| Avgust 2014
Prvi valjevski gimnazijalci(Reč na promociji knjige Zdravka Rankovića ''Prvi Valjevski gimnazijalci'', Valjevska gimnazija, 5. juli 2014)
Dr Miroslav Perišić
Sa promocije knjige 'Prvi valjevski gimnazijalci' u Svečanoj sali Valjevske gimanzije (foto: Đorđe Đoković / kolubarske.rs)
Ako se i pomislilo da je o istoriji Valjevske gimnazije istraženo i napisano sve značajno što je moglo da se istraži i napiše i izgovoreno sve značajno što je moglo da se izgovori, najnovija knjiga Zdravka Rankovića o kojoj na njegovu želju imam čast večeras da govorim, uverava u jedno davno ovladano istraživačko iskustvo. To je da znanja na neku temu iz prošlosti nikada nisu do kraja osvojena i da prošlost nikada nije zauvek istraživački izgubljena.
Svima nama su poznate knjige napisane o Valjevskoj gimnaziji. Najnovija knjiga Zdravka Rankovića svedoči da nikada nije dovoljno knjiga o Valjevskoj gimnaziji, ne samo zbog njene institucionalne veličine ili zbog emocije koju ova škola budi u svima nama kada u nju zakoračimo, već upravo zbog znanja i novih saznanja o njoj. Zdravko Ranković je za temu knjige uzeo nešto što bi samo na prvi pogled moglo da izgleda da na nju nije moguće sačiniti knjigu. Autor knjige koja je pred nama je pokazao da je to moguće. Na jednoj relativno uskoj temi dobili smo široku sliku, a to je već nešto što može samo neko ko ima bogato istraživačko iskustvo i isto tako plodno delo na uslovno rečeno obradi malih tema. I ova kao i brojne prethodne knjige Zdravka Rankovića meni su uvek prilika da naglasim nešto za šta uvek u njima pronalazim potvrdu za jedno sopstveno istraživačko iskustvo. Nekada je lakše napisati istoriju Srbije nego istoriju grada; lakše je napisati istoriju grada nego istoriju sela, a lakše je napisati istoriju sela nego istoriju porodice ili istoriju institucije i sve tako do jednog segmenta istorije institucije, na primeru ove knjige o prvim valjevskim gimnazijalcima.
Istraživačka intuicija, razvijen osećaj za podatak i istrajavanje na faktografskom ''detalju'' – odlika je dosadašnjeg bavljenja prošlošću istraživača, leksikografa, bibliografa, hroničara i istoričara po vokaciji i autorskom opusu Zdravka Rankovića. ''Prvi valjevski gimnazijalci'' – knjiga je koja sadrži pregršt novih podataka i lepu strukturu; tu su imena i biografski podaci đaka, zatim svedočenja, odnosno izabrana sećanja nekadašnjih đaka koji su pripadali tim prvim generacijama valjevskih gimnazijalaca, potom svojevrstan vremeplov najznačajnijih događaja iz duge predistorije i istorije Valjevske gimnazije koji je Zdravko Ranković nazvao jednostavno ''Letopis 1833-1894'' i, najzad, tu su sažete biografije nastavnog osoblja – profesora, direktora, predavača, suplenata.
Zbog čega je knjiga Zdravka Rankovića ''Prvi valjevski gimnazijalci'' značajna?
