uslugu boljitku Valjeva i njegovoj budućnosti. Gradska kuća ima reprezentativni značaj za grad.

Gradska kuća je između administracije (opština), Doma kulture, Muzeja i Moderne galerije – niko i svi.

Gradska kuća je reprezentativa. Bez političkih ubeđenja i ličnih prohteva, a svojom aktivnošću ne konkuriše ni Muzeju, ni Domu kulture, ni Modernoj galeriji Ljube Popovića.

Zalažem se za restauraciju njene fasade na nivou i utisku koji će ta fasada značiti u ilustracijama Valjeva – Gradska kuća! Lepo i jasno zvuči da je Grad prestao da bude varoš. Zalažem se za unutrašnju obradu bez uvođenja modernih elemenata. Sve staro, vratiti mu život i prilagođavati se toj dispoziciji. Nikako uvoditi nove elemente. Zgrada kao takva i spolja i unutra trebalo bi da živi svoj život i da služi Valjevu i svetu kao svetao primer naše prošle pameti.

Svakako da je potrebno regulisati sanitarne uslove, kuhinju, struju i ostalo što je u upotrebi.

Restauracija objekta zahteva drugačiji pristup od standardne obrade namenskog prostora u ovakvom jednom zdanju – Gradska kuća. Ostaviti po strani modernizaciju.

Dvorišni prostor je takođe sjajan. To više nije bašta Oficirskog doma, to je prostor u sklopu zdanja u kome treba oblikovati protok potrebe i odmora.

Celina zdanja i bašte je veličanstvena i ne sme se odeliti.

O funkciji celine treba potanko „razglabati” afinitete ali se hirurški opredeliti za bitno. A to je – reprezentativni objekat Gradske kuće. Naravno da nismo na nivou Brisela, Praga, Londona, Budimpešte, ali će ona biti odraz naše specifičnosti i tradicije i time ćemo se dičiti.

Zakazati jednu raspravu pre nego što se bilo šta uradi ili odluči – elementarna je važnost a da se ne uleti u glupost.

Avgust 2011.

Slobodan Jevtić – Pulika Valjevski

 

Oficirski dom valjevskoj biblioteci

Ubedljivo najbolje rešenje

U trajnom rešavanju problema valjevske Matične biblioteke „Ljubomir Nenadović”, koja, važno je i to reći, nikada u svojoj dugoj istoriji nije imala svoju zgradu, siguran sam da je najbolje rešenje nova namenski građena zgrada. Međutim, kako je to malo verovatna varijanta, pristalica sam restauracije i adaptacije Oficirskog doma u zgradu trajnog stanovanja biblioteke, jer je u sredstvima javnog informisanja u našem gradu bilo govora o otkupu ove zgrade od strane opštine Valjevo.

Zašto mislim da je to najbolje rešenje?

Zato što postoji nekoliko dobrih razloga za to. A to su:

1. Arhitektonski izgled zdanja Oficirskog doma je dovoljno reprezentativan da u njemu buide smešten jedan takav hram obrazovanja i kulture kakav  je za svaki grad njegova gradska biblioteka. Naravno, mislim na reprezentativnost objekta kakav pamtimo iz vremena društvene brige o njemu, a ne današnjih dana, kada ruiniranost znatno umanjuje lepotu ove zaista značajne arhitektonske tvorevine našeg grada.

2. U prizemlju i na spratu je sasvim dovoljno prostora za nekoliko čitaonica i sva odeljenja biblioteke po najnovijim, čak i svetskim standardima bibliotečke delatnosti. Vešti arhitekti će sigurno te prostorne pogodnosti umeti da iskoriste i minimalnim funkcionalnim adaptacijama postojećeg prostora dobiće se sve što bi jedna savremena biblioteka trebalo da ima.

3. Oficirski dom ima dovoljne prostorne kapacitete za smeštaj velikog broja knjiga, jer se toplifikacijom Valjeva u suterenskim prostorima otvaraju mogućnosti za sigurno deponovanje velikog broja knjiga, časopisa i ostale bibliotečke građe.

4. Velika sala sigurno može postati višenamenski prostor koji se može, zavisno od veštine paravanskog pregrađivanja i fleksibilnosti nameštaja, koristiti za manje ili veće književne, ali i naučne skupove i druga korisna događanja u kojima može biti i do 300 slušalaca. Naravno po potrebi i kao bioskopska dvorana, mala pozoripšna scena, horska dvorana i sve ono što će sigurno obogatiti kulturni život u Valjevu.

