Početkom meseca - drugoga juna, republika Italija je napunila tačno sedamdeset godina što je obeleženo neradnim danom i paradom u glavnom gradu. Ovogodišnji Dan republike će biti zapamćen po tome što se nije radilo cela četiri dana jer je praznik „pao“ u četvrtak, od petka je napravljen „mostić“ ka vikendu, a vikend je vikend

Međutim, to je Stari grad, odnosno Ćentro storiko, da ne kažem Skadarlija, a oni koji su sve ovo nekada davno pravili nisu imali u vidu niti mene niti moj dvanaestometarski kamion. Mogao bih ja tu da smotam u levo ali samo pod uslovom da zadnjim delom kamiona uđem u jedan izlog, i to ne malo, nego mnogo. A izlogu je i malo dovoljno.

Po raznoraznim magacinima raznoraznih firmi nailazim na različite ljude. I ovakve i onakve. Kakvi su zaista najbolje znaju oni sami i oni koji sa njima žive i rade. Ja računam na sopstvenu intuiciju, uključujem sve svoje senzore, gledam čoveka u oči, pratim kako radi ili reaguje, (šta bih drugo od duga vremena) posvećujem mu svu svoju pozitivnu energiju. Od njega obavezno stigne odgovor, zavisno od toga o kakvoj je ličnosti reč. Oni pravi, iz nekog samo njima znanog razloga (ja ga slutim) mi se obrate pitanjem: a biste li vi popili kafu.