Svi mi koji smo pisali o istoriji Valjevske gimnazije imali smo uvid u imena đaka od 1895. godine od kada su gotovo redovno štampani godišnji školski izveštaji sa imenima đaka. Zdravko Ranković je ta saznanja pomerio ka godini osnivanja i time popunio jedan prazan prostor čime je otvorio novi krug saznanja i to onih do kojih je istraživački daleko teže dopreti. Svi koji su se ogledali u istorijskim istraživanjima znaju koliko je to značajno i koliko je svaki novi podatak koji pomera saznanja dublje u prošlost pravi kapital. Spisak đaka sa biografskim podacima, u meri u kojoj ih je bilo moguće sakupiti za svako ime pojedinačno a koji je Zdravko Ranković nazvao ''Imenik'', istovremeno je i jednim svojim delom svojevrsni vodič kroz porodične istorije. Osim što je značajan za istoriju škole ''Imenik'' je dragocen prilog istoriji valjevskih porodica, onoj istoriji koja najčešće živi u usmenoj tradiciji i porodičnim sećanjima ali i u pamćenju grada. Kome u Valjevu i valjevskom kraju nisu poznata sledeća prezimena, i sada nabrajam samo one porodice iz kojih je dvoje i više članova u više generacija bilo đaka Valjevske gimnazije u periodu koji hronološki obuhvata Rankovićeva knjiga: Ajhingeri, Antonijevići, Birčanin, Božići, Vasiljevići, Vasići, Vilotijevići, Vićentijevići, Vodenlići, Vojteh, Vujići, Vukovići, Gavrilovići, Gajići, Glišići, Gođevci, Golubovići, Grbići, Grujičići, Dragovići, Dukići, Đorđevići, Đukanovići, Đurići, Đuričići, Ivanovići, Ilići, Jakovljevići, Jakšići, Jankovići, Jevđevići, Jevtići, Jeremići, Jerotići, Jovanovići, Josipovići, Kaljevići, Kovačevići, Krstići, Lukići, Ljubičići, Marići, Markovići, Martinovići, Matići, Milićevići, Milovanovići, Miloševići, Mihailovići, Mihajlovići, Miškovići, Nastići, Nestorovići, Nikolići, Obradovići, Pavići, Pavićevići, Pavlovići, Pantelići, Petrovići, Popovići, Protići, Ravići, Radovanovići, Radovići, Ristići, Simići, Srećkovići, Stanići, Stanišići, Stevanovići, Stepanovići, Stojanovići, Stojkovići, Stojšići, Tadići, Tešići, Todorovići, Tomići, Šargići.
Na kraju, iz sećanja nekadašnjih đaka koje je Zdravko Ranković objavio u svojoj knjizi, izdvajam sećanja: Ljubomira Pavlovića koji je 1928. godine, između ostalog, zapisao: ''Pred kraj ovog leta biće ravno 50 godina kada smo ušli u prvi razred gimnazije u Valjevu. Beše nas u razredu tačno 48''; zatim sećanje Brane Petronijevića koji je 1946. pisao da je školovanje u trećem razredu gimnazije produžio samo zahvaljujući tome što ga je porodica Tadić primila na besplatno stanovanje, pa Ljubomira Marića koji je Valjevsku gimnaziju učio krajem 80-ih i početkom 90-ih godina 19. veka iz sela u Valjevo na školovanje krenuo sa jednom šarenicom, dvoje preobuke, dvoje čarapa, jednim opančićima i 5 dinara, a kao odličan đak od države dobio blagodejanije od 25 dinara, posle čega je mogao da ima i za koju cigaru duvana kao svi, kako piše, ''otmeniji učenici'' i, najzad, sećanje Bože Rankovića koji je 1956. godine na komemorativnoj akademiji u Njujorku oživeo uspomenu na svog školskog druga Nikolu Velimirovića: ''Doveli su ga u gunju i čakširima iz Lelića u Valjevo i upisali u prvi razred gimnazije. U učionici je bio prvi, a izvan školskih časova najviše se bavio švrljanjem. Stavio bi ruke u džepove čakširica i polako išao uskim trotoarima Tešnjara zastajkujući pred svakim dućanom i posmatrajući svaku i najmanju stvarčicu''.
Vreme, škola, grad i ljudi o kojima Zdravko Ranković piše u svojoj najnovijoj knjizi jeste doba srpske istorije kada su osnivane institucije, uređivane varoši, vreme kada je nacionalna ideja bila evropska i moderna ideja, vreme kada se gradio i čuvao nacionalni identitet. Sto i više godina kasnije Zdravko Ranković je svojim knjigama osvetljavao te vrednosti, a ovom i vizuelno dopadljivom knjigom koja prija ruci i očima doprinosi očuvanju identiteta ove škole.