5. Da li postoji lepši ambijent za tradiconalne letnje književne susrete u dvorištu (koje godinama organizuje biblioteka) od bašte Oficirskog doma. Naravno, bašta se može u sezoni koristiti takođe kao višenamenski prostor za letnju čitaonicu, restoran, pa i botanički vrt...

6. Zgrada u dvorištu može biti pretvorena u radionicu sa knjigoveznicom u kojoj bi se štitile ne samo stare i retke knjige (spomenici kulture), već i pružale komercijalne usluge skeniranja, fotokopiranja, umnožavanja, koričenja... korisnicima biblioteke i građanima Valjeva.

7. Ne sumnjam i da će restoranski prostor, soba za boravak gostiju i svaki drugi kutak Oficirskog doma biti funkcionalno i namenski iskorišćeni, kao i da će i instalacije biti adaptirane u skladu sa zahtevima savremenih informatičkih i drugih tehnologija koje su uveliko ušle u biblioteke u svetu i koje omogućuju direktnu vezu sa svim bibliotekama u svetu.

Moglo bi se, naravno, maštati i dalje, ali za to postoje kvalifikovani stručnjaci koji u skladu sa zahtevima savremenih dostignuća biblitečke delatnosti kod nas i u svetu daleko kompetentnije mogu razmišljati o enterijeru i eksterijeru naše biblioteke i projektovati njen spoljni i unutrašnji izgled za večnost. 

(Ojavljeno u Reviji „Kolubara”, oktobar 2006.)

Post Scriptum

U međuvremenu su se promenile dve garniture „odgovornih”.

I jedna i druga se, po zvaničnim informacijama, nisu mnogo bavile trajnim rešavanjem prostora Matične biblioteke, što nije dobro ni za biblioteku ni za građane Valjeva.

Ali su, opet po zvaničnim informacijama, imali aspiracije prema zgradi nekadašnjeg Oficirskog doma i pregovarali sa nadležnim u Ministarstvu odbrane Republike Srbije o otkupu zgrade i njenom adaptiranju u Gradsku kuću ili tako nešto, što može biti dobro za biblioteku i građane Valjeva.

Kažem, može biti dobro, jer logično slede zaključci:

1. Svakom u Valjevu je potpuno jasno da je problem biblioteke važniji od problema Gradske kuće (biće i za to kada dođe vreme lepog i pogodnog prostora) i da gradska administracija, narasla na brojku koja 2-3 puta prevazilazi evropski standard (jedan činovnik na hiljadu građana), ima sasvim dovoljno prostora u postojećoj višespratnoj zgradi na Gradskom trgu.

2. Adaptacijom Oficirskog doma ne rešava se samo problem Matične biblioteke, već dobija jedan višenamenski prostor za kulturu i nauku celoga Grada, što se i biblioteci mora predočiti u smislu budućeg korišćenja prostora.

3. Grad Valjevo ima novca za otkup zgrade Oficirskog doma od Ministarstva odbrane Republike Srbije ili kompenzaciju za stambeni prostor ili nešto treće o čemu je već bilo reči.

4. Grad Valjevo ima sredstva za adaptaciju prilično ruinirane zgrade u hram kulture i nauke, pogotovu što bi se za jedan takav poduhvat pravovremenim i studioznim konkurisanjem, sigurno dobila dopunska sredstva iz NIP-a, ali i iz pristupnih fondova EU ili drugih inostranih donacija.

Uostalom, ako opet bude po uobičajenom „mi smo za, ali nema para”,  biće jako teško građanima i korisnicima Matične biblioteke objasniti kako to za Gradsku kuću ima, a za biblioteku nema sredstava za otkup i adaptaciju prostora.

 

Dom vojske - gradsko pozorište

Devedesetih „sankciozno-ratnih” bilo je veoma komplikovano raditi profesionalne projekte u Domu kulture, sastavljenom od cenzorskih, upravnih, nadzornih i sličnih odbora. Jedino, ako bi se poklopio interes partijske politike i nekog jubileja, vrata bi se „odškrinula”.

Čak i desetine mladih, koji su tada uspešno polagali prijemne na prestižnom Fakultetu dramskih umetnosti, pripreme su obavljali u kućnim i alternativnim prostorima, jer se Dom kulture „uredno zaključavao”, a grejanje „uredno gasilo”.

