| Jun 2009
Grozdanina graditeljska žetva
Ljiljana Ljiljak
Grozdana Šišović
Sa arhitektom Grozdanom Šišović, koautorom projekta za zgradu Poršea, uz to laureatom svih najvažnijih nagrada za arhitekturu u Srbiji za proteklu godinu. Sa Valjevkom koja hrabro daje odgovore na večne beogradske teme kao što su uređenja Terazija, Slavije… O i danas provokativnom projektu „Spomenik modernoj Srbiji” na Slaviji. O zamrloj izgradnji javnih objekata u Srbiji. O stambenoj gradnji i njenom Valjevu i Jadru.
Između filozofije i arhitekture, koje je uporedo studirala, Grozdana Šišović se opredelila za "konkretnije" - arhitekturu! Da "prelomi", kaže, pomoglo joj je i učešće u Letnjoj školi arhitekture u Petnici. Bio je to dobar izbor jer je za sedam godina, od kada je diplomirala na beogradskom Arhitektonskom fakultetu, nema godine da njeni projekti (i njenog tima) ne osvoje neko javno priznanje ili nagradu na konkursima, Rođena je u Valjevu 1976. godine (majka Mirjana, nastavnik matematike i dugogodišnji direktor škole sestre Ilić; otac Slavoljub, stomatolog) gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Kao student osvaja dva puta nagradu Univerziteta za projekte na Letnjoj školi arhitekture u Petnici – 1997. za instalaciju u prirodi „Ravan oslonca” i dve godine docnije za projekat „Kuća Matića u Paunama” (grupni istraživački radovi). U to vreme osniva i Studio re:a.c.t sa Srđanom Tadićem, Ivicom Nikolićem i Dejanom Milanovićem, svojim profesionalnim i životnim saputnikom. Veoma brzo taj studio, utemeljen na tezi da je arhitektura društvena i kulturna delatnost, postoje značajna pojava bez koje se, svakako, neće pisati ni jedna istorija arhitekture početkom ovog stoleća u Srbiji.
Istraživački projekti su u Grozdaninoj biografiji i nakon diplomiranja njena stalna preokupacija: „O oslobađanju grada”, konceptualni projekat (2003) a dve godine potom učešće u konceptualnom projektu „Balkanize the Deuche Bank” Van Alen Instituta Pratt Univerziteta u Njujorku. Znatna je njena zasluga i za priznanja koja je dobijala valjevska knjiga „Vreme arhitekture” (DAV, 2003). Projekti grupe re:a.c.t. predstavljeni su u svim domaćim časopisima i u nekoliko stranih.
Nakon višegodišnjeg volontiranja, od januara ove godine Grozdana Šišović je asistent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Upisala je i doktorske studije kod uglednog arhitekte Ljiljane Blagojević.
Razgovaramo sa Grozdanom u valjevskom kafiću Buk-va gde je pre nekoliko godina bila prva samostalna izložba projekata Studija re:.a.c.t. Tada je bila u Njujorku a i sada sve manje ima vremena da bude u Valjevu: obaveze na doktorskim studijama, u radu sa studentima, projektima sa timom re:a.c.t. Sa zadovljstvom je, ipak, prihvatila i rad na drugoj knjizi „Vreme arhitekture” koja će pružiti presek valjevskih arhitektonskih ostvarenja u proteklih pet godina.
| Nagrade Lista arhitektonskih projekata, nastalih tokom protekle nepune decenije aktivnosti Grozdane Šišović sa re:a.c.t-om i timom Gorana Vojvodića već sadrži tridesetak objekata. Izdvajamo: Valjevska zelena pijaca, 2003 (otkup); Dom za stare na Majdanu u Valjevu, 2003 (druga nagrada); prodavnica BPM u Knez Mihajlovoj u Beogradu, 2003 (nagrada za enterijer 27. Salona arhitekture); Stambeni objekat u Omladinskoj ulici u Beogradu, 2004 (priznanje za izvedeni objekat 28. Salona arhitekture); Spomenik modernoj Srbiji na Slaviji, 2004 (prva nagrada na konkursu); Blok 61 u Novom Beogradu, 2006 (druga jednako vredna nagrada na konkursu); Terazijski plato, 2007 (jednako vredna prva nagrada); Blok 25/26 u Novom Beogradu, 2007 (druga nagrada na konkursu); upravna zgrada Poršea, 2008 (nagrada za arhitekturu 29. Salona Arhitekure, nagrada SAS-a i Nagrada Grada Baeograda) Na listi projekata za Valjevo je i uređenje prostora za učenike u Valjevskoj gimnaziji, takozvanog „kaveza”. To je, za sada, jedini u Valjevu realizovan projekat Grozdane Šišović, Dejana Milanovića i Srđana Tadića. |
Pregršt priznanja za Porše, projekat koji je izašao iz biroa arhitekte Gorana Vojvodića, najnoviji je uspeh iz saradnje koja je počela 2002. godine?