Došlo je novo vreme: Dom kulture je postao Centar za kulturu, Jugoslavija je postala Srbija (sa i bez Kosova – nepotrebno precrtati), a vreme čvrstih uprava zamenila je nepodnošljiva lakoća „liberalne anarhije”.

Mada smo tih „mrazovitih” godina počeli da redovno imamo beogradske premijere na profesionalnim scenama (“Hrčki”, „Janez”, „Srpska drama”) i profesionalnim festivalima (“Doktor Šuster”, „Koreni” itd.) ipak su probe „uredno” održavane u „ledenim art-holovima” i drugim nemogućim prostorima.

Onda smo jednog dana otišli da radimo probe u Domu JNA, kasnije Domu Vojske, kasnije ruini, kasnije ruglu, kasnije – po našoj ideji utočištu za letnju scenu „Tešnjarskog ponoćnog pozorja” (jer je nešto manji „kafansko-prostački eho” nego na prostorima „ispred Gimnazije” ili „ispred Centra”).

O mogućnostima za ambijentalne projekte da i ne govorimo (mada bih imao pravo, s obzirom na „Lepoticu i zver” u Petničkoj pećini, ili „Audijenciju” u Pivari, kao i „pucnjave” iz Tešnjara na Grand u „Pokojniku” koji će „vedro anticipirati” pravi rat).

Dakle, našavši se, „po velikoj nuždi”, u Domu JNA, otkrili smo tih godina: da postoji velika sala savršenog „gabarita” (za inventivnog arhitektu – koji će se više družiti sa onima koji bi tu zgradu koristili, nego sa po pravilu „tupavim parajlijama”, umnim standardima onih koji o potrebama grada pojma nemaju ili „trip-trendovima”) već i mala sala, sala za „čitalačke probe”, mala biblioteka, foaje, divan galerijski prostor, pozorišna kafana, „bašta” koja je dušu dala za letnju pozornicu i letnje sadržaje, mogućnost filmskih ali i revijalnih ili kao nekad „balskih” a sada „dance” projekata.

Tu smo dakle, vrlo konkretno, godinama radili čitav pozorišni posao u prostorima za to namenjenim (o čemu je neko očigledno mislio, kad je zgradu stvarao).

O divnoj lokaciji koja postaje novo središte grada, o kompleksu Valjeva „grada” koje spada u „varoši” što nemaju instituciju profesionalnog pozorišta, o ispravljanju istorijsko-revolucionarne politike da profesionalnu instituciju silom ukine 1956, o vanrednim kadrovskim potencijalima Valjeva, kada se samo nabroje imena pisaca, reditelja, glumaca, scenografa, kostimografa, biće valjda reči kada za to dođe vreme.

Ono što je važno je smislenost odluke, i spremnost na brzu realizaciju, jer ako Valjevo treba da započne novi „Skadar Stubo-Rovni” – za tri decenije broj stanovnika Valjeva će se toliko smanjiti da mu ni dve pekare, a kamoli pozorište, neće trebati. 

Uz svest da su velike šanse da i ova tema nastavi da bude jedna od „dežurnih”, imajući u vidu „odvažnost” i „krupne poteze vlasti”, „nepogrešivo isključivanje šireg kruga ljudi za bilo šta”, zahvaljujem se „Kolubari” na postavljenom pitanju.

Odgovor će dati, naravno, ljudi koji kontrolišu budžet opštine, budžet „brane”, budžet JKP, budžet zemljotresa (gradsku direkciju ne kontrolišu, ali preko svojih firmi novac realizuju) iz Socijalističke partije Valjeva, koja suvereno upravlja gradom. Pitajte i one koji se zaista pitaju.                                                            

Miroslav Trifunović, reditelj

(Foto: Ljuba Ranković)

Central Park Valjeva

Ili – zidanje biblioteke na Kolubari

Prošlo je bezmalo 40 godina od moga projektovanja Valjevske biblioteke, koja nikada nije izgrađena, a Valjevo još uvek niti ima biblioteku kakva je potrebna gradu, niti je blizu da taj problem reši. Drugi pokušaj da se nešto učini, opet neuspešan, desio se pre 16 godina na inicijativu Revije „Valjevac” (sada Revija „Kolubara”), anketirajući Valjevce koji žive u Valjevu i van Valjeva, da pomognu u rešavanju akutnog problema.

U izjavama koje će se naći na stranicama nakoliko Revija, preovladavala je ideja da se neki od značajnijih valjevskih objekata – jedna od zgrada suda, Dom penzionera, Privredni sud... – adaptiraju u biblioteku. Ideju da se projektuje i izgradi nova Valjevska biblioteka podržali su neki od anketiranih ali, koliko se sećam, niko nije predložio moguću lokaciju. Moj predlog je bio, ukoliko Valjevci odluče da adaptiraju neku postojeću zgradu, Oficirski dom ima za tu svrhu najveći potencijal. Ako se pak odluče da grade novi objekat, što bi bila i najskuplja solucija, ta lokacija bi bila preko puta postojeće benzinske pumpe „Jugopetrol”, pod uslovom da se „Jugopetrol” odatle iseli.

Saznajem ovih dana da je Oficirski dom najzad pripao varoši valjevskoj, što bi moglo ponovo da pokrene novu inicijativu da se Valjevska biblioteka možda nađe pod njegovim krovom. Međutim stvari više nisu kao što su bile pre 15 godina. Svojevremeno sam  biblioteku „useljavao” u postojeću zgradu, neprilagođenu novoj nameni, računajući da će se pod besplatnim, vlastitim krovom, na najboljoj gradskoj lokaciji i još vrednijim placem, naći i nove snage i pare za prilagođavanje hrama kulture savremenim uslovima. U petnaestogodišnjem premišljanju šta da se radi, Oficirski dom je postao neupotrebljiva ruševina, pa sada, kao i pre 40 godina, velika investicija potrebna za objekat ove vrste postaje, verovatno, nepremostiva prepreka za skromna sredstva našeg Valjeva, dok se nova i veća svetska kriza iza brda valja.

Da moja ideja bude kompletna, ono što tada nisam rekao niti napisao, moram da kažem sada. Moj san o Valjevskoj biblioteci i njenoj lokaciji nisam video između objekata hotela, bioskopa, stambenih zgrada, parkiranih automobila i privremeno locirane pijace, gde će posle novog konkursa biti i izgrađena. Valjevska agora sa dugom i lepom tradicijom, i kao prostor za druge svrhe u nepijačnim satima ili danima, morala je zadržati mesto na istoj lokaciji, ali ne ispred hrama, već na Sepijama, između ulice, reke i jaza, kako su to drugonagrađeni konkursni rad i jedan otkup, lucidno predložili.

Na moje veliko iznenađenje i još veću žalost, ono što se u celom svetu čuva i pažljivo održava – vodeni tokovi, zelena voda jaza, kao prirodna granica prema skromnim okolnim kućama, otekla je, sa svim drugim urbanim greškama, u istoriju.

Valjevsku biblioteku sam video na drugom kraju centralne ose hrama, u raškosnom zelenilu velikog valjevskog CENTRAL PARK-a.

Vlada Simović, arhitekta

 

Ode vojska a ostade Dom

Moram priznati da me je jedno vreme zanimala rasprava koja se vodila o mogućoj nameni valjevskog Doma Vojske ali da me je ta pasija ubrzo prošla. Nekako sam stekao utisak da je razgovor beznadežan, jer maskira dve činjenice – prvu, da što se više razgovara i što se više bude nade da se nekakvim „opštenarodnim dogovorom” može pronaći najbolja moguća namena ove građevine, to će vreme činiti da već ionako ruinirani Dom nastavi da ubrzano propada i drugu, da će, ako se jednom začuđeni probudimo i ugledamo užurbane radove na ovoj zgradi, to biti posledice kakvog mračnog domunđavanja lokalnih polupolitičara u dimu neke od brojnih valjevskih kafana, a ne racionalne i argumentovane rasprave kompetentnih ljudi. Tako sam bio izgubio volju da se u beznadežne poslove pačam, a priče o Domu sam uistinu napustio.

No, đavo ne da mira (još ako je u liku urednika ove Revije), te me staviše na muke da i ja kažem koju, e ne bi li to čemu pomoglo. Pametniji nisam no što sam ranije bio, a ova tužna zgrada je naoko mnogo više ostarila za to vreme. Tako, ne očekujte nikakve mudrosti. Ma koliko to neki sugrađani sanjali, ono što je ostalo od Doma nikako ne može postati Valjevu toliko potrebna štamparija novca, ambasada bratskih nam Ujedinjenih Emirata, niti kakvo istureno odeljenje nekog domaćeg ministartva ili resorne mu agencije gde bi se mogla uhlebiti koja desetina važnih partijskih kadrova koja ionako ne ume ništa pametno da radi na nekom važnijem mestu.