– Na projektu te upravne zgrade radila sam 2007. i 2008, onda je počela i realizacija. I to je poslednje što sam radila za Vojvodića jer sam početkom ove godine izašla iz njegovog biroa. Taj objekat, administrativna četvorospratnica, nalazi se na Zrenjaninskom putu. Veoma malo je rađeno na enterijeru u smislu dizajna, nekih enterijerskih elemenata. Ceo objekat je koncipiran oko ulaznog hola. A to je zastakljeni krov koji se spušta sa četvorospratne fasade, savija se i formira zastakljeni hol. Mnoge fascinira upravo taj ulazni hol. To je bio prvi veći objekat koji smo radili za Porše a da smo u smislu arhitekture imali odrešene ruke. Oni za svoje salone imaju gotove šeme, to su polutipski projekti. Kad su nas pozvali da im radimo upravnu zgradu, to nas je veoma obradovalo jer smo shvatili da nam se neće mešati. Oni imaju supervizorski tim iz Austrije koji kontroliše celokupno njihovo građenje po Evropi. Za svaki objekat koji se zida za Porše angažuju lokalne arhitekte. Mislim da su nam ponudili da im radimo upravni zgradu jer su bili zadovoljni salonom na Adi. Smatrali su da smo u odnosu na Rumune, Hrvate, Bugare i ostale iz susedstva bili vrlo poslovni, korektni, profesionalni.
– Bilo je, zbog finansija, dosta izmena u odnosu na početnu varijantu idejnog rešenja. Jer kada vam kažu – radite upravnu zgradu za Porše! – arhitekti se zavrti u glavi, oči se zacakle. Odmah zamišljate nekakvu visoku eleganciju, nekakav vrhunski stil, mogućnost da se izrazite na najfiniji način. U početku smo malo i preterivali, ubacivali nerđajuće čelike, oblačili smo fasadu u nešto mrežasto i sivo… Potrajalo je jedno pola godine dok nismo došli do konačnog rešenja. U donjim zonama objekta primenili smo dosta industrijskih materijala, ima tu nekog talasastog lima koji se ne bi očekivao za takav administrativni objekat. A to je zato što on ima hibridnu funkciju. U prizemlju ima čak i radionice za obuku mehaničara, ima veliki restoran, reprezentativan ulazni hol i regularne kancelarije uključujući i direktorske na vrhu. Sve je trebalo uskladiti, kad uđete u hol da budete zasenjeni elegancijom, da se „štrecnete” od lepote!
Uporedo ste radili i za Crnu Goru?
– To je veliki projekat naselja u Čanju. Šta će biti sa tim ne znam jer je prilično velika kvadratura. Ti im projekti uglavnom služe za privlačenje investitora. Zato su ga izlagali na sajmovima investicija u Bolonji i Kanu, ne bi li promovisali lokaciju, njene potencijale. Radili smo nekih 80.000 kvadrata apartmana i hotela a neki Italijani još 100.000 kvadrata. To je preambiciozno jer sve šta je do sada izgrađeno u Čanju tri puta je manje nego novi kompleks.
Večne beogradske teme kao da su ti suđene – Slavija, pa Terazije…U javnosti je dosta govoreno o vašem projektu za Terazijsku terasu koji je prvonagrađen sa još jednim. Kako smo razumeli, investitor je ipak izabrao vaš projekat?