Šta, dakle, sa Domom činiti?

Srušiti? Ideja nije sama po sebi destruktivna ili nihilistička. Srušiti stari i zapušteni objekat nekada može biti praktičniji pa i jeftiniji način da se napravi vizuelno sličan objekat koji će biti trajniji, funkcionalniji ili makar saglasan određenim savremenim standardima nego se upuštati u preskupu rekonstrukciju. No, da li je ovde potrebno – to bih prepustio stručnjacima. Hajde da se okrenemo nameni.

Šta je to što ovaj objekat ima, a da je vredno čuvanja? Ima relativno lepu klasičnu zgradu za koju arhitekte kažu da je vredna (pa da im verujemo) sa prostranom baštom i sve to praktično u centru grada. To je jedina razumna vrednost. Priče kako su se Valjevci navikli da tamo odlaze na večernje programe ili makar čašicu razgovora u prijatnom ambijentu gradske bašte (a pre će to biti), valja zaboraviti. Zašto? Zato što se toga sećaju samo starije generacije Valjevaca i što su sve priče o tradicijama, makar na ovim prostorima, izlizane. Ljudi se očas posla naviknu na nove prostore i nove sadržaje, naročito ako su smisleni i kvalitetni. Navići će se Valjevci i na golemu crkvu na Sepijama i na Dom za stare pažljivo postavljen uz groblje, kao što su se već navikli na fašističke grafite za koje počinju da veruju da su zvaničan vrednosni stav aktuelnih gradskih vlasti. (Koliko ono još Francuza imamo pravo da ubijemo i koliko zastava da im spalimo?).

Vratimo se Domu. Ako ostaje tu gde je, ova zgrada zahteva ozbiljne popravke i uređenje. Čemu bi služila?

Moje mišljenje je da ima smisla jedino razmišljati o javnim funkcijama Doma vojske. Građen je javnim parama i otkupljen javnim sredstvima i nikako ne bi bilo dobro da završi u bilo kakvoj komercijalnoj funkciji. Bila bi to loša poruka već prilično gnevnom narodu. Možda, jednom kasnije...

Kave su to javne funkcije potrebne gradu na obali presahlog korita Kolubare koje uz to i neprijatno miriše?

Ima mnogo javnih funkcija koje Valjevu nedostaju ili su nedovoljno razvijene. Prednost bih dao kulturi. Možda neki misle da je u Valjevu previše kulturnih institucija koje je ionako skupo održavati i finansirati ali to je zamena teze, dakle pogrešno razmišljanje. Valjevo, sobzirom na svoju veličinu, prošlost, sadašnjost i budućnost ima veoma MALO kulturnih institucija. Uloga kulturnih institucija (podrazumevajući da imaju stalne programe, a ne da čame zatvorene kao polovina muzeja i biblioteka u Srbiji) jeste da razvija osećaj za lepo kod čoveka (u ovom konkretnom slučaju građanina sa jako malim slovom „g” ili, poštenije, kod Valjevca sa takođe malim ali nešto većim slovom „v”).

Osećaj za lepo je važan korak na prelazu naših majmunolikih predaka ka nama kakvi smo danas. Osećaj za lepo je dobar lek protiv beznađa, gneva, mržnje, samozadovoljstva, protiv depresije i samouništenja. Osećaj za lepo je pasoš koji otvara vrata razumevanju drugih kultura. To je i rečnik koji olakšava komunikaciju sa Drugima – bliskim ili dalekim, svejedno. Osećaj za lepo ispred sebe i oko sebe neophodan je uslov za traženje lepog u sebi. Tražiti lepo u sebi je mnogo korisnije nego tražiti ružno u sebi, čega imamo previše.

Pre desetak godina zalagao sam se da Valjevo dobije novu modernu Gradsku biblioteku. Da li bi to mogla biti nova funkcija Doma junaka? Ne više. Dom ratnika ima baštu i to lepu i ta bašta obavezno mora biti dobro integrisana u buduće funkcije. Nije to baš najbolje rešenje za biblioteku. Dakle, nije mi bilo lako da predložim u šta bi se to mogao pretvoriti Dom oficira.

Najbolje rešenje je možda mišung onoga što Valjevo nema ili nedovoljno ima a što bi moglo da suživi u jednom prostoru.

Predlažem, tako, da Dom oružanih snaga postane Gradski umetnički paviljon. Da se preuredi u nekoliko višenamenskih izložbenih prostora gde bi se mogli predstaviti umetnički sadržaji za koje Valjevo nema adekvatan prostor ali ima vredne zbirke i stvaraoce – galerija skulpture, stalna izložba fotografije, galerijski prostor za dela velikog formata. Takođe, Dom vojnih službenika mogao bi postati i zaštitnički prostor za osnivanje Gradskog orkestra, a njegova bašta jedinstven prostor za otvoreno izvođenje dela umetničke muzike (paviljon) ali i otvorene projekcije umetničkih filmova pred sasvim dovoljnim auditorijumom kakav Valjevo realno ima u ovom trenutku.

Organizaciono, to bi mogla biti nova institucija kulture i nikako ne bi bilo dobro da se prilepljuje uz postojeće. Tu bi trenutno i sutra vladajuće partije mogle demonstrirati svoje verbalno opredeljenje da se kadrovi ne bi trebali postavljati kafanskim trgovinama i guranjem nezaposlene rodbine i zemljaka, već otvorenim javnim konkursom o kome odlučuje strogo kompetentni i stranački neutralni tim od visokog poverenja javnosti. Pa, ako se pokažu da su  najbolji, neka nam dođu i ambiciozni ideja i elana puni Nevaljevci, na polzu ovom tužnom gradu.

Novca za finansiranje ima. Nikako to ne bi trebalo posmatrati kao uvećanje broja budžetskih službenika. Hajde da posmatramo iz drugog ugla – trenutno činovnika u javnim upravnim i administrativnim strukturama ima barem dva puta više nego što je potrebno. Smanjimo taj broj za dvadesetak i zaposlimo nove stručne i ambiciozne ljude u funkciji kulture i lepog, pa je to odlična investicija u razvoj Grada na presahlim rekama.

Ne vidim razloge zašto ovaj projekat ne bi, makar delimično, demonstrirao i model privatno-javnog partnerstva (recimo za potrebe restorana, prodavnice suvenira i sl.) ili model „kulturnog inkubatora”. Tako bi se neke prostorije mogle iznajmiti za krajnje simboličnu cenu na određeno vreme pojedincima ili grupama umetnika uz obavezu da obezbede stalno sadržaje dostupne javnosti. Eto rešenja za Društvo arhitekata ili Foto klub ili neku novu grupu mladih dizajnera.

Gradski umetnički paviljon bi mogao biti i uistinu potreban reprezentativni prostor za prijeme i važna dešavanja koje sadašnja Gradska uprava nema – nešto kao Gradska kuća. U ambijentu raznolikih umetničkih postavki gradski oci bi trebalo da primaju najvažnije goste i tu bi mogli da se sklapaju najvažniji ugovori.

Ako bi se mudro rešio problem parkinga i pristupa, budući Gradski dom bi se brzo odužio Valjevu i isplatio sebe u mnogim aspektima o kojima retko razmišljamo. Samo, nemojmo to rešavati kao do sada, preko kolena i šićardžijskim partijskim cenjkanjima. Sramota je, bre! Potomci nam to nikada neće oprostiti. Imamo, valjda, snage da jednu lepu priliku iskoristimo na pametan način. A kada bi za to i bilo pravo vreme, ako ne upravo sada!

 

Vigor Majić

(Foto: Ljuba Ranković)

Valjevski dom

Konačno i ta saga oko Doma vojske u Valjevu izgleda dobija epilog. Grad je postao vlasnik jedne od svojih najlepših građevina. Šta sad?

Pre svega, pre bilo kakve rekonstrukcije – trebalo bi mu odrediti namenu, osmisliti sadržaj, pa tek onda razgovarati i kako nabaviti novac, i  kako će se zvati i ko će njime neposredno gazdovati.

Bilo bi najkorisnije da se iz gradske uprave pošalje poziv svim Valjevcim koji bi bili voljni da pomognu u osmišljavanju rada „novog”  Doma da se okupe u Valjevu jednoga dana u naredna dva meseca. Takav skup, verujem, ponudio bi sijaset valjanih ideja i inicijativa i bio bi od neprocenjive koristi  gradskoj upravi oko donošenja  konačne odluke o tome kako treba da izgleda taj „novi”  Dom i šta da mu bude osnovna delatnost.

Uzimam slobodu da predložim svoj kratak concept i na neki način  iniciram da se o ovoj  stvari pokrene javna debata.  

Osnovno u mojoj ideji je da aktivnosti Doma ne „preuzimaju” poslove  već postojećih institucija.