– To se strašno razvlači. Pozvani smo ponovo taman kada sam se osamostalila. Dejan i ja smo osnovali svoj studio, zakupili prostor, pozvali neke ljude da rade sa nama, formirali svoj tim, dobili poslove za Crnu Goru i onda se sve nanovo pokrenulo. Naše konkursno rešenje, jedno od dva prvonagrađena, ima više potencijala da se terasa preuredi u park. Odlučili su da ne grade ništa ispod nivoa zemlje zbog finansijskih i vlasničkih odnosa… Pristali smo na tu ponudu jer je ta lokacija strašno intrigantna. Ali se sve, ipak, veoma sporo kreće. Na svakih dva meseca pomišljamo da oni neće ništa tamo da rade, a onda se objavi novi članak u novinama, pozovu nas na neki dodatni razgovor…
Najviše bure u javnosti izazvao je vaš predlog za Spomenik modernoj Srbiji na Slaviji za koji ste osvojili prvu nagradu. U časopisima se i danas pominje vaš radikalan predlog – transparentni višemetarski cilindar koji pokriva središnji prostor Slavije sa tekstom Prote Matije a u koji se ulazi iz podzemnog više funkcionalnog prostora...
– Mislim da je opšti stav na kraju bio da je to preterano megalomanski zamišljeno. Bili smo potpuno iznenađeni što smo dobili prvu nagradu. Bukvalno smo ga uradili za četiri-pet dana, od prve ideje do onoga što smo poslali na konkurs. Uradili smo ga kao kakvu – provokaciju. Reagovali smo impulsivno, arhitektonski – šta bi tamo u smislu nekakvog artikulisanja prostora jednim gestom moglo da se uradi a da to bude veoma efektno i da funkcioniše. Međutim, u našoj zemlji sve javne investicije koje su malo zahtevnije, nestandardne, teško prolaze. Mislim, ipak, da nikada nije bilo pogodnije vreme da se to ostvari.
Stambena gradnja je, inače, najčešća u spisku nagrađenih radova?
– Sve što sam radila sa Goranom Vojvodićem bilo je za neko elitno stanovanje. Uglavnom su bile neke dvojne ili trojne kuće velike kvadrature (Gemaksove investicije) koje je kasnije bilo teško prodati. Dejan i ja smo radili konkurs za socijalno stanovanje u beogradskom Bloku 61, prva nagrada nije dodeljena a drugu smo delili. Imali smo sreću jer je naš projekat odabran za razradu. Mislim da je odlučilo to što je drugi rad bio van urbanističkih uslova pa su nas pozvali. Raspisali su tender, posao je dobio Mašinoprojekat, pa smo sa njima radili autorski nadzor razrade. Ovih dana bi trebalo sa gradom da se dogovorimo o autorskom nadzoru u izvođenju. Ako u nadzoru, na gradilištu nema ljudi koji su radili projekat onda je mala verovatnoća da će da se izvede kako je zamišljeno. Uvek postoji mnogo prostora za izmene u hodu, na primer nekog banalnog detalja na fasadi, pa da to uopšte ne liči na zamišljeno.
Šta sad radite?
– Raspisani su anketni konkursi za dve beogradske pijace, Bajlonijevu i Kalenićevu… Ima jedan konkurs u Novom Sadu, pozivni međunarodni, za riblju pijacu sa trgom. Pozvali su tri strane ekipe što je za nas neobično a za komšiluk nije. Svi ovi konkursi traže da se pijace pretvaraju u trgove. Za Kalenićevu pijacu se pre dve godine tražilo kao i u Valjevu – obodna gradnja, spratni deo, nastrešnica nad jednim delom, dobijena su korektna rešenja. Onda je opština Vračar uradila anketu. Većina građana izglasala je koncept da pijaca radi jedno vreme pa da se posle pretvori u trg. Zato su raspisali novi konkurs, a prethodna rešenja odbacili. Imali su neki svoj osećaj da nije u redu da se pijace zatvaraju. To je sada poželjan koncept.
Kako vam izgleda Valjevo kad se nađete u njemu?
– Veoma retko dolazim. Ono što vidim, to je da se mnogo gradi i da je veoma aktuelna stambena arhitektura. Moraću da dobijem potpuniji uvid i zbog rada na drugoj knjizi „Vreme arhitekture” koja bi uskoro trebalo da iziđe. Videla sam objekat Anđelke Milutinović na Duploj traci – odskače korakom od pet milja od drugih ostvarenja! I dalje, inače, izdvajam onu belu zgradu Jasmine Popović – smirena fasada, sve sa merom, prava kuća za Karađorđevu.
A tvoj Jadar?
– Izgleda neobično, ne prepoznajem ga jer retko dolazim u Valjevo. Deo između kafane prema kasarni izgleda mi potpuno ruinirano. Šta se desilo sa onim lokalima? Park je nekada imao neko zelenilo, sad izgleda zapušteno. Stvarno bi trebalo da jednu turu protrčim kroz Valjevo.