Dom bi trebalo da ima bioskop, koji bi bio scena za kamerne pozorišne i muzičke predstave, izdavačku, pozorišnu i muzičku radionicu – sa idejom da se osnuju – časopis, pozorišna trupa i „gradska muzika” , kao i Klub novinara.  Tu bi trebalo da se nađe obavezno biblioteka – ako ne cela, onda većina njenih odeljenja, zatim Salon fotografije, ali i izložbeni prostor za druge namene, kao i  letnja pozornica  i odgovarajući prateći sadržaji koje nudi fantastično dvorište Doma.

Mislim da bi uz ovakve sadržaje Dom trebalo da ima jednostavno ime – VALjEVSKI DOM.

Radoš Glišić, novinar

 

Najbolje je - Gradska kuća

S obzirom na to da je nekadašnji „Dom Jugoslovenske narodne armije” u Valjevu, posle decenijskog propadanja, otkupljen od Vojske Srbije i prešao u vlasništvo Grada Valjeva, otvara se pitanje rekonstrukcije i buduće namene ovog vrednog kulturno-istorijskog zdanja.

Razmišljajući o tome, u ime Regionalne privredne komore Valjevo predlažem da se bivši Dom vojske preuredi i postane ponosa vredna Gradska kuća, u arhitektonskom stilu sa kraja XIX i početka XX veka, u kojoj bi bilo svečano sedište gradonačelnika i kompletan protokol gradske uprave.

U ovoj kući, Grad Valjevo zvanično bi primao inostrane i zvaničnike iz zemlje, delegacije, investitore, organizovao konferencije, kongrese, svečane sednice i slično. Zgrada raspolaže sa više upotrebnih sala i značajnim kancelarijskim prostorom, kao i velikim parkom u kojem bi bila smeštena letnja bašta sa pozornicom.

Gradska kuća bila bi reprezentativno zdanje koje bi predstavljanje našeg grada podiglo na viši nivo u svim javnim poslovima i značajno doprinelo podizanju opšteg imidža. Sigurni smo da bi Grad Valjevo bio ponosan na zdanje koje bi bilo potpuno ravnopravno i sa najvelelepnijim diplomatskim predstavništvima, kako u pogledu arhitekture i estetike, tako i u pogledu protokala i prezeansa koji bi u ovoj kući bio praktikovan.

Petar Nikolić, potpredsednik Komore

 

Kratko i jasno

Zgrada negdašnjeg Doma JNA, koju zub i karijes vremena uveliko uzimaju pod svoje, nesumnjivo je potrebna gradu. Sa nešto uloženog novca mogao bi se „privesti nameni” i upotrebiti za koješta – svakako na svekoliku radost njegovih žitelja. U pitanju su, čini mi se prostrane osnove i čvrsti zidovi te bi među njih mogli smestiti mnogo zaintersovanih (svakako ne odjednom). O prostranom dvorištu da ne pričamo!

Dakle, šta bi tu moglo biti? Pod jedan – banka. Banki nikad dosta, svaki prostor koji su mogle, banke su zauzele, zašto ne i ovaj? Zatim sud – sudova Srbljima vazda nedostaje. Pa onda, na primer, Sabirni (partijski) centar. Zamislite da sve stranke stanuju u komšiluku, svraćaju jedni kod drugih na kafu – kakvi bi se tu tračevi mogli čuti, kakve koalicije i kakve ljubavi napraviti? Dom fudbalskih navijača? Mesto gde bi se sastajali i razvijali taktiku. Agencija za nešto? Za istraživanje ruda i gubljenja vremena, ili, eventualno iskopavanje diploma? Ne! To nije originalno. Možda zatvor? Studentski dom? Burdelj? Sala za svadbe? Čekaonica za bolju budućnost? Gerontološki centar ili metalurški kombinat? Stanica za metro ili tramvajska okretnica? Servis za kombajne i rovokopače? Fabrika viskoze, kafilerija ili punionica dinamita? Parking! Možda je najbolje parking – to je najprofitabilnije!

Da. Svašta bi moglo među te zidove. Ipak, čini mi se da se od mene očekuje drugačiji odgovor. E zato i samo zato koncentrisaću se na jedan predlog. Na tom mestu, najkorisniji bi bio Hram kulture. Pre svega zato jer se negda tu i jeste događalo puno takvih aktivnosti te je pokazano (i dokazano) da mu to dobro stoji (i istovremeno bolje ide). U tom prostoru mogla bi biti bibliteka ili makar jedan njen deo. Čitaonica, Referensna zbirka, Fond SANU i Balkanološkog instituta, Fond stare i retke knjige, Fond zavičajnih umetnika. Uz to bi išla redakcija gradskog časopisa za kulturu, eventualno: knjižara, mini štamparija i svakako, knjigoveznica. Mesta ima i za neko atraktivno odeljenje muzeja (na primer: zbirka figurina, keramike, oruđa, oružja, nakita ili, kolekcija novca) i deo Arhiva, makar: Fototeka, Fonoteka i Kinoteka koje bi tako postale dinamičan kulturni segment. Foto klub. Klub arhitekata. Ili klub umetnika?

Dom JNA je imao salu sa binom gde su se održavale bioskopske projekcije i različite priredbe. (Sala nije mala, generacija gimnazijalaca, makar moja, koja je maturirala 1978. tu je imala proslavu mature, dakle bilo je mesta i za stolove i za ples za barem 250 „gostiju”.) Zašto tu danas ne bi ponovo bile igrane kamerne  pozorišne pretstave? Zašto se tu ne bi ustoličilo Dečje pozorište ili neki kamerni orkestar? Nekada su tu održavane izložbe – siguran sam da je moguće zamisliti galeriju koja bi polumesečno (ili mesečno) menjala postavku i u svoja nedra primala zanimljive promocije, tribine ili književne susrete.

Restoran koji je nekad tu radio, mogao bi se ponovo staviti u funkciju, ponuditi za poligon učenicima ugostiteljstva čiji bi rad pratio osnovne aktivnosti mesta gde se skupljaju glumci, novinari, slikari, pesnici, muzičari, vajari i ini umetnici. Možda restoran u kome bi proslava mature ponovo bila moguć i poželjan događaj?

U podrumu, za početak, dok se ne nađe šta bolje bio bi depo: knjiga, umetnina, deo arhiva...

U dvorištu Doma bila je jedna od najleših valjevskih bašti. Zašto to ne bi bila dovoljna uloga? Svakako, u vreme, kada je prijatnije biti napolju, gotovo sve spomenute aktivnosti mogle bi tamo naći svoje mesto.

Preopširno? Jeste. Kada sam o upotrebi Doma JNA upitao sina, kratko mi je, ne znajući šta sam napisao, rekao: To je bar lako. SKC! Studentski kultutni centar Beograda je takođe bio Dom armije – treba primeniti istu transformaciju!

Kratko i jasno: Na mlađima svet ostaje. Povlačim se u ilegalu. Pitajte njih!

Janko Levnaić, književnik

 

Vizija je stvar kolektivnog i timskog rada

A ne partije i pojedinaca

Raspravu koja će uslediti povodom buduće namene Doma vojske valja iskoristiti da se osnaži habitus javnosti. Način na koji se budemo bavili budućom sudbinom ovog značajnog prostora u centru Valjeva pokazaće jesmo li i u kojoj meri palanka ili smo grad koji je u stanju da prevaziđe iskušenja skučenosti. Šta to znači? Pre i iznad svega prevazilaženje sebičnih interesa uz sposobnost sagledavanja opšteg. To je pitanje lične i kolektivne sudbine svakog žitelja Valjeva.

U tom smislu nam je možda više nego ikad potrebna kultura dijaloga. Artikulisati dileme, potrebe, vizije, želje (maštu i utopiju) i omogućiti ambijent gde će se, kroz razgovor (debatu, polemiku), obnoviti i osnažiti u velikoj meri atrofirano čulo javnosti.

Nikakve partijske, tajkunske, (ne)vladine, usko interesne „kuhinje” ne bi trebalo da daju ton i boju tim razgovorima. Javnost; dijalog; osluškivanje svih tonova; traganje za onim akordom koji će biti nov, ali naš, valjevski.

Ne servis raznim (trenutačnim) polu-pismenim, priučenim megalomanima; niti servis bilo kom ekstremizmu, već dijaloški obrađeno i usaglašeno, fleksibilno tkanje koje će dati tačnu „šaru” ovog prostora.

Složen posao – složićemo se. Ali ako mu se valjano pristupi rezultat će, uveren sam, biti na dobrobit svih, a posebno onih koji dolaze – ne mislim na Kavafijeve „varvare” i one koji ih iščekuju – već na buduću generaciju kojoj smo dužni da prenesemo bar nešto od našeg pozitivnog životnog i profesionalnog iskustva.